The Nurture Assumption

Psiholozi, roditelji, deca i savetodavci svih vrsta, jednostavno ne žele da prihvate da, iz perspektive posledica po ličnost deteta, roditeljsko vaspitanje nema nikakvog efekta. Roditeljstvo ne treba posmatrati kao mukotrpan posao čiji se plodovi ubiraju u dalekoj budućnosti, već kao jedinstven i dragocen odnos koji nema drugi cilj osim da bude što bolji i traje što duže.

ZA

U prvom delu knjige Harris izlazi sa tezom da je uvreženo mišljenje da odnos roditelja i deteta ostavlja trajne posledice na ličnost deteta velika zabluda. Odakle joj ta ideja? Zato što zna da psiholozi već decenijama pokušavaju da dokažu da način na koji roditelji vaspitavaju svoju decu ostavlja trajne posledice na ličnost te dece – i ne uspevaju. Cilj “Svrhe vaspitanja”, međutim, nije samo da širu javnost obavesti o rezultatima istraživanja koja su psiholozima dobro poznata u principu, iako ih u praksi potpuno ignorišu. Cilj je da se objasni zašto čak ni jednojajčani blizanci nisu identični, iako imaju istovetne gene.

Postoji, dakle, nešto što nisu ni geni ni roditeljsko vaspitanje, a što čini da se razlikujemo. To nešto su, smatra Harris, deca u čijem društvu smo odrasli. Za razliku od prethodne, Harris nema sistematske podatke da potkrepi ovu tezu. To je ono što joj dopušta da do maksimuma iskaže svoj nesumnjiv pripovedački talenat i da na zabavan i nepretenciozan način ispriča dirljivu i uverljivu priču o deci i roditeljima. Harris se suprotstavlja hiljadama razvojnih psihologa i ostalih dušebrižnika koji su prethodni vek proveli kinjeći i plašeći roditelje, a sve podrazumevajući da deca u roditeljima vide svoje uzore i da se njihov život vrti oko toga kako da im udovolje. Harris tvrdi da je istina potpuno suprotna: deca ne pokušavaju da zadovolje, a pogotovo da, ne daj bože, liče na svoje roditelje. Ona su preokupirana neuporedivo važnijim problemom, a to je kako da što bolje zadovolje i što više liče na drugu decu. U često surovom takmičenju za pozicije među svojim vršnjacima, deca se dovijaju kako znaju i umeju i tako nastaju budući pametnjakovići, buntovnici, primadone i glupi avgusti. Sazrevanje ličnosti je proces u kojem dete pronalazi i usavršava onu ulogu koja u njegovom okruženju ima najbolju prođu, smatra Harris.

Harris skreće pažnju na niz fenomena koje su psiholozi decenijama ignorisali, na primer, da se ponašanje dece kod kuće i van nje često veoma razlikuje. Ona ista tzv. razmažena deca koja pred svojim roditeljima padaju u histerične napade, postaju manja od makovog zrna kada se nađu u društvu dece koja su starija, veća, lepša ili bolje obučena . U društvu druge dece, deca se često stide svojih roditelja i načina na koji se ponašaju kod kuće. Deca imigranata odbijaju da govore jezik svojih roditelja. Suprotno romantičnoj ideji o slobodnoumnom detetu čija se autonomnost krši pod beskompromisnim pritiskom odraslih, dete na stranicama ”Svrhe vaspitanja” je nepokolebljivi konformista koji će jednog dana eventualno početi da misli svojom glavom samo ako je od vršnjaka čulo da im se sviđa kako to radi.

U odbranu svoje teze Harris navodi ogromnu raznolikost vaspitnih strategija u različitim kulturama, a koje nemaju nikakve vidljive posledice. Knjiga je prožeta primerima iz njenog života, počev od rane socijalne izolacije, naknadne karijere mudrice, ponižavajućeg izbacivanja sa doktorskih studija na Harvardu, teške bolesti koja ju je vezala za krevet i odgajanja dve ćerke, od kojih je jedna usvojena. Samo priča o nepokolebljivoj upornosti ljudskog duha, koji uprkos teškoj bolesti i potpunoj profesionalnoj izolaciji, trijumfuje nad establišmentom, već čini ovu knjigu, svojevremeno nominovanu za Pulicerovu nagradu, više nego vrednom čitanja.

PROTIV

”Svrha vaspitanja” ima dva osnovne slabosti. Prva je da Harris meša problem socijalizacije i problem razvoja ličnosti. Mnogi od argumenata koje ona navodi objašnjavaju zašto su deca međusobno slična, a različita od odraslih, a ne zašto se deca međusobno razlikuju. Harris je i sama priznala ovaj problem u svojoj sledećoj knjizi (”No Two Alike”, W.W. Norton, 2006).

Drugi je njeno razumevanje ličnosti kao skupa fiksnih crta, koje je posledica takvog pristupa ličnosti u bihejvioralnoj genetici, a koje je u suštini nekompatibilno sa njenim uverenjem u fleksibilnost ljudskog ponašanja u različitim kontekstima. Da bi adekvatno razvila svoju teoriju razvoja ličnosti, Harris bi zapravo morala da razvije novu teoriju ličnosti. I kada bi to uspela, međutim, više ne bi mogla da koristi podatke bihejvioralne genetike na kojim, s druge strane, počiva njena teza o neefikasnosti vaspitanja.

SVE U SVEMU

”Svrha vaspitanja” nije ni empirijski najrigoroznija ni teorijski najbolje osmišljena, ali je zato najsmelija i najoriginalnija knjiga psihologije koja se pojavila u poslednjih par decenija. U svetu u kojem ljudi u dubokoj starosti rasipaju ogromnu energiju na analize navodnih posledica ”trauma” iz prošlosti, ”Svrha vaspitanja” daje razlog i roditeljima i deci da se fokusiraju na ono zaista vredno fokusa, a to je njihov zajednički život, sada i ovde. Odnos roditelja i dece je jedinstven i neponovljiv u životima obe strane.

Taj odnos može samo da dobije na izuzetnosti kada napustimo apsurdnu a ukorenjenu tezu da on služi kao model za sve naše druge odnose. Mnogi komentatori ”Svrhe vaspitanja” su bili razočarani idejom da nisu u stanju da po želji mese ličnosti svoje dece, pa su čak iz toga izvlačili zaključak da je nebitno kako se prema deci odnose. Nikome, međutim, ne pada na pamet da iz činjenice da nismo u stanju da oblikujemo ličnosti svojih prijatelja, muževa, šefova i frizera, sledi da možemo da im radimo šta hoćemo.

SVRHA VASPITANJA

Uprkos ogromnom interesovanju, ili možda baš zbog njega, većina objavljenih psiholoških knjiga, pa u skladu sa tim i većina onih koji su prevedene ili napisane na srpskom, su prilično loše. Eventualni prevod “Svrhe vaspitanja” bi veoma unapredio kvalitet psiholoških ideja koje su srpskim čitaocima na raspolaganju.