10. jun 2009. | David Rieff, Simon & Schuster, 2008.

Swimming in a sea of death

Koliko je privatnost smrti važna stvar i koliko zapravo treba braniti integritet i dostojanstvo smrti pitanje je koje se postavlja nakon čitanja poslednje knjige Dejvida Rifa (David Rieff) Swimming in a Sea of Death - a Son´s Memoir.

Piše: Srđan Sandić

Rif, sin Suzan Zontag (Susan Sontag), piše o majčinim poslednjim danima, o njenoj hrabrosti i odluci da se izleči, o negiranju i nužnosti prihvatanja smrti. Umrla je od leukemije, a u životu se nekoliko puta borila s rakom i pobedila ga. Knjiga na zanimljiv način pokazuje nespretnost odnosa sina i majke, koji se u njihovom slučaju očituje kroz sinovljevu nemogućnost davanja potpore u najtežim trenucima – pred smrt.

Kroz poprilično suzdržan jezik Rif ispisuje još jednu priču o težini traume koja se manifestuje kroz ono što čovek radi, kroz ono što ga okupira, u njegovom slučaju – kroz pisanje. Premda mu emotivni diskurs nije najsrećniji odabir, hrabro se bacio u poduhvat dekonstrukcije poslednjih meseci odnosa s majkom.

Unovčavanje smrti

Iako s pristojnom vremenskom distancom (od četiri godine), vrlo nepristojno populizuje njenu smrt, što nije loše, niti nepotrebno, već jednostavno neukusno. Ako govorimo o načinu na koji je knjiga napisana, on je “popularno-američki”. Štur, jednostavan, siromašan jezik s opisima poput loših headlinea CNN-ovih vesti. Travestija posebnosti njezine smrti spram svih drugih toga istog dana nešto je čime se valja malo ozbiljnije pozabaviti. Kao kada je umro Roland Barts (Roland Barthes) pa je u francuskoj štampi objavljen naslov Smrt Rolana Bartsa umesto Rolan Barts je umro.

Brutalno unovčavanje smrti kroz tipičan senzacionalistički način (tipičan prvenstveno za američko tržište) prepričavanja najintimnijih trenutaka posljednjih dana života nešto je s čime se ne mogu pomiriti. Smatram da prostitucija tog tipa sadržaja ima smisla jedino kada se radi o golom preživljavanju, a ne o običnoj potrebi za vidljivošču, običnom isticanju pripadanja: on je sin Suzan Zontag, a Suzan Zontag je njegova majka – tek toliko da ne zaboravite. Kao što je prepričavanje šoka i traume bezvredno ako u tom prepričavanju nisi u stanju pronaći opšte mesto u kojem se potencijalni čitaoci mogu prepoznati. Sve ispod toga je obično piskaranje piskaranja radi. Uzaludno trošenje papira i loš marketing važne situacije, smrti rođene majke, smrti važne teoretičarke, značajne spisateljice.

Ispisivanje memoara, što je bio pokušaj (barem ako je suditi po naslovu) Dejvida Rifa, završilo je poprilično neslavno, jer se zaista ne radi o memoarima, sadržaj ne kohabitira s najavom i zadanim očekivanjima koje svaka najava nosi u sebi. Na opštuu žalost mrtvih, važnih i slavnih, retko kada se dogodi dobra i kvalitetna biografija, nezavisno od toga koliko je faktografski tačna.

Ko je uopšte Dejvid Rif?

Dejvid Rif, inače poznati američki novinar, napisao je nekoliko knjiga koje nikada nisu doživele jaču vidljivost i/ili uspeh. Stil kojim je pisana ova nažalost se svodi na zajednički nazivnik loše beletristike što svojim rukopisom iskazuje samo još jedan oblik emotivne prostitucije, u kojoj se autor loše snalazi. Trenutak u kojemu pokušava razjasniti majčin strah od smrti završava takođe vrlo neslavno.

Parafraza tog primera glasi: sve dok je ona pozitivno razmišljala, pokušavala se veseliti i raditi stvari koje voli - poput pisanja - duboko u sebi ignorisala je mogućnost vlastite smrti i smrti uopće. Recimo da je taj detalj, fenomen strahovanja pred nepoznatim, vlastitom smrtnosti u ovom konkretnom primeru, možda i “najdublji trenutak”. Sin se ponajmanje bavi majkom u svojoj knjizi o majci, on u centar zbivanja stavlja svoj strah i svoju ulogu zabavljača, nekoga ko ima zadatak njoj da pomogne da odagna teške misli.

Kao dobar novinar iznenađujuće loše (pa čak i za laičke poznavaoce engleskog jezika) koristi novoskovane fraze. Pritom se bavi opštim mestima koja vrlo nesigurno stavlja u subjektivni kontekst repetitivnim propitivanjem: “Jesam li mogao učiniti više?” Možda je jedina važna poruka koju je ova knjiga uspela da pošalje je primer odnosa lekara i pacijentkinje kakav ne bi trebalo da bude, kroz prikriveni savet doktorima medicine: pokušajte da ne budete pregrubi u objašnjavanju dijagnoze svojim pacijentima.

Umjesto sina – Zontag!

Kako sam krajnje razočaran knjigom koja će, navodno, doživeti i hrvatski prevod, uzimam za pravo reći još nešto o jednom divnom, kod nas nedovoljno zapaženom djelu Suzan Zontag, I, etcetera – zbirci kratkih priča iz 1977. godine – kao mogućem predlogu za prevođenje umesto sinovljeve knjige. Radi se o vrlo zanimljivom naslovu u kojem je moguće razlikovati više narativnih postupaka. U procesima njihova ostvarivanja Zontag je videla esenciju pripovedačkog delovanja i stvaralaštva – kako je kasnije objašnjavala.

Spomenuta zbirka sažima jednu sada već (možda?) prevaziđenu tradiciju narušavanja strukturalnih i formalnih zakonitosti pripovedanja i oslikava važnu odliku njenog celokupnog narativnog pristupa i postupka. Pripovetke Projekt za put u Kinu, Putovanje bez vodiča, Poslednji izveštaj i Dvojnik predstavljaju različite vidove one tendencije stvaranja moderne pripovetke kakva danas prevladava u Americi i u svetu. Preporučujem: I, etcetera, a ne Swimming in a Sea of death.