7. april 2007. | Steven Pinker, Viking, 2002.

The Blank Slate

Poricanje uloge gena u ljudskom ponašanju je neosnovano i štetno, a rezultat je neznanja i iracionalnih strahova. Posebno zapaženu ulogu u ovom poricanju igraju intelektualci, što je imalo i ima niz pogubnih posledica, od eksperimentisanja komunizmom preko promašenih teorija vaspitanja i rehabilitacije kriminalaca do verbalnog pa i fizičkog progona svih naučnika koji iole odstupaju od doktrine prazne table - tvrdi u knjizi “Tabula rasa” najpopularniji američki psiholog, Steven Pinker.

Piše: Željka Buturović

ZA

Doktrina prazne table je verovanje da ne postoji urođena ljudska priroda, niti urođene razlike među ljudima. Dakle, to kakvi ljudi jesu, a posebno sve što nam se kod njih ne sviđa, je rezultat porodične i društvene sredine u kojoj su odrasli, a nikako ne sklonosti urođenih pojedincima ili čitavoj ljudskoj vrsti.

Moglo bi se pomisliti da u ekstremnu doktrinu da svaki čovek može da postane bukvalno bilo šta niko ne veruje, i da je knjiga posvećena pobijanju takve doktrine nepotrebna. Pinker, međutim, tvrdi, da je doktrina prazne table u toj meri ukorenjena da se smatra umerenom dok se i najmanje ukazivanje na uticaj gena na ponašanje interpretira kao poziv na diskriminaciju, rasizam ili čak genocid. Ovo Pinker ilustruje primerima u kojima pobesnele studentske rulje polivaju vodom i prete smrću viđenim naučnicima zbog naizgled ezoteričnih tvrđenja o emocijama, levorukosti i testovima inteligencije.

Verovanje u praznu tablu je delimično bazirano na nerazumevanju činjenica iz genetike, psihologije i istorije. Zagovornici doktrine, na primer, često smatraju da su deca anđeli i idealizuju život u primitivnim zajednicama do kojih nije stigao pogubni uticaj civilizacije. Podaci, međutim, pokazuju da su stope ubistava u takvim zajednicama par desetina puta veće nego u zapadnom svetu, dok dve trećine njih započinje rat bar jednom u dve godine.

Ali glavni uzrok verovanja u praznu tablu i nisu činjenice, već strah od političkih implikacija alternativnog viđenja čoveka. Ako prihvatimo da su mane i nepravde rezultat ne samo okruženja već i (pretpostavimo) zauvek fiksiranog genoma, ne preostaje nam ništa drugo nego da bacimo koplje u trnje i prepustimo se potpunom nihilizmu. Nepravde su nepopravljive, i čak opravdane, nejednakost prirodno stanje stvari, a život besmisleno odmotavanje filma snimljenog u trenutku začeća.

Pinker je ubedljiv u dokazivanju da se neveseli zaključci jednako mogu izvesti i iz same doktrine prazne table. On insistira da razumevanje urođene ljudske prirode ne samo što ne implicira da su prirodna ponašanja poželjna, već je, naprotiv, jedini način da se pronađu adekvatna sredstva za svaku ličnu i društvenu promenu. A ovo razumevanje je moguće samo uz pomoć nauke, pre svega biologije i psihologije, o kojima mnogi angažovani intelektualci ne znaju ništa.

U skladu sa tim, mnogima će najzanimljiviji deo knjige biti onaj posvećen primeni naučnih saznanja na probleme u politici, vaspitanju, polovima i umetnosti. Ta primena Pinkera ponekad vodi do, za neke, provokativnih zaključaka, poput teze da je agresija urođeno svojstvo ljudi, umetnost sredstvo za povećanje statusa, a odgajanje dece nešto što žene zanima više od muškaraca.

PROTIV

Pinker zasniva mnoge od svojih argumenata o benignosti otkrivanja činjenica o ljudskoj prirodi na Hume-ovskoj tezi da treba ne sledi iz jeste: šta god da otkrijemo o tome kakvi su ljudi, iz toga ne sledi da treba da budu takvi. Međutim, ako moralne zapovesti ne dolaze iz činjenica, odakle onda dolaze?

Teza da su moralne norme zasnovane u deskriptivnim činjenicama nije uopšte apsurdna u meri u kojoj je Pinker takvom predstavlja, što je ilustrovano i mnogo blažim stavom koji prema njoj, pored mnogobrojnih filozofa, imaju i neki evolucioni psiholozi, kao što je E. O. Wilson. Znanje o drugima, svejedno da li se radi o naslednim ili stečenim osobinama, utiče na naš moralni sud o njima i nije uopšte očigledno kako bi trebalo da izgleda smislena alternativa. Pinker ignoriše činjenicu da je “naturalistička greška” na koju se neprekidno poziva već decenijama jedan od osnovnih argumenata moralnih skeptika.

SVE U SVEMU

”Tabula rasa” nudi veliko bogatstvo informacija i ideja, pogotovo čitaocima koji nisu od ranije upoznati sa oko hiljadu referenci koje Pinker koristi kao svoj izvor i inspiraciju. Pinker je ubedljiv u svojim argumentima protiv doktrine prazne table i u dokazivanju da ona uprkos tome ima status dogme. Taj status posebno dolazi do izražaja u političkom kontekstu, a Pinker svoje čitaoce neumorno podseća na njegove tragične posledice.

Pinker je manje uspešan kada polemiše na većem niovu konkretnosti, bilo da se radi o neuralnim mrežama, problemu svesti ili konkretnostima Locke-ove filozofije. Čitalac stiče utisak da je je nauka po mnogim pitanjima već dala završnu reč kojoj se opiru samo zbunjeni ignoramusi i kada je stanje stvari u samoj nauci po tim pitanjima daleko od konsenzusa. To je verovatno nužna cena uzbudljivosti, jasnoće i širine tema ”Tabule rase”.

"TABULA RASA" U SRBIJI

Iako je, u skladu sa tradicijom koja datira bar od Adama Smitha, Pinker skeptičan prema angažovanim intelektualcima, on sam je intelektualac čijem angažovanju možemo samo da se radujemo. Eventualan prevod knjige na srpski bi inspirisao bar neke buduće srpske intelektualcie erudicijom, racionalnošću, nepretencioznošću i poštovanjem za običan svet.