Agire, gnev božji

Originalni naslov romana – Ekvinocijalna pustolovina Lopea de Agirea – pretvoren je u neku vrstu podnaslova, dopunskog objašnjenja, ili šta god to trebalo da predstavlja. Ovaj gest neprijatno podseća na stav Votersonovog Kalvina, po kome knjige koje nisu filmovane uopšte ne vredi ni čitati. Okej, neke stvari zaista izgledaju kao da su napravljene po meri bučnih, hiperaktivnih šestogodišnjaka. Ovakav sled okolnosti nameće obavezu da se najpre razjasne izvesni momenti.

Kao prvo – ovo nije knjiga po kojoj je Hercog snimio film Aguirre, der Zorn Gottes. Lope de Agire, poznat i pod nadimkom El Loco, španski konkistador baskijskog porekla, istorijska je ličnost. Hercog se za svoj film koristio istorijskim izvorima o ovom bizarnom liku iz XVI veka, kao uostalom i Sender za svoj roman. Otuda su Hercogov film i knjiga koja je predmet ovog napisa samo dve umetničke obrade ključne epizode iz Agireovog života, nezavisne jedna od druge. Pored toga, Hercog je upotrebio samo okosnicu priče o Agireu, dok je mnogo detalja sam izmislio i dodao, tako da je njegov film daleko manje istorijski tačan.

Tek ovo saznanje omogućava nam da se nesmetano koncentrišemo na ovaj sjajni roman, originalno objavljen 1968, koji zahvaljujući aktivnostima beogradske Lagune sada možemo da čitamo na srpskom jeziku, i to u izvanrednom prevodu Dalibora Soldatića, jednog od naših najrespektabilnijih hispanista. A ovo svakako jeste knjiga koja zaslužuje da joj se prepustimo bez ikakvog uplitanja sa strane.

Čim malo dublje zađe u gusto tkivo Senderovog romana, čitaocu će biti jasno da pred sobom ima jednu vrstu teksta na koju baš i nije navikao. Nešto je tu pomereno, nešto tu nije kako treba. A opet, sve funkcioniše besprekorno. Od samog početka suočavamo se sa jednom uskomešanom logikom koja upravlja radnjom, likovima i ambijentom.

Ambijent, odnosno ono što teoretičari pripovedanja zovu setting, ovde ima ključnu ulogu. Milje amazonske prašume, u XVI veku još velikim delom neistražene, u kojoj vlada takozvana ekvinocijalna pometnja (efekat ekstremnih vrućina na nervnu razdražljivost), u velikoj meri upravlja zbivanjima.

Pripovedanje o sudbini španske ekspedicije, koja je pošla u potragu za mitskim Eldoradom da bi se zahvaljujući Agireovoj pobuni okrenula drugim, dalekosežnijim, ali subverzivnijim i zloslutnijim ciljevima, smenjuju se sa u velikoj meri dokumentarističkim pasažima koji opisuju život i prilike domorodačkog stanovništva.

Između ostalog čitalac saznaje da su Indijanci žvakali lišće koke i ušmrkavali prah zvani parike, a da su Indijanke nosile tange. Izvesne fantastično bizarne lokalne običaje Sender ume da promisli i da suproststavljajući ih belačkom načinu života izvede ubedljive antropološke zaključke, ukazujući nam na bedu naše sopstvene egzistencije. Opisi su jedno od polja na kojima je Sender superioran. Uostalom, pokušajte samo da sebi predstavite ženu čija je ružnoća „toliko složena da plaši“. Pojedine slike i poruke iz ovog romana urezuju se u čitalačko pamćenje možda i dublje nego što bismo to želeli.

Sama zbivanja koja se odigravaju na jednoj ovakvoj pozadini nisu ništa manje opčinjujuća. Mnoštvo likova, među kojima vladaju krajnje složeni odnosi defiluje ovim stranama. Događaji se međutim ne povezuju između sebe na taj način da bi formirali iole čvršći zaplet. Oni se često odvijaju mimo onoga što obično nazivamo logikom – kao i u životu, uostalom. Otuda se ne možete odupreti čudnom utisku prirodnosti i životnosti u ovom romanu koji opisuje po mnogo čemu naročite ljude, u okolnostima naizgled tako različitim od onoga što danas nazivamo svakodnevnim životom.

Samo pripovedanje kao da čini kontrapunkt uskomešanom ritmu događaja. Senderov narator je minunciozan, krajnje precizan, služi se gotovo faktografskim manirom. Prizori najbrutalnijeg nasilja, kojih je ova knjiga puna, dati su sa ledenom hladnokrvnošću, čime je postignut jedan neočekivan, uznemirujući efekat.

Kao vrhunac svega izdvaja se lik samog Lopea de Agirea, koji sasvim sigurno pripada redu velikih enigmatičnih figura iz svetske književnosti, poput Klajstovog Mihaela Kolhasa ili Melvilovog Ahaba. Iako svoje životne nazore i motive za svoje delanje sam objašnjava u svojim dugačkim govorima i razmišljanjima, čitaocu je jasno da mnogo toga ostaje ispod površine, zahtevajući naknadno promišljanje i tek eventualno dozvoljavajući mogućnost objašnjenja. Čovek neugledne, deformisane spoljašnjosti, a opet sposoban da svoju volju nametne mnoštvu, čovek kadar da počini niz ubistava gotovo makbetovskih razmera, a sve to u ime neporočnosti i moralne čvrstine, čovek suštinski odrođen od društva, institucija, odnosno onoga što bismo danas nazvali establišmentom, ali zbog toga što je svestan nepravde koja leži u osnovi ljudskog poretka – to je Lope de Agire u najkraćem. Agireova pobuna po svojim motivima slična je Kolhasovoj, a njegovo odricanje od svih tekovina španske civilizacije po svojoj suštini i silovitosti blisko je Ahabovom krštenju harpuna kojim će gađati Mobi Dika u ime satane.

Raskošan i bogat u detaljima, a opet zadivljujuće bizaran, opčinjujući i obespokojavajući, uzbudljiv i podsticajan za razmišljanje, ovaj izvanredni roman ima mnogo toga da ponudi čak i najzahtevnijem čitaocu.