"Siromašni ljudi dolaze u pozorište"

Koji pozorišni komad bi najbolje opisao društveni trenutak u kome se nalazimo? Pre dvadesetak dana premijerno je predstavljen komad ,,Naši sinovi“ Vojislava Jovanovića Maramboa u Narodnom pozorištu. Prema rečima rediteljke Tanje Mandić Rigonat, to je priča o tome kako ostati čovek u uslovima bede. Ovaj politički trenutak možda bi bolje opisala replika iz komada ,,Gospođa ministarka“: ,,Samo dok se zaboravi ovo nešto malo bruke, evo mene opet, pa posle da ne bude: što nam nisi kazala…”.

Rediteljka Tanja Mandić režirala je brojne predstave među kojima su "Lolita”, "Kiseonik”, "Hitler i Hitler”, "Bergmanova sonata”. Na aktuelnom repertoaru su "Seksualne neuroze naših roditelja”, "Zli dusi”, "Gospođa ministarka”, "Ledeni svitac”, "Čekaj me na nebu”, "Naši sinovi” i "Dabogda te majka rodila” u Rijeci.

U intervjuu za B92 govori o tome šta spaja današnju Srbiju sa Srbijom početkom 20. veka, šta zamera Nušiću, a šta današnjim funkcionerima, šta se krije iza floskula o očuvanju porodičnih vrednosti i tradicije.

Da li je tačno da Maramboov komad ,,Naši sinovi“ nije dobro prošao kod kritike, pa je zbog toga bio na sceni samo dva puta do sada u beogradskim pozorištima?

Tanje Mandić Rigonat: Vojislav Jovanović Marambo taj komad piše između 1905. i 1907. godine na Kembridžu. Komad je pisan dokumentaristički, veristički, na način na koji su se kasnije snimali filmovi. Taj njegov dramaturški postupak, osetljivost za detalj i socijalni milje, unutrašnji život čoveka i osećaj za kratak dijalog je nešto što smo posle videli na filmu, recimo, i u našem „crnom talasu“ ili evropskom filmu. U njegovoj drami sve je u službi istine.To nije bilo u skladu sa tadašnjom pozorišnom modom. U to vreme publika je volela da gleda operete i vodvilje. Savremenici su mu zamerili da taj i takav Beograd o kome piše zapravo i ne postoji.

"Naši sinovi"

Na premijeri komada u Narodnom pozorištu, koji je režirao Čiča Ilija Stanojević, publika se podelila, omladina je odlično primila komad, a malograđani su negodovali, bili su zgroženi. S obzirom na njegovu dramsku vrednost, scenski potencijal za različita rediteljska čitanja, neverovatno je da nije imao dinamičniji pozorišni život.

Zašto je komad ,,Naši sinovi“ danas aktuelan?

,,Naši sinovi” je priča o trulom vremenu, bedi, društvenim miljeima ondašnjeg Beograda, društvenim slojevima, skorojevićima, onima koji potkradajući državu grade svoje bogatstvo, malograđanima, o krizi patrijarhalne porodice.. Kako onda, tako i sada, živimo u klasnom društvu, trulom vremenu. Skorojevići onda, skorojevići sada. Gazde onda, gazde danas. S tim što današnje vreme gradi mitove o tim prošlim vremenima, kao idiličnim. Maramboova drama razara te lažne slike, baš kao i Nušićeve komedije. U predstavu sam uvela i lik pisca Maramboa koji nas vodi kroz vreme, scensku priču, i stvara scenski jezik.

Ono što je bitno za ovaj komad je da postavlja pitanje kako u bedi koja sve razara ne postati beda od čoveka. Jer beda i glad uništavaju čoveka. U tim uslovima je, zapravo, teško biti čovek. Postavlja i pitanje kako se pobuniti, a u vatri indivudualne pobune ne sagoreti i ne uništiti druge.

Mislite da je ovo sada ,,vreme bede“?

Ovo je vreme kiča i patriotske razonode. Jer ni nama ,,nije dano da živimo u zemlji bez ubogih ljudi”. I mi da nas imamo ,,jedno trulo vreme, maskiran porok razvrat i neznanje, sa visine bluda gledaju me teme za suvereno jedno raspadanje”, kako peva Dis.

Komad se bavi i krizom patrijarhalne porodice početkom 20. veka. Vidite li sličnu krizu sada?

Pre nekoliko nedelja, gledala sam potresan dokumentarni film “Zašto” koji je snimljen 2009. godine u Rijeci o devojčici koju su roditelji kad je imala 16 godina odveli u mentalnu ustanovu jer se zaljubila u drugu devojčicu. Rodbini i prijateljima su rekli da su je tamo smestili da je leče od narkomanije. To bi valjda bila manja sramota. Tamo je držana do 18. godine na teškim lekovima, a kada je napunila osamnaest, roditelji su preko veze sredili da ona ostane u toj ustanovi mimo njenog pristanka. Monstruozna priča. Puštena je na slobodu kad je slagala da je cure više ne privlače. U trenutku kada snimaju taj dokumentarni film, ona je na slobodi i našla je advokata kako bi tužila lekare koji su je u toj ustanovi držali protiv njene volje. U jednom trenutku u filmu ona kaže da ne može da prihvati da je roditelji ne vole i da su je tako surovo povredili. U filmu se pojavljuje i njena devojka koja je voli i pomaže joj da sve to prevaziđe. Ta priča podsetila me je na dramu koju sam režirala ,,Seksualne neuroze naših roditelja”. Oni koji potežu ovde porodične vrednosti obično ne shvataju da je osnovna porodična vrednost ljubav. Porodicu čine oni koji se vole i koji brinu jedni o drugima. To je za mene jedini model.

S obzirom na toliku famu oko ,,porodičnih vrednosti“, kako je predstava ,,Dabogda te majka rodila“ (po knjizi Vedrane Rudan) dobila nagradu u Hrvatskoj? Rekla bih da je način na koji Rudan govori o odnosu majke i ćerke prilično tabu.

Vedranin roman ,,Dabogda te majka rodila” je priča o komplikovanom odnosu majke i ćerke koji jeste tabu tema. Nema ni puno romana ni filmova koji se tim odnosom bave izvan stereotipa da je majka uvek majka sa velikim M. To je jedno veliko preispitivanje društvenih uloga uloge majke i uloge kćerke. Uz ,,Pijanistkinju” Elfride Jelinek, Vedranin roman je za mene najsnažnije umetničko hvatanje u koštac sa tim komplikovanim odnosom o kome se ćuti.

Kada sam 2000. godine radila ,,Bergmanovu sonatu“, nisam bila svesna koliko je taj odnos majke i ćerke tabu. Moje lično iskustvo sa majkom je priča o ljubavi, podršci, prijateljstvu, vaspitavanju, a ne dresuri. Kako nisam imala u sebi ni zrno te traume, nisam bila životno svesna snage potisnutog problema koje mnoge žene u sebi nose i o njemu ćute ili kada o njemu progovore, brzo se zaustave pred užasom navale krivice. Desilo nam se da nam je na predstavu dolazila hitna pomoć jer je nekim ženama u publici pozlilo.Ta predstava je osam godina bila na repertoaru i isprovocirala mnoge koje poznajem da govoreći o predstavi i likovima u njoj, progovore o sebi.

Da li Vašu odluku da ulogu gospođe ministarke dodelite muškarcu (Goranu Jeftiću) možemo da razumemo kao kritiku Branislava Nušića? Nušić je u svom delu uzeo ženu kao personifikaciju želje za vlašću.

Ne, ja sam, za početak, sebi postavila pitanje šta znači danas za mene Nušićeva rečenica iz predgovora u kojoj kaže da je on uzeo za ruku jednu dobru ženu (Živanu Popović) i dobru domaćicu i izneo je naglo i neočekivano iznad njene normalne linije života. Poremećaj na terazijama života događa se u trenutku kad njen muž postaje ministar. Nisam mogla da čitam Nušićevu šalu u četiri čina i da kao ne znam šta su sve malograđani učinili u istoriji posle datuma kada je ministarka napisana, šta su tridesete godine donele, da ne problematizujem ni pojam dobre žene, normalnosti i poremećaja na terazijama života. Taj poremećaj je žudnja za vladanjem. Goran Jevtić glumi Živku jer sam želela da pričamo priču o vlastohleplju i društvenoj travestiji. To nije obeležje ni muškarca ni žene. Vlastohleplje je porok, jedna velika žudnja, a travestija odlika političkog života. U predstavi sve uloge igraju muškarci osim deteta Rake koga glumi Katarina Marković. Time smo jedan stari, restriktivni pozorišni model (u kome su samo muškarci pozorišni glumci) kakav je bio zastupljen u staroj Grčkoj i u Šekspirovo vreme podmetnuli kao ogledalo za današnje puritance i malograđane.

"Gospoða ministarka" Foto: Pozorište Boško Buha

Sa druge strane, nisam želela da pravim priču o ženi-veštici koja je saplela karijeru svog divnog, poštenog muža koji je zbog osećanja časti podneo ostavku vladi. Kada je Nušić u pitanju, moramo da znamo da je on gajio veliku ljubav prema patrijarhalnoj porodici i patrijarhalnom društvu, a umetnik u njemu je izneveravao ono što je bila njegovo privatno osećanje. To isto imamo i kod Bore Stankovića.

Čini mi se da je taj patrijarhalni momenat ,,disciplinovanja“ žene prisutan i u drugim komadima. Možda je najbolji primer ,,Zla žena“ Jovana Sterije Popovića.

Tako je. Isto je i sa Šekspirovim komadom ,,Ukroćena goropad“.

Kakve su šanse da umetnici ponovo preuzmu kormila, da kao 5. oktobra njihovo prisustvo na političkim skupovima bude važnije od prisustva političara?

Od umetnosti društvo najviše ima koristi kada umetnici stvaraju. Opet, država čini sve da zakonima, potpuno neprimenjivim u sferi kulture, obesmisli rad institucija i umetnika. Mi nemamo potrebu ni za kakvom cenzurom zato što se cenzura dešava na nivou novca. Na primeru pozorišta, jednostavno, ne dajete novac za produkcije pozorišnih predstava i to je dovoljno. Narodno pozorište je privilegovano kao republička institucija, ali gradska pozorišta su u propasti. Školovanje na akademiji je najskuplje školovanje, a zapošljavanje mladih glumaca, reditelja i scenografa i drugih je zabranjeno. Povrh svega, protura nam se priča o tržištu.

Šta je priča o tržištu?

Predstava ,,Gospođa ministarka“ napravljena je od budžeta koji je manji od minimalnog. Imali smo anomimne ljude kao sponzore, a mesecima smo zvali najbogatije ljude u državi i oni bi nam odgovorili: ,,Hvala što ste u nama prepoznali društveno odgovornu kompaniju, ali mi smo naša sredstva već opredelili“. Ja nisam dobila rediteljski honorar za tu predstavu, već dobijam procenat od prodatih karata. Te karte prodaju i tapkaroši, sala je puna, ljudi sede i na unetim stolicama, a od toga što ja dobijem za šest igranja mesečno ne bih mogla normalno da živim. Priča o tržištu je lažna priča. Drugo, mislim da umetničko tržište ne treba da postoji kod nas kao što postoji u Americi jer Amerika i nema vrhunsko pozorište, oni imaju Brodvej. U Srbiji, opet, siromašni ljudi dolaze u pozorište. Po tržišnom modelu, cena karte morala bi da bude najmanje 20 evra. To je mnogo za jednu siromašnu porodicu. Tako bi se pozorišta ispraznila i ostale bi samo zgrade kao mete za one koji bi da ih pretvore u poslovne centre. Mi treba da poštujemo to što još uvek imamo publiku. Ljudi koji imaju novca ne žele da dođu ni kada im se pokloni karta za VIP ložu.

Šta je rešenje?

Procvat umetnosti i pozorišnog života dogodio se u socijalizmu. Ja sam pristalica kombinovanog modela. Očuvanja postojećih repertoarskih pozorišta sa stalnim ansamblima i otvaranja novih prostora za pozorišne projekte. Projektno izvođenje podrazumeva da se, na primer, jedna predstava finansira projektno i igra svake večeri u periodu od 30 dana.

Evo šta se sada dešava: po zakonu koji će početi da se primenjuje od 1. marta u pozorištima neće moći da se angažuju saradnici na ugovor u broju većem od deset posto od stalno zaposlenih. U praksi to znači da će jedno pozorište imati jednu predstavu godišnje. Takođe, plasira se priča da će menadžeri spasiti naša pozorišta. Baš me zanima kako će po tom modelu da se igra Šekspir, Čehov, Sofokle, a ne samo komadi sa tri lica. Umetnici bi trebalo da prepoznaju zajednički interes koji ako se ugrozi zakonima, političkim programima, dovodi u pitanje čitavu sferu stvaralaštva i da se angažaju bez obzira ko je na vlasti i za koju stranku glasaju.

Mislite da stanje u kulturi pokazuje da se političari ne interesuju za kulturu ili da je namerno guraju u blato?

Mislim da to rade namerno. Savremenom svetu nisu potrebni obrazovani ljudi koji propituju život i stvarnost, potrebni su robovi.