Edouard Lock: U početku beše „La“

Pitanje je da li je profesorka Nora Hemenwey svesna važnosti svoje uloge u savremenoj igri i njenom razvoju. Da li zna da bi bez nje bila drugačija karijera jednog Davida Bowiea, time verovatno i cele popularne kulture? Je li ona uopšte svesna koliko će ljudi u jednom Sava centru, negde na Balkanu, ceniti njeno pedagoško umeće kada na scenu izađu igrači plesne kompanije „La La La Human Steps“?

Mladi Edouard Lock izabrao je igru kao jedan od izbornih predmeta na svojim studijama, sada više nije ni važno kojim.

„Nisam planirao da se bavim igrom ali sam učinio to samo zato što sam na fakultetu upoznao profesorku koja je bila sposobna da nas podučava ne samo informativno, već sa velikom strašću i saosećanjem. Njeno ime je Nora Hemenwey. Mislim da neki pedagozi ne shvataju u potpunosti uticaj koji imaju, jer često nisu u mogućnosti da sagledaju krajnje rezultate“, priznaje danas Lock.

Očigledno je uticaj profesorke Hemenwey nemerljiv, jer je Lock već sa dvadeset godina ušao u koreografske vode. On je sada uspešan koreograf koji neretko menja tokove savremene igre, na čelu je uspešne kanadske plesne kompanije „La La La Human Steps“, sarađuje sa rok zvezdama i snima filmove. Njegovo poslednje delo nazvano „Novi komad“ (New Work) deo je ovogodišnjeg programa Beogradskog festvala igre.

„To je delo zasnovano na dve čuvene opere „Didona i Enej“ (Henry Purcell) i „Orfej i Euridika“ (Christoph Willibald Gluck). Muziku je komponovao Gavin Bryars i prati dekonstrukciju odlomaka iz ovih opera, kasnije ujedninjenih u jedinstveno delo“, kaže Lock u intervjuu koji je za B92 dao neposredno pre svog dolaska u Beograd.

 

„Predstava se ne bavi onom fazom zavođenja u vezi, niti zaljubljivanjem, već uspomenama i gubitkom, krajem stvari. To je deo ljubavne priče o kojoj se ne govori često ali mislim da je to veoma interesantan deo, mada veoma bolan. Prema mom mišljenju, uspomene i završeci mogu biti podjednako moćni kao i počeci i otkrivanja.“

Ovaj komad o uspomenama premijerno je izveden prošle godine u Amstedamu. Lock objašnjava da i uspomene publike igraju veoma važnu ulogu u doživljaju „Novog komada“, s obzirom na to da se bavi svima bliskim temama.

„Pomenute opere zahtevaju višestruko uključivanje od strane publike, koje je delom u vezi sa temama koje se bave, delom u vezi sa mojom interpretacijom tih mitova, a delom u vezi sa uspomenama koje gledalac nosi. Sve to komad čini nepredvidivim, što smatram svakako plusom.“

SUVIŠE TIHO DA ČUJETE, DOVOLJNO JAKO DA OSETITE

Kada je reč o „večitom problemu“, inspiraciji, Lock smatra da karijeru jednog umetnika definišu odbacivanje i privlačnost.

„Umetnik odbacuje deo svojih ranih radova dok istovremeno izražava privlačnost ka elementima koje još nije istražio. Odbacivanje deluje kao nagon, a privlačnost kao usmerenje. To je haotična ravnoteža sila koje stvaraju nepravilnu i nepredvidivu putanju. To je deo mog izvora inspiracije. Drugi deo je jednostavno da slušam. U društvu uvek postoje suptilni razgovori. Suviše tihe da ih čujete, dovoljno glasne da ih osetite.“

Te konverzacije očeigledno su osamdesetih postajale sve glasnije, kada Lock u Montrealu osniva sopstvenu plesnu kompaniju. Tada je plesno okruženje bilo mnogo manje nego danas, a u projekte se često ulazilo bez razmišljanja o budućnosti.

„Ja sam samo želeo da imam više vremena nego što je to bilo moguće u repertoarskim kompanijama, kako bi igrači sa kojima radim imali prostora da istraže svoje tehnike koje bi se uklopile sa mojom koreografijom.“

Naziv kompanije, „La La La Human Steps“ krije zanimljivu priču. Prema rečima Lockovih roditelja, „la“ je bio jedan od prvih zvukova koje je Lock izgovorio. „ To je bio početak jezičke strukture neopterećene značenjem. Na neki način, ta definicija može biti primenjena i na igru. Umetnička forma, definisana vizuelnom strukturom, neopterećena značenjem.“

Kada je reč Lockowom koreografskom jeziku, on se zasniva na telu u pokretu, savršenom telu koje nestaje u brzini. Jer, kako kaže, telo je u potpunosti nepoznato onda kada se kreće. Tada koncepti poput pola, proporcija i godina postaju nemogući za definisanje.

„Telo u pokretu predstavlja set detalja koji su daleko nadmoćniji od onih koje imamo kada se telo odmara. Verujem da igra treba i može da stvori sliku o telu kao veoma složenom. Koreografija bi samo trebalo da struji telom kao vetar u travi. Volim i ideju o brzini jer se ona nadovezuje na ovaj smisao o kompleksnosti. Sažeti detalje u kratak vremenski period tako da gledalac više ne može da rasuđuje i definiše, već se prepušta neprolaznoj misteriji tela, koje je prema mom mišljenju, složeno koliko i misli. To su principi koje ugrađujem u svoje koreografije.“

Od igrača traži iskrenu znatiželju, darežljivost prema publici i razumevanje toga da publika često dođe na predstavu nakon lošeg dana, meseca...

„Zato je važno da izvođač preuzme pravi rizik, ne fizički već rizik ega, kako bi na scneu pozvao i neuspeh publike i time izabrao empatično umesto harizmatčnog pozorišta. To se ne može siliti, to se može proizvesti samo uz saglasnost obe strane.“

SVET VAN PODIJUMA ZA IGRU

Osim uspeha u svetu igre, Lock beleži uspehe i u drugim umetničkim formama. Priča se da David Bowie neće da izađe na scenu pre nego sa Lockom utvrdi sve detalje koreografije. Frank Zappa je sa njim proveo poslednje mesece života, radeći na albumu „Yellow Shark“, poslednjem koji je Zappa objavio pre smrti. Lockove koreografije pretočene su u filmove, a i on se našao u rediteljskoj stolici, režirajući film „Amelia“ koji je premijerno prikazan 2004. godine na Tribecca festivalu.

 

Bilo je interesantno gledati svoje koreografije na velikom platnu, kaže, jer za razliku od igre i scene, film kada je završen ne može naknadno biti menjan.

„To je bila prilika da testiram svoju teoriju da se i film kao i igra, bore sa vremenom i ritmom. Jedan kroz montažu, drugi kroz spontanu reakciju zainteresovanog posmatrača. Mi menjamo tačku našeg gledišta sve vreme dok posmatramo izvođenje i to često na širi način nego što bi za film bilo prohvatljivo. Tako da je moj rad na filmu bio način da se igram sa ovim idejama.“

Za Davida Bowiea kaže da je osoba koja odlično razume rizik i inovacije, koju fasciniraju nove ideje i njihova moć.

„Kada smo radili zajedno nikada nije postavljao granice koje su mogle da umanje umetnički rizik projekta. On je umetnik zato što ne pokušava da kontroliše krajnje rezultate. Razume da je rizik rizičan i pristaje da se drži toga.“

Zappa je drugačiji umetnik, kaže Lock. „Sećam ga se kao velikodušnog čoveka koji je nastojao da zadovolji potrebe svojih saradnika. Njegove umetničke brige bile su podjednako moćne kao one lične. On je poznavao svoju muziku, verovao je u nju i verovao je u moć ideja.“

Na pitanje sa kojom bi muzičkom zvezdom sada voleo da sarađuje, kratko je odgovorio : „Sa onom za koju još ne znam.“

Priznao je i da još uvek ne zna mnogo o publici Beogradskog festivala igre, ali će više saznati kada dođe u Beograd. Njegov „Novi komad“ biće izveden 9. aprila (20h) u Sava centru.