Joe Boyd: Muzička institucija

Čovek koji je bio u organizaciji koncerta na kom je rođen termin „rok muzika“.

Ne bih mnogo trošio reči na to ko je Joe Boyd i šta on predstavlja u mom životu. Ako vas zanima ovo prvo skoknite ovde, a ako vas interesuje ovo drugo to imate ovde. Ako ste pak lenji da odete na bilo koji od ponuđenih linkova, sve što ću vam reći je da je on jedan od najcenjenijih producenata u istoriji popularne muzike. Rođen je 1942. godine u Bostonu, a od sredine šezdesetih živi u Londonu. Pre 4 godine objavio je knjigu White Bicycles - Making Music in the 1960s, a trenutno piše novu. Tokom karijere radio je za nekoliko izdavačkih kuća (Elektra, Warner Bros) a 1980. je osnovao sopstvenu Hannibal koju je tokom devedesetih preuzeo Rykodisc.

Nemoguće je u jednom tekstu pomenuti sve važne stvari, ljude i muzičare koji imaju vezi sa Joe Boydom. Razgovor koji je pred vama, trebao je trajati 15 a protegao se na čitavih 45 minuta. I pored toga, nismo stigli da dotaknemo mnoge teme: njegov rad sa grupama Fairport Convention i Incredible String Band, rad na legendarnom dokumentarcu Hendrix, priče o etiketi Hannibal i o njegovom kultnom londonskom klubu UFO stecištu šezdesetosmaške generacije, a ono za čim najviše žalim - nismo stigli skoro reč da prozborimo o world muzici, koja poslednjih dvadesetak godina predstavlja najveći deo njegovih interesovanja. Ipak, dogovorili smo se da se ponovo čujemo za godinu-dve kada izda novu knjigu i nadam se da ćemo tada pričati o svemu onome što nismo stigli sada.

Iako ne volim reč „ekskluzivno“ činjenica je da ona najlogičniji opis intervjua koji sledi. Dame i gospodo, prvi put na srpskom jeziku – Joe Boyd!

B92: Pre nego što počnemo da čeprkamo po istoriji, recite mi šta Vas trenutno zaokuplja na profesionalnom planu?
Joe Boyd: Trenutno radim na novoj knjizi, koja će u celosti biti posvećena world muzici. Takođe, učestvujem u organizovanju tribute koncerata – početkom januara organizovao sam nekoliko koncerata u čast Nicka Drakea, BBC je snimio emisiju o tome..U junu predstoji koncert u čast nedavno preminule Kate McGarrigle, majke Marthe i Rufusa Wainwrighta, kada će neki aktuelni muzičari izvoditi njene pesme.

Kako je prošla knjiga White Bicycles, da li ste zadovoljni njenim prijemom?
Vrlo sam zadovoljan. Izdata je u nekoliko zemalja, prevedena je na francuski, nemački, španski i holandski jezik, a upravo se prevodi na ruski i italijanski.

S obzirom da ste diplomirali na Harvardu, zanima me koliko je to imalo uticaja na Vašu karijeru muzičkog producenta?
Harvard mi je pomogao na indirektan način. Lokacija na kojoj se on nalazi, Kembridž, Masačusets, u vreme kada sam ja studirao, znači početkom šezdesetih godina, bila je svojevrstan centar pokreta folk muzike. Tu se se okupljali raznovrsni muzičari, održavali su koncerte i poetske večeri po coffee barovima, tako da sam mnogo više vremena provodio u njihovom društvu nego na Harvardu.

Odmah nakon Harvarda, počeli ste da radite za legendarnog džez promotera Georgea Wiena, organizujući svirke američkih džez muzičara u Evropi (Coleman Hawkins, Stan Getz, Miles Davis). Koliko se taj džez svet razlikovao od folk muzičara sa kojima ste kasnije radili?
Prilično se razlikovao. Potpuno je drugačiji osećaj raditi sa tad šezdesetogodišnjim Colemanom Hawkinsom i npr sa 40 godina mlađim Goeffom Muladarom, mojim dobrim prijateljem i njegovim Jim Kweskin Jug Bandom. Džezeri ne samo što su estetski bili potpuno različiti u novim odelima i izglancanim cipelama, već su došli iz nekog sasvim drugog vremena. Imam utisak da su na neki način bili malo konzervativniji od folkera sa Kembridž skvera...bez obzira što su i džezeri koristili droge (smeh)

Da li ste možda upoznali Milesa Davisa?
Razgovarao sam kratko sa njim u par navrata, ali on nije bio mnogo komunikativan, tako da se ne može reći da sam ga baš poznavao.

Bili ste prisutni na legendarnom Newport festivalu 1965. godine, kada je Bob Dylan napravio pravu pometnju prešavši sa akustične na električnu gitaru. Poznato je da se Pete Seeger tada baš iznervirao, ali ono što malo ljudi zna je da je on upravo na Vas vikao tražeći da pod hitno isključite kablove iz struje. Koja je Vaša uloga tačno bila na tom koncertu i kakvi Vas utisci vežu za njega?
Moje uloga na tom Newportu 1965. je bila production manager. S obzirom da sam 1963. takođe bio na Newportu, samo u publici, još tada sam primetio da zvuk nije bio dobar, da je sve zvučalo prilično tiho, tako da kada sam se priključio organizaciji festivala 2 godine kasnije, rešio sam da dam sve od sebe da zvuk bude dobar. 1965. smo po prvi put imali tonske probe pre koncerata, i upravo na njima sam video šta će Dylan uraditi te večeri i odmah nam je bilo jasno kakav će to odjek da ima. Tih godina se folk muzika svirala isključivo na akustičnim instrumentima, dok su se električne gitare uglavnom vezivale za pop grupe čije pesme su se nalazile na top listama - električna gitara je za mnoge tada bila simbol komercijalne muzike. Drugim rečima, nisi morao biti genije pa da još na tonskoj probi shvatiš da će Dylan podići veliku prašinu tim koncertom. Još kada su Dylan i njegov bend izašli na binu sa električnom gitarom, električnom basom, bubnjem i klavijaturama ljudi su već tad počeli da ih gledaju iznenađeno, a kada su na svim tim instrumentima glasno zasvirali, imali ste osećaj kao da je u publici ekspolodirala bomba. A svojski sam se potrudio da se sve lepo čuje, tj. da ne bude tiho. U publici nije postojala ravnodušna osoba, svi su bili iznenađeni, šokirani, uzbuđeni, oduševljeni..Ja sam bio uzbuđen i oduševljen u isto vreme. Nema sumnje da je taj koncert bio pravi okršaj generacija.



Mislite da su u većini bili oni kojima se to dopalo, ili oni koji su negodovali?
Mislim da je bilo više onih kojima se svideo koncert. Istina, bilo je mnogo onih koji su zviždali ali mi se ipak čini da je njih bilo manje, pošto su većinu publike činili mladi ljudi, a ti kojima se svirka nije dopala uglavnom su pripadali starijim generacijama - klasična priča.

Te večeri sam bio svestan da se dešava nešto veliko. Termin „rok“ se gotovo nije uopšte koristio tih godina. Postjao je rock and roll, tako su zvali Chucka Beryyja i Little Richarda, termin pop kojim su opisivali The Beatles, ali rok se nije koristio. Čak su i Rolling Stones označavali kao mešavinu popa i ritma i bluza. Dylan te večeri nije pokušavao da ugodi bilo kome, bio je obučen skroz obično, nije se trudio da bude seksi, muzika je bila toliko glasna da niste mogli razumeti šta peva, a čak i da jeste, značenje reči koje je pevao - niste. Dylan je te večeri započeo ono što je samo 2 godine kasnije postalo skroz normalno, Grateful Dead i Led Zeppelin npr. su takođe svirali bučno u iscepanim farmerkama..Po mom mišljenju, termin „rok“ je rođen upravo te večeri na Newport festivalu 1965.

Kad već pričamo o Dylanu, kakvo mišljenje imate o njegovoj aktuelnoj fazi koja traje poslednjih 10-15 godina? Da li ste slušali neke od njegovih novijih albuma?
Ne mogu reći da sam ih baš sve ispratio..sećam se da mi se dopao Modern Times. Za mene su najvažniji njegovi albumi iz šezdesetih, nakon toga ga nisam mnogo slušao. Međutim, uživao sam u njegovoj radio emisiji, a posebno u knjizi Hronike koja je sjajna. Gledao sam ga uživo nekoliko puta u poslednjih desetak godina, ali moram priznati da mi se ti koncerti nisu mnogo svideli pošto već godinama ne peva originalne melodije...Ali kad bolje razmislim, svojim uticajem i višedecenijskim radom je zaradio puno pravo da svira i peva kako želi.

Producirali ste prvi singl grupe Pink Floyd, pesmu „Arnold Layne“. Nakon toga, oni su potpisali ugovor sa EMI po kome su bili u obavezi da rade sa njihovim producentima. Da li ste ikada saznali da li je njima bilo krivo što nisu nastavili rad sa Vama?
Iskreno, ne znam. Načuo sam da je Syd (Barrett) bio razočaran što im ja više nisam producent, mada nisam iznenađen zbog toga jer sam se sa njim odlično razumeo. Mislim da su oni tada bili u euforiji oko potpisivanja ugovora sa velikom kućom, oko činjenice da će snimati album u velikom studiju i to vrata do vrata do studija u kom su baš tad The Beatles snimali Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band. Kasnije su mi priznali da nisu baš bili zadovoljni produkcijom ploče The Piper at the Gates of Dawn, pa su prvi singl posle tog albuma ponovo snimili sa mnom, želeći ponovo onaj zvuk sa prvog singla. To nam je bila i poslednja zajednička saradnja. Oni su kasnije..Hmm..U stvari to je priča koja važi za mnoge muzičare - kada snime prva 2-3 albuma, steknu samopouzdanje i misle da znaju šta i kako treba da se radi i da im producent nije mnogo potreban..Iako ja ne mislim tako (smeh)



U vreme kada ste producirali „Arnold Layne“, da li ste mogli pretpostaviti da će Pink Floyd postati tako veliki bend?

Mislim da niko nije mogao pretpostaviti da će postati toliko poularni. Dobar deo sedamdesetih oni su bili najpopularnija grupa na svetu i mislim da je nemoguće prognozirati tako veliku slavu bilo kom muzičaru. Ja sam ih uvek smatrao velikim bendom, a za Syda sam bio siguran da je neverovatno talentovan momak. U vreme tog prvog singla, imao sam osećaj da pred sobom imam grupu sa velikim potencijalom, ali kada je Syd napustio bend bio sam gotovo siguran da neće doživeti uspeh i da će se čak možda raspasti, mislio sam da bez njega ne mogu biti tako jaki. Međutim, istorija me je demantovala i njima je možda bilo bolje bez Syda. Bez njega, fokus je bio više na instrumentalnim delovima nego na tekstu, a samim tim mi se čini da su bolje prolazili u zemljama u kojima engleski jezik nije maternji. Sa Sydom bi imali veću popularnost u Engleskoj i Americi, a ovako uspeli su da dopru do mnogo većeg broja ljudi kojima ili nije bilo bitno šta pevaju, ili ih nisu razumeli.

Da li ste možda imali neki kontakt sa Sydom kasnije u sedamdesetim ili možda osamdesetim?
Ne, od kada se preselio u Kembridž nisam imao nikakav kontakt sa njim. Nakon što sam radio sa Pink Floyd poslednji put, video sam ga tek par puta.

Recite mi nešto o Nick Drakeu. Koliko je vaš odnos bio poslovan a koliko prijateljski? Da li ste nekada ćaskali sa njim o životu, devojkama, politici..?
Iako on nije bio preterano pričljiva osoba, može se reći da smo imali prijateljski odnos. Bio je kod mene na večeri nekoliko puta, imali smo zajedničke prijatelje sa kojima smo posle snimanja u studiju igrali karte, popušili džoint ili dva. Nije mnogo pričao o devojkama, bio je prilično zatvoren. Uglavnom smo pričali o muzici, to ga je najviuše zanimalo. Pričali smo o muzici koju ja volim ili onoj koju on voli a koja je bila različita od one koja se čula na njegovim albumima. Uglavnom je bio vrlo tih i ćitljiv. Sećam se da sam ga nekoliko puta vozio kući i da sam uvek ja bio taj koji je postavljao pitanja i koji je vodio konverzaciju. Imam utisak da bismo sedeli u potpunoj tišini da to nisam radio.



Da li možda imate informaciju koliko je ploča ukupno prodao do danas? Mislite da je više od milion?

Mislim da nije preko milion, recimo pola od toga, pola miliona.

Ko poseduje prava na njegovu muziku danas?
Sa njegove strane to je sestra Gabrielle, dok prava na pesme poseduje kompanija Evergreen. Jedno vreme sam i ja polagao prava ne neke pesme, ali kada sam pokušavao da spasem svoju diskografsku kuću od bankrota morao sam ih prodati, tako da su sad u vlasništvu Evergreena.

Pitam Vas to jer sam gledao nekoliko ljigavih ljubavnih filmova u kojima se u ključnim scenama, znači onim kada se dvoje glavnih mediokriteta smuva - čuje „Northern Sky“. Mislim da bi Nick povratio kada bi video te filmove...
Da, još neko mi je pominjao to. Mislim da njegova sestra i njen menadžment donosi odluke gde se mogu pojaviti Nickove pesme. Ja nisam gledao te filmove o kojima pričaš, ali sam video The Royal Tenenbaums, u njemu se čuje jedna Nickova pesma...

Jedan od tih koje pominjem se zove Serendipity i u njemu igraju Kate Beckinsale i John Cusack. Iako imam utisak da Cusack obično bira uloge, čini mi se da je za ovaj film malo spustio kriterijume. Retko ljigav kliše ljubavni film.
Nisam ga gledao. U suštini izbegavam filmove koji nazivaju „romantičnim komedijama“

Šta mislite o Nickovim posthumnim albumima, recimo o poslednjem Family Tree? Znajući kakav je Nick bio perfekcionista kada je njegova muzika u pitanju, mislite li da bi on danas bio zadovoljan zvukom te ploče? Meni kao fanu ona zvuči odlično, ali nisam siguran šta bi Nick rekao o tim kućnim snimcima sa kasetofona...
Uh, ne znam. U vreme kada sam ja polagao prava na njegovu muziku, uradili smo posthumnu ploču Time of No Reply, na kojoj se nalaze poslednje 4 pesme koje je snimio kao i orkestrirane verzije nekih starih pesama, i na tu ploču sam vrlo ponosan. Poslednjih desetak godina kružio je neki italijanski butleg sa Nickovim kućnim snimcima koji su bili očajnog kvaliteta. Mislim da je upravo to bio razlog da njegova porodica odobri izdavanje ploče Family Tree, jer ako su ti kućni snimci već procureli u javnost, onda je bolje da oni zvuče najbolje moguće.

Da li postoji neki video zapis Nickove muzike?
Ne...U stvari, možda i ima. On je definitivno uradio jedan TV performans, za englesku televiziju Granada. John Wood (zajedno sa Boydom radio u studiju na Nickovim albumima, bio je zadužen za remasterovanje zvuka prim.aut) se seća da ga je sa svojom ženom gledao na televiziji jedno veče, Nick je odsvirao nekoliko pesama i rekao par reči o njima. Na žalost, nikada nismo uspeli da uđemo u trag tom snimku. Pitali smo ljude sa Granade, oni nemaju pojma za to. Da li je to uništeno ili izgubljeno, ne znam.

Vi ste producirali prvi album Vashti Bunyan Just Another Diamond Day iz 1970. godine. Sticajem raznih okolnosti, njen drugi album Lookaftering je ugledao svetlost dana čitavih 35 godina kasnije. Zanima me vaše mišljenje o toj njenoj drugoj ploči.
Lookaftering mi se baš sviđa i bez obzira što je prošlo toliko godina i dalje zvuči kao da je isti izvođač u pitanju, kao da nikada nije pravila pauzu. To ima posebnu težinu ako uzmemo u obzir da ona preko 30 godina nije pipnula gitaru. Nakon što joj je prvi album prošao nezapaženo, razočarala se u muzičku industriju i potpuno napustila muziku posvetivši se porodici. Mnogo sam srećan što sada u pedesetoj doživljava slavu koju je zaslužila mnogo ranije.



Da budem iskren, malo sam iznenađen što Vi niste producirali Lookaftering...

Za taj njen povratak su zaslužni mladi muzičari kao što su Animal Collective i Devendra Banhart, oni su i razlog zašto je prvi put nakon 35 godina izašla na binu, tako da mislim da je prirodno što su oni imali veze sa Lookaftering, a ne ja.

Tokom sedamdesetih godina, dok ste radili za Warner Brothers Films, organizovali ste snimanje muzike za nekoliko filmova. Jedan od njih je bio Paklena pomorandža.
Reći da sam „organizovao“ snimanje muzike za Paklenu pomorandžu ne bi baš bilo fer – pre bi se moglo reći da sam ispunjavao muzičke želje Stanleya Kubricka. On je držao sve konce u svojim rukama, i s vrmena na vreme bi me pozvao i rekao: „Treba mi ta i ta Betovenova simfonija, u tom i tom izvođenju, izdavač je Deutsche Grammophon, molim te sredi to.“ Moj posao je bio na nazovem Deutsche Grammophon i dogovorim to.



Kakav utisak se imali nakon rada sa Kubrickom?

On je bio potpuni perfekcionista, mnogo pažnje je pridavao detaljima. Postoji jedna zanimljiva anegdota sa tog snimanja. Trebao mu je solo iz Betovenove 9. ili 5. simfonije koji je odsvirao mag elektronike Walter Carlos (koji je kasnije promenio pol, pa se danas zove Wendy Carlos). U pitanju je predivna devetominutna elektronska interpretacija Betovena na vokoderu, koja se kasnije i našla u filmu. Diskografska kuća je htela da izda tu kompoziciju kao singl, zbog čega su morali da je skrate sa 9 na 4 minuta. Stanley se složio pod uslovom da on odluči na koji će se način numera skratiti, tj. koji će deo završiti kao singl. Pošto smo mi bili u Americi, a Stanley u Engleskoj, morali smo da mu puštamo kompoziciju preko telefona, nakon čega bi nam on dao instrukcije kako i gde da je isečemo.

Nakon što sam mu pustio numeru prvi put, kada se završila shvatio sam da se veza prekinula. Uplašio sam se da se nešto nije naljutio, pozvao ga ponovo a on je samo rekao: „Pukla veza, pusti opet“. Opet sam je pustio i kada sam ponovo uzeo slušalicu, veza je ponovo bila prekinuta. Opet sam ga nazvao i on je opet rekao: „ Pukla veza, pusti opet“. Ovoga puta sam prislinio uvo telefonu, ne bi li saznao u kom momentu se prekida veza. Nakon nekoliko pokušaja, provalili smo da je veza pucala usred kompozicije i to uvek na istom mestu. U to vreme telefonske veze nisu bile digitalne i u slušalici ste mogli ste čuti mnogo tonova. Ispostavilo se da u kompoziciji postoji određeni akord koji je komponovao Betoven a elektronski odsvirao Carlos, koji je bio potpuno identičan međunarodnom signalu za prekid veze, tako da se veza automatski prekidala i uvek na tom mestu (smeh). Pošto nismo mogli da mu pustimo kompoziciju preko telefona, Stanley je insistirao da je pošaljemo po kuriru (u to vreme čak nije postojao ni Fedex), tako da je čovek iz Amerike otputovao u London sa specijalnim zadatkom da dostavi tu kompoziciju Stanleyu, koji bi od 9 minuta izabrao 4 koja će biti singl. Takav je bio Stanley Kubrick. Svaki detalj u vezi filma, bez obzira koliko detalj bio mali, morao da je bude odobren od strane njega lično.

Tokom osamdesetih, producirali ste ploču grupu REM Fables of the Reconstruction. Kakvo je to iskustvo bilo?
Pomešana su osećanja u vezi tog iskustva. Volim grupu, volim taj album i ja sam uživao u radu sa njima, ali imam utisak da su oni malo manje uživali radeći sa mnom (smeh). Verovatno to sve ima veze sa činjenicom da su oni sa toplog američkog juga došli u hladni i kišoviti London, postali su neraspoloženi, pomalo depresivni i ne znam da li to ime veze sa njihovom željom da glas treba zvučati tiše nego što je zvučao u finalnom miksu..mada, ni ja nisam bio zadovoljan tim finalnim miksom. Ali srećan sam da se album dobro prodao, mada ne tako dobro kao njihov sledći. Mislim da oni nisu baš bili zadovoljni zvukom tog albuma. Ove godine se obeležava 25 godina od te ploče, tako da će biti reizdata i remasterovana i ovogodišnja verzija zvuči mnogo bolje (smeh)

A kako ste zadovoljni albumom Worker’s Playtime Billyja Bragga?
To je još jedno iskustvo pomešanih osećanja. Muzički biznis se mnogo promenio osamdesetih. To je bio jedan od razloga zašto sam osnovao svoju etiketu Hannibal, nije mi se dopadala podela zaduženja – grupe i muzičari su imali svu moć. Oni su iznajmljivali producente koje su želeli, a to se meni nije dopadalo. Više mi se sviđao način rada u kom sam ja producent koji radi za diskografsku kuću, a samim tim sam automatski dodeljen muzičarima koji izdaju za tu kuću. Nisam ja sad kao neki diktator koji naređuje ljudima šta će da rade, nego sam želeo da budem u jednakoj poziciji kao i muzičar, da i oni i ja radimo za istu firmu. Kada sam radio sa REM i Billyjem Braggom, iako su mi oni prijatelji i volim ih, na kraju dana oni su bili ti koji donose poslednju reč, oni su bili ti koji su glavni. Oni su bili zaduženi i za budžet. Tako sam nakon snimanja ploče Worker’s Playtime hteo da promenim neke stvari u finalnom miksu, ali je Billyjev menadžer rekao: „Dosta, to je bilo to, ploča će da zvuči ovako kako zvuči, nema nikakvog dorađivanja“. A ja sam hteo više vremena, što je istina iziskivalo i više para (smeh). Tako da mi je ukus nakon tih ploča REM i Bragga gorko-sladak: volim ih kao ljude, kao muzičare, te pesme mi se dopadaju, ali imam utisak da bi one bolje zvučale da sam imao više vremena. Npr. kada smo snimali Nicka Drakea, John Wood i ja smo imali svo vreme ovog sveta, niko nas nije uslovljavao bilo čime ili nam ograničavao vreme. Osamdesetih se sve to promenilo.



Da, osamdesetih je bilo sve drugačije, a verujem da je tek danas drugačije. S obzirom da sada možete imati bilo koji album sa 2 klika mišem, s obzirom da grupe poput Radiohead izdaju albume na internetu po proizvoljnoj ceni - kakve su Vaše prognoze kada je muzički biznis u pitanju, šta mislite kako će sve izgledati za recimo 10-20 godina?

Nemam pojma. Međutim, svaki put kada vidiš veliku reku kako teče u jednom pravcu, budi siguran da ispod nje uvek postoji jedna manja koja teče u sasvim suprotnom smeru. Ono što znam je da kada odem u muzičku prodavnicu, primećujem da je deo sa pločama svaki put sve veći i veći. Sve češće čujem da mladi ljudi otkrivaju da su prednosti analognog mnogo veće nego digitalnog (smeh). Znaš, ja nikada muziku ne slušam na slušalicama, nikada ne slušam mp3 fajlove, nemam ipod...Ne volim te sabijene fajlove, ne volim da kada šetam parkom umesto divnih ptičica slušam Radiohead sa mojih malenih slušalica (smeh). Priznajem, vrlo sam staromodan po tom pitanju. I dalje slušam ploče, svih žanrova, bez obzira da li su stare ili nove. Nemam neko posebno uzbuđenje ako je album nov. Baš mi je pre neki dan jedan prijatelj poslao mejl u kom mi kaže: „Šta slušaš ovih dana...Moraš da čuješ jedan novi bend“, a ja mu odgovaram „Slušam Bessie Smith, Maria-u Callas, Little Richarda“ (smeh). Zašto moram slušati nešto samo zato što je novo? Nemam problem da li je nešto staro ili novo, dok god dobro zvuči.

Kada ste otkrili ljubav prema world muzici?
Oduvek sam voleo muziku drugih kultura. Dok sam rastao slušao sam muzičare kao što su Harry Belafonte, Edith Piaf, Marlene Dietrich, kalipso muziku..Još sredinom šezdesetih Elektra je izdala bugarski hor Filip Kutev Choir, koji je bio fenomenalan. Sećam se da smo se tada okupljali u nekom stanu u Njojorku, pušili smo mnogo trave i slušali taj predivni bugarski ženski hor – prava uživancija (smeh). Voleli smo i Ravija Shankara, tradicionalne pevače iz Pakistana, muziku iz južne Azije, afričku muziku...Čini mi se da je danas svet nekako manji nego pre, sve je nekako drugačije...ali slušati takvu muziku iz tih dalekih zemalja šezdesetih godina, bio je to poseban osećaj.

Početkom osamdesetih, moj brat je radio sa mnom u Hannibalu i sećam se da me je nagovarao da izdamo Ladysmith Black Mambazo. Rekao sam mu: „Jesi ti normalan? Mislim, to je super muzika, ali je potpuno nekomercijalna“. Heh, kasnije se ispostavilo koliko imam loš njuh za komerijalne stvari (smeh).