Maskirna forma

U oba slučaja, naglasak na najbogatiju i najisplativiju riznicu na svetu ne bi trebalo da ograničava. Niti je u produkcionom okviru koji kombinuje državne novce, pomoć kuće Pink International, istaknutu filmsku ekipu i podebelo zanatsko iskustvo reditelja bilo nemoguće nabudžiti nešto što može verno da oponaša kvalitetniji američki hit—ili da bar stoji rame uz rame sa tamošnjim niskobudžetskijim biserima—niti je iz produkcionog okvira Holivuda i okoline bilo teško probrati najprivlačnije i pružiti još jednu priliku ljubiteljima komercijalnog filma da bez frustracije dobiju destilovanu porciju onoga što im FEST tradicionalno razvodni. Naročito pošto mi je prošle godine maltene isključivo zbog Sinemanije bilo drago što pratim i domaći, a ne samo strani bioskopski repertoar. Međutim, zapanjujući postotak onoga što sam do sada video opravdalo je crne slutnje i svelo se na gomiletinu filmova koji ne samo da su loši, ili prolazni, nego takvi da ne morate nikad ni da ih pogledate.

Razlozi za šokantno siromašnu ponudu su brojni, delom opravdani, i sigurno depresivni, i možda ću nagađati o njima u predstojećim danima kad se mučnijim pokaže pisanje o dosadnim filmovima koji su se preselili u centar grada, odnosno onim koji, posle projekcije u Centru Sava, nikad neće preći reku. Zanimljivija je odluka da svetkovine, posle toliko godina, otvori domaći film, uz prateću pompu i crveni tepih, poklon autorâ i skuplju ulaznicu, da bar preko FEST-ove fore, kad već ne premijerama preostalih dvadesetak ostvarenja, L'oreal Paris Cinemania 2007. ostavi traga.

Ako je to stvarno bila namera, svaka čast. Četvrti čovek je ono što je Klopka bila za FEST. Šteta što nije i bolji film, pa da prosečno holivudskog đubre koje sledi (Invazija, već iste večeri) bude išta drugo do olakšanja.

Dejan Zečević kaže da voli kada se punopravni autori dohvate žanrovskih konvencija trilera pa ih obrade na svoj način, bilo da su Amerikanci, Englezi ili Francuzi koji prave repliku na anglofone uzore. Kao Melvil sa Samurajem, Parker sa Anđeoskim srcem, Beson sa Nikitom i Profesionalcem, ili Majkl Man, svako malo, sa kakvom kriminalističkom dramom. Svako od pobrojanih dela uzima žanr kao polazište, istovremeno ga poštuje i pretumbava, prozbori nešto fundamentalnije o ljudskom stanju i bez izuzetka spada u sâm vrh opusa pobrojanih reditelja. Volim i ja kad se to desi. Štaviše, za moj ukus to je definicija idealnog filma.

Šta ne volim? Kada nedovoljno sazreli autori, umešne zanatlije tek za domaće standarde, uzmu da prave "moderan, urban" triler o "surovoj srpskoj stvarnosti" koji je i nekakva "moralistička potka", a zapravo izgovor za štikliranje uzora. Zato što, pored osnovnih pretenzija, Čovek sa Klopkom deli, nažalost, i sličan konačni rezultat: radi se o delu koje ni sa jednim, ni sa drugim, ni sa trećim, ni sa četvrtim, ne izlazi najveštije na kraj. A spasavaj se ko može kad pokuša da ih uklopi u isti film: čim se primaknu kompleksnosti, koliko-toliko izgrađeni likovi skliznu u žanrovske tipove; obećanje svake dramatičnije scene poništava se ziheraškim replikama, pištoljskom paljbom ili—proizvoljno od slučaja do slučaja—policijskim sirenama; a kad stvari, uprkos svemu, zadeluju iole verodostojno, ubije ih sledeća rediteljska etida iz oblasti trilera koja s prethodnim nema mnogo veze.

Kako se odvija, priča otkriva rupe kroz koje se mogu provući hladnjače devedesetih. Već u prvim minutima, kad se iz dvomesečne kome probudi lik sa amnezijom i sazna da su mu ubili ženu, sina, zamalo i njega, pretpostavljamo jedno moguće rešenje priče jer smo ga već stotinu puta videli, ali ga odbacujemo kao verovatno—jer smo ga već stotinu puta videli. Ostatak filma Zečević i Jevtić će pokušavati da nam ne otkriju kako je priča položena baš na taj izlizani obrt.

To izgleda ovako: u razgovoru sa starim prijateljem (bar mu ovaj tako tvrdi), naš junak, major vojno-bezbednosne agencije, vraćen iz mrtvih i prigodno nazvan Lazar, dobija ključni nagoveštaj posle koga ga do istine deli samo jedno jedino pitanje—i smesta napusti scenu kako se film ne bi tu i tada završio. Kad posle dugog perioda sumnjičavosti odjednom reši da bespogovorno veruje onom koji mu nezvanično imenuje krivce za njegovu tragediju, on upotrebi detektivske instinkte da istraži njihovu prošlost, ali ne i da eventualno proveri svoj izvor, ili sâm iznudi potrebne informacije i priznanja—što bi se očekivalo od ucveljenog osvetnika željnog pravde, kamoli od nekoga ko je uz to i prekaljeni obaveštajac. Po kratkom postupku on likvidira "osumnjičene" jer bi u svakom drugom slučaju saznao ono što se nekako mora odložiti za kraj. To nije dovoljno, te ga osoba kojoj je najmanje u interesu da Lazar reši misteriju posle još i kori zbog prenagljenog okidanja pištolja. Kasnije će ga neko iza koga—iz svega predočenog—ne stoji veća grupa konspiratora, ucenjuje da izvrši političko ubistvo, i Lazar, umesto da mu rokne jedan kroz glavu i momentalno reši problem—pristane, šta će. Iz tog razloga, Nikola Kojo pokazuje vanrednu ubedljivost i harizmu do prvog momenta kad mu scenario ne zaprži čorbu: jedno vreme i najgore replike iz njegovih usta odjeknu proživljeno; posle toga, primoran je da se snalazi od scene do scene.

Jedan od načina da se film predstavi ozbiljnim jeste što se u njemu svi ponašaju smrtno ozbiljno (kao u Klopci!). Bogdan Diklić i Dragan Petrović Pele otaljavaju taj posao izgovarajući rogobatno prevedene rečenice sa engleskog, nesrećni i iritantni u loše podeljenim ulogama, Miki Krstović, glumac koji sâmom pojavom može da ubedi da je mračni bezbednjak, potrošen je na sâmom početku gde šmira doktora, a ne znam koliko odgovornosti za lik Teodore, Lazarove ljubavnice, staviti na dušu Mariji Karan, a koliko Zečevićevoj nesposobnosti da stvori ženski lik, odnosno romantičnu scenu. Prilika da se epizodni likovi istaknu ekscentričnostima završava se tako što krimos/tajkun/političar s vrata udari u onu "Je l' znaš ti ko sam ja?", valjda da bi se potcrtala ironija glavnog junaka koji traži sopstveni identitet, šta li—a kad i dođe red na krimosa da probulazni nešto o svinjogojstvu, ili ratnog zločinca o "svemu što je država tražila", na političara (Dragan Nikolić) o duši, zasvrbe prsti da Kojo što pre izvadi pištolj i presudi im za zločine protiv dramaturgije.

Sudeći po konfuziji zapleta, problemu motivacije likova, previda i paradoksa na svakom narativnom uglu, izgleda da je Zečević (uz saradnika na scenariju Bobana Jevtića) hteo da se priča obrazuje oko kopiranja opštih mesta iz omiljenih filmova. Pored najočiglednijeg—polazišta iz Bornovog identiteta—špica i muzika kažu nam da reditelj voli Sedam; sećanje koje se u fragmentima vraća glavnom liku prikazaće se onim preosvetljenim titranjem koji koriste još samo sajdžije iz najdubljih holivudskih podruma, junak će umaći goniocu u podzemnoj železnici, biće tu nekakva scena sa snajperom, uglavljenja posveta Samuraju u vidu paljenja i gašenja stone lampe, noarovski kadar lifta iz iskošene donje vizure, i, obavezno, finčerovski helikopter da na kraju svojim reflektorom osvetli sramotu negativca kad ovaj začkilji u nebo.

Svaki takav "omaž" niti nadmašuje niti na bilo koji način nadograđuje original. Samo izgleda bolje nego u prosečnom domaćem filmu, s kojim deli nešto mnogo značajnije: sveprisutnu energiju "izduvanog balona", tako da čak i scena koja je laka za efektno rešavanje—poput one u kojoj lik mora da prodre u kompjuter vojne bezbednosti pre nego što se neprijatelj pojavi i otkrije ga—kuburi na napetosti.

Da li zato Četvrtog čoveka treba vrednovati u kontekstu srpskog filma—gde je, uprkos svemu pobrojanom, superioran—ili svetskog, gde je u najboljem slučaju problematičan? Ovo nije prvi put da se nešto hvali time da je "prvi pravi bioskopski film", niti je, samo u toku ove godine, prvi put da se upotrebljava odrednica "prvi srpski triler". Hoćemo li tako stalno da počinjemo ispočetka, zadovoljavajući se ponovnim pionirskim statusom, ili će se napokon pojaviti i taj "drugi", koji bi da odmeri snage i sa svetom van naše male zemlje, koji od nas neće tražiti da se pretvaramo kako pre njega u životu nijedan triler nismo odgledali?