Aleksandar Stojković ST: Poezija, muzika

Često se nasmejemo paradoksu da ono što je najbolje u Srbiji ispliva tek kad izađe iz zemlje. Mnogo puta smo ignorisali ono što je dobro, a najsvežiji primer dolazi iz polja muzike. To je “predmet Goribor”. Beograd je kao i obično bio slep i gluv za bilo kakav zvuk koji dolazi van Beograda, pa je Goribor prvi primetio producent iz susedne nam države, iz Hrvatske. Očigledno je da je hrvatska publika bez predrasuda pristupila muzici koja dolazi iz istočne Srbije i odlučila da da podršku onome što naši muzičari imaju da ponude. Hrvatskoj publici se, u stvari, toliko dopao zvuk Goribora da su prvi nezavisni albumi objavljeni baš tamo, a posle i zbirke poezije pevača/frontmena. Srbija je za prvi album čekala deset, a poeziju pet godina.

Zbirka poezije Aleksandra Stojkovića ST-a Ne možeš mnogo ali možeš malo u izdanju domaćeg “Rendea” zapravo je mešavina dve zbirke Svet je moj ali ima vremena iz 2005. godine i Princ bez horsa iz 2007. Obe prvobitno objavljene u Hrvatskoj u okviru izdanja “Slušaj najglasnije” kod nas se glas o ST-ovoj poeziji pročuo tek sa prvim pesmama i koncertima Goribora. Mi, kao publika, imamo taj manir da poeziju i muziku poistovećujemo; volimo da čitamo pesme poznatih rokenrol izvođača, a recimo da je najpoznatija Dečak iz vode, Milana Mladenovića. Ovaj pesnik/muzičar smatrao je da njegova poezija ne može bez muzike. U slučaju ST-a i Goribora, njihova muzika ne funkcioniše bez poezije.

Kao što je život koji Stojković pokušava da uhvati rasejan i nestalan, tako je i njegova zbirka „rasuta“. Ona sadrži pesme u prozi, klasične stihove, zapise, misli i statuse. To je svojevrsno utiskivanje sebe na papir bez formalnog opterećenja, bez konkretnog oblika. Kao i u muzici, ST-ove reči su lične: pesma postaje pronalaženje smisla života, smisla univerzuma; to je pokušaj umetničkog objašnjenja sebi i drugima šta je smisao danas.

Stojkovićeva poezija prepuna je paradoksa, hiperbola i kontrasta. Lepo često stoji naporedo sa ružnim, smrad sa mirisom, gluv čuje, slep vidi. Čovek se u njegovom svetu nalazi u situaciji da bude rastrzan između dve dijametralno suprotne krajnosti. Ovu poziciju pesnik često prikazuje kroz naturalističke motive, pa se fizička uslovljenost života suprotstavlja simbolima besmrtnosti i bestelesnog. ST ovde otvara antički mit o ljudskom titanskom telu kao pepelu i duhu/duši sačinjene od božanske iskre. Opterećenost fizičkim upućuje na svedenost na telesno odnosno na ljudsku smrtnost koja može da se prevaziđe kroz pesmu, lepotu, umetnost. Zbog toga u većini njegovih pesama provejava motiv spasa kroz umetnost; koliko god da su čovek i svet niski, u svima nama postoji ono nešto što dolazi odozgo i što predstavlja besmrtnu lepotu.

Njegov lirski subjekt bačen je u svet u kojem se klupko odvija u nekom drugom smeru. Ljudski život nalazi se u rukama antičkih Parki koje paraju i rasparaju klupko života. Tok života zapravo postaje stanje u koje si uronjen, a to je nepregledna kolotečina gitare koja iznova svira isti akord dok junak pokušava da izbije na površinu vrišteći. On se oslobođa okova sudbine tako što peva, a njegova muzika je mora života koja davi.

Kada se ova poezija oslobodi kroz pesnikov glas, njegova pesma pa samim tim i život dobijaju smisao i pretvaraju se u Goribor. Gitara i solaže zvuče kao jauci, zavijanje zajedno sa ritam mašinom jeste veštački ciklični ritam svakodnevnice. U muzici Goribora očigledni su uticaji bendova poput Joy Division i Massive Attack, iako je članovi benda  svrstavaju u bluz. Kao muzika karakteristična za afro-amerikance, bluz sa sobom nosi parolu „a grown man crying“. Osećaj tuge (feelin’ blue) odiše njihovim pesmama, nosi nas u svakoj noti i zbog toga ova klasifikacija itekako stoji. Zvuk Goribora je glas patnje, bega od ništavila. Ona izražava našu suštinu odnosno njeno odsustvo. Muzika dočarava pesnički vapaj i uzdiže ga tako da ga svi osećamo. Taj zvuk je onaj koji para i raspara, bluz kao stil pesme i života.