Letnja hrana za dušu

Kao neko ko nema preterano visoko mišljenje o ljudima generalno, ima logike zašto sam oduvek obožavao avgust u Beogradu. To je vreme godišnjih odmora kada se većina sugrađana razbeži po morima, planinama i dolinama, tako da mi koji nigde ne odemo, bez problema možemo naći slobodno mesto u troli, stići na šalter u pošti za manje od 15 minuta (čak i ako komšija pozajmi dete kako bi preskočio red) a gužva u saobraćaju je slična onoj iz filma “Ljubav i moda” koji je snimljen pre više od pola veka. To što je grad ove godine bio prazniji krajem juna nego u avgustu, verovatno ima više veze sa našim standardom nego sa bilo čim drugim, ali bez obzira na to, Beograd u avgustu i dalje prija.

Kada već nisam te sreće da na plaži u Paraliji jedem paradajz ili da u Budvi gledam Jamiroquai, niko mi ne može oduzeti maštanje. Već nekoliko godina unazad, tokom letnjih meseci zamišljam da sam u Kaliforniji. Sunce, okean kom nema kraja, dobra muzika i zgodne devojke – šta ćeš više? Iako sam nekad Kaliforniju vezivao pre svega za ljigave holivudske filmove, sweet metal bendove, porno industriju i bogate skorojeviće, vremenom sam promenio mišljenje (mada nije da baš imam nešto protiv porno industrije). Za to su najzaslužniji Brajan Vilson i Beach Boys, u čijoj muzici, zajedno sa komarcima, već godinama uživam tokom celog leta. Pored Brajana, tu su još i “The Byrds”, Džoni Mičel, Krozbi, Stils, Neš i Jang, Džekson Braun, a od mlađih muzičara posebno odlepljujem na Džonatana Vilsona i njegove albume “Gentle Spirit” i “Fanfare”. Uostalom, ako budete pored radija B92 u nedelju 17. avgusta u ponoć, u emisiji Gistro FM - Kalifornija specijal, dva sata ćete slušati muziku koja je na ovaj ili onaj način inspirisana ovom sunčanom državom. Kada su filmovi u pitanju, najlakše se preselim u Kaliforniju kada god gledam malo remek delo Džona Milijusa iz 1978. “Big Wednesday” (Dan velikih talasa/valova). Priča o odrastanju grupe prijatelja koji koriste svaki slobodan trenutak da na dasci za surfovanje zajašu velike talase na kalifornijskim plažama, u isto vreme je poetična, nostalgična, realna a na trenutke i potresna. Svaki put kada gledam ovaj film ispred očiju mi prolaze slike davnih leta kada sam sa drugarima krao komšijske trešnje, plakao kada je Jugoslavija izgubila od Argentine na penale i mislio da niko sem mene ne poseduje verzije The Beatles pesama “She Loves You” i “I Want to Hold Your Hand” otpevane na nemačkom jeziku. Džon Milijus je kasnije režirao još nekoliko zanimljivih filmova, ali što se mene tiče nijedan nije premašio “Big Wednesday” .

Iako je moja pomenuta “porno/sweet metal” predrasuda o Kaliforniji odavno počela da se kruni sa otkrićem Brajana Vilsona, ona je definitivno raspršena kada sam jednog leta pre desetak godina pogledao film “Sideways”, meni tada nepoznatog reditelja, Aleksandera Pejna. Sjajan scenario, odlična gluma, nezaboravan Pol Đamati, odličan džezerski saundtrak Rolfija Kenta i očaravajuće slike dolina Napa i Salinas, napravile su od mene doživotnog Pejnovog fana. Takođe, kao neko ko nikad preterano nije voleo alkoholna pića, nakon tog filma na pitanje “šta piješ od alkohola?”, odgovaram “ništa, osim vina ponekad”. Pejn je umetnost pravljena vina približio običnom smrtniku mnogo bolje nego autori ovdašnjih vinskih TV emisija u kojima se razbacuju terminima poput “tvrdoća, kupaža, punoća, dubina” koji su nam kao svima jasni.

Inače, Pejnov pretposlednji film “The Descendants” je takođe savršen za gledanje tokom letnjih meseci. Radnja je smeštena na Havajima (u koje sam se zaljubio nakon gledanja serije “Lost” koja je tamo snimljena), a saundtrak je ponovo sjajan i čine ga manje ili više poznati havajski muzičari. Sednete u dvorište ili na terasu, spremite limunadu sa tri kocke leda, zažmurite, pojačate neku od pesama Gabija Pahinuija i koga briga što su vam noge u lavoru umesto na Kaiula plaži. Kada smo kod Salinas doline, nemoguće je ne pomenuti nobelovca Džona Stajnbeka. On ne samo što potiče odatle, već je radnja mnogih njegovih romana smeštena u tom delu Kalifornije. Upravo sam ovog leta prvi put pročitao njegov klasik “Istočno od raja” i utisci se nisu slegli ni sad dok pišem ove redove. Način na koji Stajnbek gradi priču, uvodi likove, pravi prelaze, toliko je savršen da vam ne dâ da ostavite knjigu čak i kada vas neodložne obaveze vuku za rukav. Film koji je Elija Kazan snimio po ovom romanu daleko je od lošeg, ali u poređenju sa Stajnbekovim remek delom ne izgleda ništa posebnno (mada, to je slučaj sa većinom filmova snimljenih po legendarnim romanima). Kada sam pre par meseci čitao “Slobodu” Džonatana Frenzena - nezašećerenu priču o materijalističkom svetu u kome živimo – mislio sam da ću teško u skorije vreme čitati zanimljiviju literarnu istorije jedne porodice. Stajnbek me je demantovao, učinivši da “Istočno od raja” bude jedna od desetak najlepših knjiga koje sam čitao. Frenzen će možda jednom biti evergrin, ali Stajnbek je to odavno i to sa debelim razlogom.

Ne sećam se leta u Beogradu sa više komaraca i više vremenskih nepogoda. Kiša je lila kao iz kabla dobar deo jula, a nešto malo i u avgustu. Kada je takvo vreme, teško da mogu imati kalifornijske asocijacije. Sećam se da sam pre par nedelja sedeo na terasi uz kafu i cigaru, napolju je pljuštalo a iz dnevne sobe je dolazila klavirska kompozicija koja zvuči kao stvorena za letnji pljusak. Reč je o delu pod nazivom “Minimal Prelude No.18” holandskog kompozitora Jaruna Van Vina u izvedbi Branke Parlić sa njenog ovogodišnjeg albuma “Satie and Beyond”. Branka već nekoliko decenija važi za “klavirkog doktora za Erika Satija”, a pregledi njenih izvođenja ovog kompozitora na YouTube-u, broje se u stotinama hiljada. Nije zgoreg pomenuti da je bila bliska saradnica (i prijatelj) Mitra Subotića Sube, jednog od najdarovitijih muzičara kog je Srbija imala. Na albumu “Satie and Beyond” pored pomenutih kompozitora, možete je čuti kako svira dela Filipa Glasa i Grejema Fitkina. Kada je u pitanju klavirski minimalizam, Branka Parlić je ime koje je odavno preraslo našu sredinu i sa velikim poštovanjem se izgovara širom celog sveta. Njeno izvođene Satija, kompozitora koji je kao Klod Debisi bio sklon naturalizmu, učiniće savršenim svaku vašu kišu, vetar, sunce, reku, more, jutro ili noć. Kada se umorim od ozbiljnih pisaca i kompozitora, letnje noći na terasi obično prekratim nekom muzičkom biografijom. Greg Kot je novinar magazina “Čikago Tribjun” i autor odlične radijske emisije “Sound Opinions”. Do sada je napisao tri knjige (posebno draga “Ripped” koja racionalizuje nevolje muzičke industrije u 21. veku), a najtoplije preporučujem biografiju grupe Wilco, naslovljenu “Wilco: Learning How to Die”. Džef Tvidi je proveo sate i sate u razgovoru sa Gregom i teško da ćete naći bolji uvid u istoriju jednog od najvitalnijih rok bendova na svetu. Nakon što je pročitate, biće vam jasno kako i zašto su Tvidi i Džej Ferar rasturili Uncle Tupelo i oformili Wilco, odnosno Son Volt, šta povezuje zgrade sa omota albuma “Yankee Hotel Foxtrot” i njujorške napade 11. septembra 2001. i još gomilu toga.

Još jedna grupa već godinama ispunjava moje uši dok šetam polupraznim beogradskim ulicama u avgustu. U pitanju je britanski bend Prefab Sprout kog predvodi Padi Mekalun, jedan od najpotcenjenjih pesnika u popularnoj pop muzici. Bilo da je reč o kultnim albumima “Jordan: The Comeback” ili “Steve McQueen”, zašećerenim pop baladama na “nebeskoj” ploči “Andromeda Heights”, ostrvskom kantriju na “The Gunman and Other Stories” ili povratku pop korenima na poslednjem “Crimson/Red”, gotovo da ne postoji avgust tokom kog nisam vrteo bar tri Prefab Sprout albuma. Uglavonom ne podnosim klavijature u pop muzici, ali Padi Mekalun je izuzetak. Prefab Sprout sintisajzeri imaju (da se izrazim jezikom onih “vinskih stručnjaka”) dubinu i težinu, a njegovi stihovi mogu da se čitaju i na papiru: “I’ve had a dream that we were rock stars / And that flash bulbs popped the air / And girls fainted, every time we shook our hair / We were songbirds, we were Greek Gods / We were singled out by fate / We were quoted out of context - it was great” su stihovi kojima počinje pesma “Electric Guitars”. Ako ste sanjar, ako često maštate da ste na nekom drugom mestu i proklinjete sudbinu što ste rođeni baš u ovoj zemlji partokratije, lopova, paradajz turista i ljudi čiji se opis karaktera najčešće završava slovima “fob” , postoje dobre šanse da se pronađete u mnogim stihovima Pedija Mekaluna. Septembar je pred vratima, gužve u pošti i prevozu samo što nisu počele, komšije već ugovaraju pozajmljivanje beba za preskakanje reda u banci, ali to nije razlog da ne pokušate da uživate u svim ovim letnjim preporukama, naprotiv. Nema ništa lepše nego otići na neko divno mesto sa nekom divnom osobom, ali iz ovih ili onih razloga to nije baš uvek moguće. Ipak, nekada je dovoljno da uzmete knjigu, pustite film ili ploču, pa da na trenutak odletite u Kaliforniju, Havaje, Kinu, Brazil, Australiju ili u Rusiju ako volite Vladimira Visockog. Ne košta skoro ništa a ume biti baš lepo. Verujte na reč, ja probao mnogo puta.