Džez u Srbiji: Dosije 2013

Već godinama unazad, ubedljivo najveću pažnju medija i džezerske publike u Srbiji privlače dva festivala – Nišville i Beogradski Jazz Festival. Svako iz svojih razloga, bili oni politički, umetnički, ili vezani za tradiciju, te značaj ovih gradova za državu i region. U avgustu i oktobru kulturna javnost je naprasno zabrinuta za džez i njegovu poziciju na kulturnoj sceni Srbije, naširoko se polemiše o festivalskim budžetima i nešto manje o programima... a džezerski život koji se svakodnevno odigrava u režiji muzičara i radnika-entuzijasta, ostaje u zapećku i mimo domašaja ozbiljnih društvenih debata. Nemamo iluzija da će se stanje na tom planu promeniti bogzna kako na bolje, no za početak nije zgorega skrenuti pažnju na različite aspekte sve življe domaće džez scene.

Džez u školama

Godinama i decenijama, lajt-motiv svake jadikovke o domaćem džezu je bio da „nemamo džez akademiju“, zbog čega mladi muzičari hrle u Grac, američki Berkli u Bostonu, i druge cenjene obrazovne džez centre širom sveta. U prethodnih godinu dana i to je promenjeno. Fakultet muzičkih umetnosti otvorio je džez odsek, koji je (za početak) dobio trogodišnji budžet iz EU fondova i ulazi u drugu školsku sezonu. Predavači su mahom domaći muzičari koji su završili školovanje u inostranstvu (saksofonista Luka Ignjatović, pijanista Sava Miletić...), a đaci stižu iz Beograda, Subotice, Kraljeva... Pre godinu dana je otvoren i džez odsek srednje muzičke škole u Vršcu, gde već devet godina funkcioniše džez & bluz festival „Jazztronic“ – eto još jednog zanimljivog pomaka i na planu decentralizacije obrazovnog sistema.

Klupski život

Godinama su beogradska „Ptica“ i „Iguana“, uz novosadski „Wheels“, bili gotovo jedini nosioci klupskog džez života, te zasnivali svoj repertoar na tradiciji i dobro poznatoj pesmarici starih džez standarda. U međuvremenu je „Čekaonica“ preuzela apsolutni primat te uspostavila bogat i raznovrstan celonedeljni program, zasnovan u dobroj meri na savremenim stremljenjima i autorskom materijalu nastupajućih muzičara, te velikom prostoru za mlađu generaciju srpskih džezera. Kao poseban kuriozitet, valja pomenuti sada već i redovna gostovanja stranih bendova koji uz nesumnjivi kvalitet uživaju i izvestan autorski renome u inostranstvu – Aruan Ortiz, Bushman's Revenge, talentovani Slovenac Dre Hočevar, itd. Nažalost poseta ovim koncertima je bila slabija nego na prosečnim klupskim večerima, te valja razmisliti o još boljim načinima promovisanja (uslovno rečeno) nepoznatih muzičara, koji nas ne zabavljaju svake nedelje.

Nema sumnje da je upravo Čekaonica, svojim uspešnim poslovanjem, inicirala čitav beogradski klupski bum koji je usledio u prethodnih nekoliko meseci – Triangle, Bašta, Bajloni, Das Boot, Muha Bar, U podrumu, Jazz Bar Centar...neka se slučajno izostavljeni ne uvrede. Pa Pikova dama u Novom Sadu, Hush-hush Lounge Bar i Truba u Nišu... kome se ide u džez klabing, neće ostati uskraćen! Festivali

U godini sveopšte seče budžeta za kulturu, 15-ak domaćih džez festivala su se dovijali na različite načine ne bi li održali relevantne programe. U tom smislu je dominantna strategija bila oslanjanje na finansijsku pomoć stranih Kulturnih centara i Ambasada u Srbiji te lokalnih centara moći, umesto na nejaku državu.

Naposletku je učinak bio sasvim zadovoljavajući. Naročito su impresivni bili festivali u Kanjiži (avangarda) i Pančevu (mejnstrim), kako na polju perfektne organizacije i srdačne atmosfere, tako i na dovođenju više nego relevantnih imena za svoje ciljne grupe – Hamid Drake, Szilard Mezei, Miroslav Vitous, Antonio Farao, Christian McBride, samo su neke od poznatijih faca. Naravno, ne treba smetnuti s uma odličan Valjevski festival u režiji umetničkog direktora Jove Maljokovića, subotički Jazzik (selektor Bunford Gabor, prošlogodišnja prva zvezda – Wallace Roney), kao i sve masovniji Jazzibar u Kraljevu, koji tamošnju publiku postepeno edukuje kombinacijom tradicionalnog džeza i njemu bliskih žanrova.

Šta reći o “velikim” festivalima u Beogradu, Nišu i Novom Sadu? Svaki od njih išao je već utabanim i poznatim stazama. Beogradski Jazz Festival je još jednom zaigrao na umetnički integritet i održao dobar program uprskos (ili naprotiv – zahvaljujući?) redukcijama budžeta, Nišville se opredelio za kvantitet i rekordan broj izvođača nauštrb većeg broja relevantnih džez imena, dok Novosadski Jazz Festival već godinama životari bez jasno uočljive koncepcije, te najviše zakazuje na planu atmosfere uprskos pokojem dobrom koncertu. Džez & politika

Zahvaljujući otvorenom sukobu Ministarstva kulture i Nišvilla, prošle godine džez je “punio novinske stupce” više nego ikada ranije. Evo kratke hronologije: Na redovnom godišnjem konkursu republičke Komisije za savremeno stvaralaštvo, Nišville nije dobio finansijsku pomoć, što je direktoru festivala Ivanu Blagojeviću dalo povod za snažnu kampanju protiv Ministarstva. U pojedinim medijima je došlo do veoma slobodnih interpretacija čitavog slučaja, sve do one koja se najviše primila - da “država ukida Nišville”.

Da pojasnimo – projektovani budžet Nišvilla za 2013. godinu iznosio je (barem) 30 miliona dinara i bez pomoći Ministarstva kulture, te o “ukidanju” nije moglo biti govora. Tim pre što je i sam festival intenzivno najavljivao nove izvođače za 2013. paralelno s peticijama građana i agresivnim medijskim prepucavanjima. Bilo kako bilo, sada već bivši ministar kulture Bratislav Petković nevešto se branio po medijima, a ostaće zapamćena njegova antologijska izjava u Skupštini da džezerima nije bitan novac. Naposletku je odobrena pomoć od tri miliona dinara pod pritiskom javnosti (u sporazumu s institucijama grada Niša, kao finansijskim posrednikom između Ministarstva i privatnog preduzeća Nišville DOO), da bi u finalu prošlogodišnje sapunice novi ministar Tasovac poništio odluku svog prethodnika i ostavio festival bez ranije obećanog novca. To be continued.

U međuvremenu, uz mnogo manje medijske pompe, otkazan je nastup “Serbian Jazz, Bre!” benda na festivalu Jazzycolors u Parizu. Radi se o džez festivalu inostranih kulturnih centara u prestonici Francuske, na kome svake godine nastupa po jedan bend iz Srbije. Ujedno, ovo je (bila) jedina manifestacija preko koje je država, svojim novcem, kontinuirano i planski plasirala džez iz Srbije u inostranstvo. Prekaljeni veterani, avanturisti, dijasporaši

Apsolutni favorit domaće publike u prethodnoj sezoni bio je Vasil Hadžimanov. Najpopularniji ovdašnji džezer srednje generacije sa svojim VH Bandom snimio je peti studijski album “Can you dig it?” na proverenoj fjužn trasi, nakupio brdo “vjuova” za spotove na Youtube servisu, te zapalio masu gde god je svirao po Srbiji. Najveći uspeh u inostranstvu zabeležio je niški Eyot, koji je trijumfalno putešestvije po Evropi započeo objavljivanjem albuma “Drifters” za nemački Neuklang Records – izdanja koja nadilazi žanrovske okvire i postavlja nove standarde na ovdašnjoj sceni. Još jedan “pobednik” je beogradski sastav Fish in Oil, koji je svojim tipično njujorškim fri-džez-bluz-rok zvukom doneo pregršt uzbuđenja na klupskim i festivalskim binama, te krunisao sezonu drugim studijskim albumom “Drnch”.

Ovdašnji muzičari stacionirani u inostranstvu su takođe imali zapažene role. Marta 2013. godine naročitu pažnju je privukao pijanista Bojan Zulfikarpašić, koji je nakon duge apstinencije održao veliki koncert u Beogradu, pa još u Sava Centru. Kontrabasista Nenad Vasilić, dugogodišnji istraživač tananih finesa u spajanju džeza i narodne muzike s juga Srbije, snimio je verovatno najzreliji album u svojoj karijeri – “Seven”, no njegova trodnevna jesenja srpska turneja nažalost nije privukla previše publike. Biće da je do zasićenja na kraju dugačke koncertne sezone… Legendarni Duško Gojković je objavio još jednu diskografsku poslasticu za svoje fanove - „The Brandenburg Concert“, a najprijatnije iznenađenje gastarbajterske sezone priredio je eklektični trubač Damir Bačikin, svojim veoma zrelim autorskim debijem “Graduation day” s berlinskom postavom Damir Out Loud. ***

Kako to već biva, u ovom sažetom prikazu nije bilo dovoljno mesta za opširniji pomen baš svih domaćih izdanja, dešavanja i muzičara koji su bili aktivni u godini za nama, što ne znači da nisu bili vredni pažnje.

Nove albume su objavili i The Belgrade Dixieland Orchestra, „Serbian Jazz, Bre!” bend pod pokroviteljstvom fotografa Ivana Grlića, Milan Petković Trio, Milan Petrović Quartet. Na inostranoj sceni – Alma Mićić, Dimitrije Vasiljević, Dušan Jevtović... Zapažene koncertne i sešn role imali su brojni mladi muzičari: miljenik beogradske publike - bubnjar Peđa Milutinović, pa novi član Big band RTS-a, saksofonista Rastko Obradović, itd. Na vojvođanskoj sceni najvredniji je bio trombonista Nemanja Zlatarev, a otkrovenje je sve ubedljivija flautistkinja Andrea Berendika, članica nekolicine postava Szilarda Mezeija.

Na koncertnom planu nisu bili aktivni samo deklarisani džez klubovi i festivali, već i avangardne manifestacije Ring Ring (Beograd) i Interzone (Novi Sad), pa Improstor (novosadska organizacija i istoimeni serijal koncerata), Treći program Radio Beograda s nekolicinom koncerata u čuvenom Studiju 6, privatne inicijative (solo nastup saksofoniste Kena Vandermarka u beogradskom KC Drugstore)...

Rezimirajmo – domaći džez ne samo što prkosi krizi, već deluje kao da je pronašao plodno tle u sumornim društveno-političkim okolnostima, te prosperira na „infrastrukturnom“ planu iz godine u godinu. No uprkos pokojem institucionalnom mišljenju, džez ipak ne može bez para. Ali već uz mali podsticaj i puno entuzijazma, ljubav prema ovoj muzici može da oplemeni kulturnu scenu mnogo više nešto što biste očekivali.