Buika i naše male, glupe tajne

Njena tamna put sasvim je suprotna snežnoj belini koja je neočekivano zahvatila Beograd usred marta. Njen peščani glas nalik je tropskim plažama na koje bi mnogi rado pobegli iz niskih temperatura koje su nas iznenadile. Konča Buika nastupila je 16. marta u Sava centru, u okviru „Guitar Art Festivala“ i na kratko istopila zimu i dovukla večito leto u naš grad.

Čim je izašla na scenu sa pesmom „Sueño con ella“ odmah je postalo jasno da nije reč o svakidašnjoj pevačici. Bosih nogu i istetoviranih ruku, zanosnih kukova koje njiše u ritmu muzike, i duge crne kose moćne baš kao njen glas, ova flamenko diva za sebe tvrdi da nije osoba koju biste rado držali u kući. Kako kaže, puši marihuanu i pije rum, divlja je i živi po svom sve dok drugima ne zasmeta. Ne pamti lako imena zemalja u kojima nastupa, pa je vrlo moguće da joj se u Kini desi da pozdravi Rusiju. Ali da bi se opravdala, tvrdi da ponekad zaboravi i na svoju rodnu Španiju, kao i da sve to nije važno, imena, gradovi, kilometri...

„Važni smo sam vi i ja, koji na ovoj sceni, baš ovde, postajemo velika porodica“, kaže.

Nije sasvim sigurno da li Buika peva ili reži, svađa se, plače ili ironično imitira svoj plač. Kod nje očigledno sve dolazi samo od sebe, možda čak i pod dejstvom različitih supstanci. Ni to nije sigurno. Sigurno je da ne pravi svoje repertoare i ne osmišljava svoje koncerte, već pušta da je vode emocije. A njih ima napretak, jer sve njene pesme su o ljubavi, tek poneka o samoći i drugim malim tajnama.

Foto: Tanjug / Danilo Peternek

„Ne znam ništa o muzici. Ne znam ništa o sreći i ljubavi. Znam samo kako da se igram sa svim tim“, otkriva uz osmeh koji se tokom celog koncerta nije gubio iz Sava centra. U svemu tome pomaže joj glas, jedan od najneobičnijih koji je Beograd čuo u poslednje vreme. Učiteljica u školi rekla joj je da zvuči kao patka, ona sama tokom koncerta tvrdi da reži kao pas, ali to nikako nije smetalo da na sceni zvuči zadivljujuće.

Bilo da traži da se utiša sve kako bi On čuo njenu pesmu („Soledad“), ili odaje počast Čaveli Vargas priznajući pesmom da je godine nisu ničemu naučile jer još uvek pada na istim greškama („El ultimo trago“), bilo da šalje svoju ljubav u tri lepe a potom mu, slomljena, oprašta sve kada joj se iznova vrati („Tu volveras“), ili ga moli da ne ide, da sačeka još malo jer ima još sreće da mu da („Espera me un poco mas“), u svemu tome je strastvena i iskrena, pa je teško razaznati šta je pravi tekst pesme a šta je smislila u trenutnku nadahnuća. Da li je psovka na račun ljubavi baš bila napisana za tu pesmu ili joj se, eto tako otela, nije ni važno, jer Buika je majstor improvizacije i spontanosti.

Tako bez problema zaustavlja pijanistu, odmahujući rukom, traži drugu pesmu. Uzima pauzu da fotografiše gitaristu jer, kako kaže, sa njim nije mnogo sarađivala pa mora da ga upozna. Bez problema priznaje da je „u trenutku trebalo da počne da peva, ali je zaboravila“, pa je tako publika umesto studijske verzije pesme „Luz de luna“ dobila nešto sasvim novo. Samo od jednog „No“ koje je čula iz prvih redova tražeći pomoć, napravila je raskošnu baladu unevši u nju neverovatne količine strasti.

Foto: Tanjug / Danilo Peternek

„Nema veze to što ne govorimo istim jezikom, delimo iste male tajne. One noći kada ste se ljubili, kada ste plakali i bili sami, te sam noći i ja osećala isto to. Imamo iste male, glupe tajne i zbog toga ne moramo da govorimo isti jezik, razumemo se zar ne“, pitala je publiku koja, iako možda nije razumela njen španski, u većem delu je razumela njene jasne emocije.

Sve to ne bi bilo moguće da je nisu pratili vrsni muzičari koji su znali da odgovore na svaki njen zadatak i hir. Iako je shodno gitarskom duhu festivala bilo najavljeno da će njen nastup biti prilagođen pomenutom žičanom instrumentu, koncertom je ipak dominirao klavir na kojem je briljirao Ivan Melon Luis.

Nakon bisa na kojem je publika čula dirljivu ispovest „Mi niña lola“ i još nekoliko veštih pesama-improvizacija, dok je Buik dozivala svoje muzičare da se vrate, počela je da se, reklo bi se u čudnom trenutku lucidnosti, otvara i da otkriva svoje trajne. Pričala je o svojoj decenijskoj potrazi za identitetom, o životu kojim živi u dalekom Majamiju i snovima koje želi da ostvari.

Foto: Tanjug / Danilo Peternek

Priznala je da voli da ostavi deo sebe u zemlji u koju želi da se vrati, pa je tako i deo svog nakita ostavila beogradskoj publici, jer je tokom kratke posete uživala u ljudima, hrani, gradu...

„Ne gasite svetla! Zašto stalno gasite svetla? Hoću da vidim svoju porodicu. Želim da se vratim ovde, jer osećam da je moja porodica tu. Prešla sam tolike kilometre da bih videla da su ovde srce i toplina. Hvala vam što ste deo mog sveta."

Javno je zamolila i organizatore da je pozovu ponovo jer bi se rado odazvala tom pozivu i provela koliko god treba sati u avionu samo da se ponovo nađe ovde. Da li je govorila iskreno ili ne, kao i sa celim koncertom, nije sigurno. Ako je verovati po aplauzu koji je dobila, sigurno je samo to da svi želimo da joj verujemo, i ponovo je vidimo kako u svom zanosu pleše i peva po beogradskoj mesečini.