14. GAF: The Beatles On

Mladi Vilijam Vordsvort napisao je ove redove u vreme Francuske buržoaske revolucije, ali oni, svejedno, savršeno odražavaju raspoloženje, koje je vladalo šezdesetima: idealizam, osebujnost, gorljivost, pravedništvo, uzbuđenje... I - mašta.

Jer, ako su šezdesete najimaginarnija dekada u istoriji, onda je to zato što je njihov okidač bila mašta. Pa otud i urbana legenda koja kaže da onaj ko se stvarno seća šezdesetih , u stvari nije živeo u njima.

Jer, bila je to decenija koja nije ni počela 1. januara 1960.

Mitske šezdesete su počele s objavljivanjem prve Bitls pesme, „Love Me Do“, 5. oktobra 1962.

A, na tom početku beše vrisak. Jer, kako jednom je jednom prilikom rekao, čuveni rok kritičar Grejl Markus, „uzbuđenje nije bilo u vazduhu; ono je bilo sam vazduh”.

Zato je u šezdesetima, toj zlatnoj dekadi - za čije se pesme kaže da zvuče kao da su direktno prepisane iz snova, a u kojoj je „seks izmišljen 1963. između suđenja Četerli i prvog LP-ja Bitlsa“, čuvena fantastična četvorka izazvala lavinu oduševljenja i kod naše dece „Marksa i Koka Kole“. Idila 60-ih oličena u stranim zvezdama,filmskim koprodukcijama koje su se snimale, izložbama apstraktnog ekspresionizma i pop arta, festivalima kao što su Bitef i Bemus, slobodi putovanja, Nobelovoj nagradi koju je dobio Ivo Andrić, Oskaru koji je dobio Dušan Vukotić, novim samoposlugama, po američkom modelu, stranim časopisima na kioscima širom zemlje, Diznijem na malim ekranima... nije bila jedina realnost... Ali u ovom Vremenu Snova, Jugoslavija je, kako piše istoričarka Radina Vučetić u svojoj studiji, „Koka Kola socijalizam“, postala deo globalnog fenomena „ludih“, „neponovljivih“, „protivrečnih“, „nemirnih“, „psihodeličnih“, „prevratničkih“ 60-ih.

Danas, Jugoslavija je zemlja koja postoji samo na filmu, dok su Bitlsi nastavili da žive ugravirani u mnogim srcima, ali i u knjigama prevedenim na srpski („Revolucija u glavi – pesme Bitlsa I šezdesete”, Ijana Mekdonalda), imaginarnim albumima s njhovoim potpisom („Rubber Soul Project“, Rastka Ćirića), i doktorskim disertacijama („Dug i krivudav put – Bitlsi kao kulturni artefakt“, Aleksandra S. Jankovića), a tu je i domaći The Beatles Tribute Band - The Best Beat!

Upravo, ovaj beogradski sastav se našao u ulozi domaćina na otvaranju 14. Gitar Art Festivala, čiju okosnicu, ove godine, čini program posvećen Bitlsima (uz koncert unikatne španske dive Konče Buike), a centralna tačka programa se odigrala sinoć na koncertu u Domu Sindikata.

BestBeat su uradili odličan posao podražavajući najveću pop grupu svih vremena, Bitlse. Kvartet – pevač i ritam gitarista Aleksandar Eraković kao Džon Lenon; pevač i basista Damjan Dašić kao Pol Makartni; glavni gitarista Marko Ćalić kao Džordž Harison i bubnjar Vitomir Milićević kao Ringo Star - ne samo da zvuče kao originalna grupa, oni izgledaju poput njih, takođe.

Kvartet govori s britanskim akcentom, koristeći dosetke Bitlsa, kao što je poziv publici da zvecka svojim nakitom.

BestBeat su svirali neke rane hitove Bitlsa („Please Please Me”, potom „I Want To Hold Your Hand”, „Twist and Shout”, „Help”…), i u skladu sa ranom fazom benda nastupili su u uklopljenim odelima. Ono što posebno impresionira kod ove grupe koja savršeno asocira vreme kada je Bitlsima uspelo ono što nije ni jednom od gospodara 20. veka - da osvoje svet bez ijednog ispaljenog metka, jeste njihova vanserijaska posvećenost, koja se ogleda i u tome što je, inače, desnoruki gitarista Damjan Dašić, zbog vernosti Makartnijevom stilu sviranja levom rukom naučio da svira bas upravo ovom rukom.

Pre njih je nastupio grčki gitarista, Kostas Kociolis, umetnički direktor festivala, koji nas je zajedno sa gudačkim kvartetom „Dušan Skovran“, u prepletu klasičnih kompozicija Bitlsa, kroz kamernu vizuru podsetio zašto je engleski kompozitor Hauard Gudal rekao povodom „Eleanor Rigby“, da Bitlsi imaju, „osećaj za sublimnu melodiju koju je jedino Mocart mogao da uhvati u evropskoj muzičkoj istoriji“.

Usledili su eksurzija u Indiju („While My Guitar Gently Weeps“), kao i unikatni duboki, topli zvuk zrelog opuštanja („Don’t Let Me Down“ – obe u interpretaciji Kikija Lesandrića), kao i, na žalost, kratko podsećanje u „I feel fine“ (bez najavljene „Helter Skelter“) zašto je Dado Topić, još iz vremena kada je izvodio Reja Čarlsa do danas, vrhunski bluz vokal.

Vlatko Stefanovski i Vasil Hadžimanov (koji su već jednom nastupili na Guitar Art Festivalu sa Stefanom Milenkovićem, 22.10.2010) izveli su oneobičenu verziju Lenonove nadrealističke eskapade „Strawbery Fields Forever“, da bi im se, potom, na velikoj sceni Doma sindikata pridružila prva dama srpske pop tradicije Bisera Veletanlić, koja je jedan deo svoje karijere provela upravo na mestu, s kog su Bitlsi krenuli u osvajanje sveta, Hamburgu. Ona je u velikom stilu, s crnom bojom u glasu, na koju nas je navikla u svojim briljantnim interpretacijama Arete Frenklin ili Ides of March, ovoga puta izvela „And I Love Him“, perfektnu pop melodiju koja pred nas postavlja „scenu za Dvoje“.

Kornelije Kovač je, samo za ovu priliku, oživeo Lenonov raskošni san - „Lucy in the Sky with Diamonds“, kao produženu klavirsku meditaciju koja vodi slušaoca u zemlju iza ogledala u koju je zalutala Alisa Luisa Kerola, u omiljenom Lenonovom književnom uratku.

BETA/AP Photo/Darko Vojinoviæ

Potom je voditeljka programa, glumica i pevačica Ana Sofrenović, u pratnji Gorana Protića, na gitari, i Milana Pavkovića, na basu, gotovo na suvo, izvela letargičnu „kosmičku baladu“, „Across the Universe“ koju je nasledila „Imagine“, Lenonova utopijska slika sveta kakav nikada neće biti, da bi se posle vizije te geopolitičke Zemlje Oz bez čarobnjaka na scenu vratili domaćini večeri, The BeastBeat.

U njihovoj pratnji, Neno Belan je uspeo u nameri da ovu kišovitu beogradsku noć oboji vedrim tonovima svojom interpretacijom klasika „All My Loving“ i „Something“. A mesta se našlo i za „Here Comes the Sun“, „Let it be“ i „Drive My Car“ što je posebno obradovalo jednog našeg poznatog konceptualnog umetnika, glumca i nekadašnjeg radijskog autora, koji se našao u publici.

U samoj završnici večeri dočekala nas je Lenonova meditacija o svojoj prošlosti „In My Life“, koju smo pre četiri godine na Gitar Art festivalu slušali u vanserijskom izvođenju Edina Karamazova i Stinga, a koju je ovoga puta izveo Dejan Cukić koji je, tokom čitave večeri, s Anom Sofrenović, bio „gospodar ceremonije“. Na bis su, zajedničkim snagama, Best Beat, Ana Sofrenović i Dejan Cukić izveli himničnu „Hey Jude“ i tako podigli sve prisutne u sali na noge, prizivajući duh zajedništva koji je krasio Bitlse.

Tako nas je „The Beatles On“ podsetio na vreme 60-ih godina 20. veka, u kome su se tradicionalni svet i moderni svet oštro suprotstavili. U postupcima. U kućama. U predmetima. U mišljenju. I, naravno, u muzici.

Beše to svet ranog rokenrola i kasne romantike, svet buntovništva bez razloga Džemsa Dina i Marlona Branda. Beše to svet komiteta za snove, svet koji je ličio na pokretnu sliku sa neke od fotografija - koje svedoče da će revolucija, ipak, biti prenošena uživo. Beše to, konačno, svet u kome su Bitlsi stvorili muziku i popularnu kulturu prema svojoj vlastitoj slici. Ali, taj svet iz šezdesetih, čiji je vesnik u Beogradu, bio čuveni Žućko Korać, više ne postoji.

Međutim, Bitlsi, te „muške Shirelles“ i „savršeni mekluanovci“, kao najveći mit 20. veka i dalje postoje.

Jer, „muzika i mitovi, kako kaže Klod Levi Stros, su strojevi za zaustavljanje vremena. A „mit ostaje mit tako dugo dok se shvata kao takav“.

A, to je, u slučaju Bitlsa, odavde do večnosti...