Szilárd Mezei: Vetrovi s Tise

Za one kojima su lik i delo Szilárda Mezeija (38) nedovoljno poznati, napravimo kratak faktografski osvrt. Objavio je preko 20 albuma na kojima kombinuje fri-džez, avangardu, narodnu i savremenu komponovanu muziku – vrlo često za renomirane strane izdavače Not Two, Leo, ili Ayler Records. O njemu se redovno (i pohvalno) piše u poznatim svetskim džez magazinima poput Downbeata ili sajta AllAboutJazz. Na domaćoj sceni je prisutan mahom kroz nastupe na festivalu „Jazz, improvizovana muzika...“ u komšijskoj Kanjiži, ali i na najprestižnijoj avangardnoj smotri u Srbiji – beogradskom Ring Ring Festivalu.

Pored autorskog rada u nekolicini bendova koje potpisuje vlastitim imenom, te saradnji s evropskim avangardistima, aktivan je i nagrađivan kao kompozitor pozorišne muzike (na 56. Sterijinom pozorju nagrađen je za originalnu scensku muziku za predstavu „Kišinjevska ruža“ Ota Tolnaija). I to nije sve – drži i radionice improvizovane muzike (poslednja u nizu zakazana je za 27-29. april u Kulturnom centru Novog Sada) na kojima mlađe naraštaje pokušava osloboditi akademskih stega i otvoriti im neke nove sviračke perspektive.

Od ostatka domaće džez ( i uopšte uzev instrumentalne) scene Szilárd se razlikuje i po veoma bogatoj diskografskoj aktivnosti, pa tako komponuje i objavljuje po nekoliko albuma godišnje. Tri poslednja u nizu ćemo predstaviti ovom prilikom.

Szilárd Mezei Trio - Tisza (Slam Productions)

Na ovom albumu Szilárd Mezei svira sa svojim najvernijim saradnicima i učesnicima bezmalo svih njegovih projekata – kontrabistom Ervinom Malinom i bubnjarem Ištvanom Čikom. Blagodareći svedenosti trio postave, ovaj album je u startu više „svirački“ nego „kompozitorski“, na kakve nas je  Szilárd mahom navikao. U neku ruku, mogao bi biti namenjen davanju oduška nakon brojnih projekata velikih ansambala, koji iziskuju veću disciplinu a uskraćuju svirački prostor. 

No uprkos ovakvim predispozicijama „Tisza“ je relativno miran album u kome ima sasvim dovoljno momenata u sporom i srednjem tempu, a svirka retko odlazi u potpuni fri-džez. Umesto toga akcenat je na kolektivnom muziciranju i telepatskom razumevanju trojice muzičara koji sviraju zajedno duže od 10 godina. Ni bendlider ne forsira napadna sola, već zadržava melodijski pristupačan diskurs.  Dobar početak za one koji se tek upoznaju s Mezeijevom muzikom, no najveća uzbuđenja sleduju u „proširenim“ postavama.

Szilárd Mezei Wind Quartet – Innen (Ayler Records)

Evo i jedne neobične postave u kome violu prate tri duvača – Bogdan Ranković (alt saksofon, klarinet, bas klarinet), Branislav Aksin (trombon) i Kornél Pápista (tuba). Ako je prethodna ploča bila dominatno džezerska, ova bi mogla biti okarakterisana kao pozorišna. No ne radi se ovde o muzici koju možemo percipirati kao puku pratnju (zamišljenim ili realnim) dešavanjima na sceni, već o specifičnoj dramaturgiji kompozicija.  

Numere su mahom preko 10 minuta, a improvizacije su građene oko kratkih, isprekidanih i vickastih fraza. Szilárda sada neretko čujemo kako okida žice prstima i doprinosi fragmentiranosti muzike, intervali tišine dobijaju značajnu ulogu u zvučnoj slici, dok duvači upadaju jedni drugima u reč i međusobno se prepliću. Napeto, dinamično, i sa pravom razmerom komponovanih i improvizovanih delova.

Szilárd Mezei Vocal Ensemble - Fújj szél, Zenta, visshangozz szél! (Not Two)

Spektakl! Eto opisa albuma koji staje u jednu reč. Tonski zapis koncerta održanog u Kanjiži, 2. aprila 2011. godine, sumira sva Mezeijeva muzička interesovanja na najefektniji mogući način. „Fújj szél...“ je svojevrstan omaž poeziji mađarskih pesnika 20. veka u pevačkoj interpretaciji Szilárdove sestre Kinge, no u pet pesama trajanja preko 10 minuta dešava se i mnogo više od toga.

Gromoglasni vokalni pasaži, u arhaičnom narodnom maniru, predstavljaju uvod u dugometražne improvizacije na tragu post-bapa i fri-džeza šezdesetih godina prošlog veka, gde sve pršti od vrhunskih sola. Briljiraju saksofonisti Bogdan Ranković i Béla Burány, pijanista Milan Aleksić pokriva čitav muzički spektar od ritmičkih figura do solističkih pasaža začuđujuće lepote. Čujemo i kamerne epizode (u kojima opet briljira Aleksič), ali i narodni melos koji se bliži svom izvornom obličju. Čik i Malina pumpaju ritam punom parom i daju zamajac nadahnutom ostatku desetočlanog benda.

Szilárdove kompozitorske ideje su bujne i kompleksne, pa prirodno dobijaju najbolju interpretaciju u mnogočlanim bendovima. „Fújj szél...“ je ne samo najubedljiviji album iz ovde odabrane trojke, već možda i najbolje izdanje iz čitave karijere ovog plodnog stvaraoca.