Umetnost se uči

Piše: Milena Trobozić Garfild

Naravno, na velikim i razvijenim tržištima, mnogo je lakše ograničiti svoju publiku na ljubitelje modernog pozorišta, klasične muzike, impresionističkog slikarstva, ali čak i na manjim tržištima kao što su naša, nekada je bilo tako. Postojalo je savremeno pozorište, muzičko pozorište, Narodno pozorište i Atelje 212, pozorište novih tendencija.

Razvijajući svoju publiku, ove institucije su neminovno zalazile i u druge segmente publike, jer ako je Atelje postajao sve popularniji među onima koji su želeli da budu „moderni”, sigurno da je i neko iz konzervativnije publike, sa već izgrađenim klasičnim ukusom, želeo da zaviri u ovaj novi vrli svet. I tako pored mladih koji su čučali pred ulazom u ovo „mlado pozorište”, polako su počeli da se pojavljuju i njihovi roditelji. Na isti način, ovi mladi i napredni gradili su svoj pozorišni ukus i vremenom, odrastajući polako su se okretali i klasičnijim vidovima umetnosti. Ukus se gradi, paleta ukusa se proširuje, u svemu, pa i u umetnosti. Zato učimo svoju decu umetnosti, vodimo ih na koncerte, na izložbe, u pozorišta. Oni će se opirati, prevrtati očima, ali kad jednom uđu u salu, moraće da isključe svoje telefone i biće makar na kratko izloženi drugačijim sadržajima. Ako ovu akciju budemo dovoljno dosledno ponavljali, vremnom će i nehotice njihove uši da se naviknu na zvuke Mocarta i drame u stihovima. Da, u početku će biti zlovoljni i ljuti jer ih odvajamo od interneta, ali kad budu u našim godinama, biće nam zahvalni za ono što smo ih naučili jer će i sami postati i ljubitelji umetnosti.

Kao i svaki režim, režim ishrane, režim vežbanja, režim školovanja, i ovaj režim učenja umetnosti mora u sebi da sadrži klicu prisile. Bez muke i osmišljene strategije sa zacrtanim ciljevima nema napretka ni razvoja ničega, pa ni buduće publike. Morate biti naterani i naučeni da jedete zdravo, da vežbate svakoga dana, da čitate. Ljudska priroda sklona je inerciji. Radim ono što mi najviše prija. Ali ono što nam trenutno prija, nije uvek i najbolje za nas. Zar bi iko ikad sam od sebe ostavio igračke i krenuo u školu? Civilizacija, kultura, razvoj i napredak zasnovani su na pravilima i prisili. Ovako se sedi za stolom. Da, udobnije bi bilo da dignemo noge na sto i mnogo je lakše da jedemo rukama. Pa ipak, od davnina i od malena nas uče da koristimo nož i viljušku, da laktove držimo prislonjene uz telo, a ne da se prostremo preko stola i zvaćemo otvorenih ustiju. Možda bi tako nama lično bilo lakše, pa i prijatnije, ali vremenom, kad ovladamo ovom veštinom lepog ponašanja, i ona postane deo naše prirode, a ne prisila, ni sami nećemo moći da tolerišemo tuđe mljackanje. Tako se gradi i čuva civilizacija.

Civilizacije to su cipele koje nas stežu (lakše je ići u papučama), pantalone koje su pritegnute kaišem da nam ne spadaju, vrhunski skrojene haljine koje deluju elegantnije od vreće za spavanje. Zašto da se umivamo svakoga dana? Zar to ne deluje kao uzaludni posao? Zašto da se mučimo da razumemo svet oko sebe, da uživamo u uzvišenim sadržajima? Zar nije lakše da se prostremo ispod drveta i slatko zahrčemo? Ali pomislite gde bismo danas bili da smo prespavali istoriju bosih nogu, bez pantalona, haljina, bez slika, bez muzike, bez knjiga, bez pozorišta, bez muzeja, bez lepih građevina, bez noža i viljuške ? Bili bismo tamo odakle smo počeli. Na drvetu, sa bananom u ruci, radosno skakućući sa grane na granu bez svesti, bez brige, bez odgovornosti. Bez muke. Bez nauke. Baz lepote. Bez umetnosti, bez svesti. Bez sumnji. Bez nesreće. Bez sreće. Besvesni. Nesvesni sebe i sveta koji, dakako, ne bi ni postojao.

Mučite svoju decu umetnošću, učenjem i lepim ponašanjem. To je jedina garancija napretka i budućnosti. Za njihovo dobro. Za dobro njihove dece. Naterajte ih da idu u operu, na koncerte, da čitaju knjige, da razmišljaju, da se lepo oblače, da jedu nožem i viljuškom, da se izvine kad pogreše. Biće vam jednog dana zahvalni na tim mukama. To je naš dug potomstvu i naš dug onima koji su se pre nas potrudili da nam ostave ovaj čudesni svet u nasleđe.