A gde je publika?

Piše: Milena Trobozić Garfild

Da bismo efikasno privukli publiku koja je bukvalno de-koncentrisana, to jest rasuta na nepregledne sadržaje, stvari moraju da se preokrenu. Publika mora da se stvori pre nego što delo i nastane.

Kako naći svoju publiku? Postoje dva načina. Jedan je koncentrisanje na uske segmente publike kroz usko profilisane sadržaje i jasno pozicioniranje. Ovaj način mogao bi da se zove „just get them what they want” ili „daj im ono što im srce želi”.

Na Brodveju se poslednjih godina pojavljuju komadi koji su, recimo, namenjeni ljubiteljima sporta koji često nisu preterano zainteresovani za odlazak na pozorišne događaje. Uz pomoć NFL-a (National Football League), NBA–a (National Basketball Association) i Bejzbol Lige (Major League Baseball) ili velikih klubova poput bejzbol kluba „Jenkis”(„Yankees”) producenti su razvili komade koji se bave sportskim temama. Ove produkcije se reklamiraju isključivo na sportskim kanalima i u sportskim medijima. Ovakav pristup zove se usko profilisano targetiranje jer obezbeđuje potrebnu pažnju onih koji već obraćaju pažnju na slične sadržaje.

Jasno profilisanje ili, modernijim jezikom rečeno, pozicioniranje, pa i brendiranje produkcija i sadržaja svakako pomaže publici da ih lakše prepozna i pronađe u moru sadržaja koji se nude. Kao što u Muzeju Moderne umetnosti znate da ćete videti moderne umetnike, a ne Rafaela, i druge institucije počinju sve više da razmi+šljaju izvan opšte orijentacije koja je namenjena svima, to jest nikome posebno. Institucije i samostalni producenti, zahvaljujući ovom pristupu, sve ozbiljnije pristupaju svom „programiranju” i značajno koncentrišu svoje marketinške napore ali i efekte.

Moguće je da ovakav pristup sužava publku, svodeći je na ljubitelje sporta ili, u nekom drugom sučaju, na tinejdžere ili ženski deo publike, ali postoiji verovatnoća da će jedan deo te publike, privučen specifičnošću teme koja se obraća direktno njihovm interesima posle odlaska na ove uslovno nazvano „tematske” predstave odlučiti da poseti i neke druge predstave, sa drugačijim sadržajima.

Postoji i jedan drugi, sasvim suprotan način razvoja publike. Ovaj način bi mogao da se nazove „just get them in” ili „samo neka uđu”. On se sastoji u organizovanju događaja koji nemaju mnogo veze sa samim umetničkim sadržajem, ali služe povećanju broja posetilaca institucije. Ovaj pristup je sasvim suprotan prethodnom jer se ne bavi usko profilisanom publikom određenih interesovanja već nastoji da privuče što širi krug potencijalne publike.

Nije slučajno i tek tako što MOMA (Muzej Moderne umetnosti u Njujorku) organizuje večeri za upoznavanje (Date Nights). To su događaji organizovani da bi se žene i muškraci koji nisu u stalnim vezama upoznali i družili u muzeju, okruženi umetničkim delima. Ove večeri su veoma popularne jer ipak na nek način profilišu potencijalne kandidate za upoznavanje. Naime, ako je neko izabrao MOMU umesto bara ili nekog drugog javnog mesta, to dosta govori o njegovom stepenu obrazovanja i potencijalnim interesovanjima. Možda ovi posetioci muzeja neće biti mnogo zaokupljeni posmatranjem umetnosti. Više će ih možda zanimati da ćaskaju sa potencijanim partnerima uz sofisticirane koktele umetničkih imena. A možda će ipak obratiti pažnju na umetnost jer će im izloženi eksponati poslužiti kao dobar povod za početak razgovora. Uprava Muzeja kroz ovakve večeri stiče ne samo dodatne prihode za svoje osnovne aktivnosti, već pokušava da pridobije i novu publiku. Sama činjenica da su ovi, uglavnom mladi, posetioci kročili u muzej, neki od njih i prvi put, da su makar delićem oka okrznuli eksponate izložene u prostranim holovima u kojima se odvija ovo druženje, budi nadu i ostavlja mogućnost da će se jednom opet tu vratiti, da će im u sećanju ostati tračak nečega, makar osećaj tog glatkog nepreglednog privlačnog prostora ukrašenog umetničkim delima. Ako makar i deseti deo od hiljadu posetilaca koliko ih se pojavljuje na ovim redovnim okupljanjima, postane redovni posetilac muzeja i otkrije uzbuđenje otkrića umetnosti, muzej je ostvario svoju misiju. Današnji radnici u institucijama kuture ponekad liče na nekadašnje misionare jer za ono u šta veruju osvajaju bukvalno jednog po jednog čoveka. Oni čine sve da privuku novu, mladu publiku. Smišljaju sadržaje koji će biti pristupačni i privlačni, i trude se da demistifikuju prostor umetnosti i stvore naviku dolaženja. Jer ako mesto postane privalačno za posećivanje, jednoga dana posetioci će se zainteresovati i za druge sadržaje koji se na tom mestu dešavaju. Kultura bez publike nije kultura nego privatna zabava, izjavio je nedavno naš aktuelni ministar kulture. I to je vrlo prezicna i vrlo bitna opaska i važna lekcija za sve koji uslovno rečeno „upravljaju“ umetnošću. U današnje vreme, institucije kulture nisu nikavi hramovi umetnosti već mesta okupljanja. Ponekad čak i mesta zabave.

Art menadžeri sve više shvataju da ako previše mistifikuju i glorifikuju svoje institucije kao hramove kulture namenjene samo znalcima kanona visoke umetnosti, samo posvećenima i prosvećenima, mogu lako da završe kao i svi hramovi pre njih. Pusti, okamenjeni u vremenu i pretvoreni u ruševine.