Isidora Žebeljan: Moja muzika, moja istina

Kada se čovek nađe pred zadatkom da napravi skicu za autobiografiju, u glavi počnu da mu se gomilaju nedoumice, pre svega oko istinitosti dokumenata i građe po kojima treba da prevrće i iz kojih treba da odabira i odbacuje, da priznaje i poriče, da meri i procenjuje, pokušavajući da konačno na svetlost dana iznese i one svoje osobine i uverenja za koja smatra da su nepravedno potisnuti ili neprimećeni u očima drugih. Tada se suočava sa spoznajom da se najveće istine kriju u onom ljudskom delovanju u kojem nema preispitivanja i vrednovanja, u kojem nema ega i maglovitih sećanja, tamo gde čovek poništava sebe i predaje se polju čiste svesti, gde postaje jedno sa Duhom.

U mom slučaju prava istina i ljubav, koje ni u ovoj skici za autobiografiju verovatno neću imati hrabrosti, a ni svesti da do kraja izgovorim i napišem, nalaze se u mojoj muzici. Ipak, naginjući se ka onom najdaljem komadu zemlje, na kojem se nalazi sačuvano moje detinjstvo i ono što je u varljivom sećanju od njega ostalo, spopada me neopisiva čežnja za tim ostrvom, sa svim njegovim ritualima, verovanjima, iskrenošću.

Dionizijske svečanosti na Petlovom brdu

U našoj porodičnoj kući na Petlovom brdu, na samom kraju Beograda, uvek je bilo živo. Moji roditelji, posebno majka Bosiljka, voleli su društvo i otkad znam za sebe u toj kući je, uz našu porodicu, uvek živeo još neko – razvedeni prijatelji mojih roditelja, profesori književnosti na radu u Francuskoj, mamine i tatine ucveljene, ili kao ptice brbljive prijateljice, mamine drugarice – neobuzdane studentkinje koje bi usred noći ostajale bez iznajmljene sobe, razne dadilje iz Vojvodine (među kojima je bilo i sitnih ali i krupnijih kradljivica), ali i „strašna kuvarica” tetka Lujza (koja me je likom podsećala na druga Tita, te je njen prirodan autoritet nadrastao svaku sposobnost poimanja). Ona se brinula o meni i o mojoj sestri Milici, o kući i o svima nama sa gvozdenom, neumoljivom i bespogovornom posvećenošću, i to gotovo do mojih studentskih dana. Pored ovih, stalnih članova, kuća je u sebe, sa ogromnim osmehom primala i nebrojene komšije, prijatelje pesnike, književnike, profesore, TV i radijske novinare, slikare, kao i nekolicinu nastavnika muzičkog, koji su umeli lepo da pevaju i sviraju.

Tu, u toj kućici u cveću, sa mirisom lipa, jorgovana, bagremova i borova u pozadini, odvijali su se neprekidni praznici, predivne Dionizijske svečanosti, tokom kojih se smejalo, pričalo, raspravljalo, sviralo i pevalo, pevalo, pevalo. Tada, u tom suznom, zadimljenom, a ipak najmirisnijem i nasmešenom raju, naučila sam da treba, do iznemoglosti, da zadržavam sebe budnom, kako bih uhvatila i upamtila svaki trenutak nadahnuća tih, mahovinom duvanskog dima oblepljenih glasova, koji su dopirali iz dnevne sobe, a koji su u heterofoniji izvijali melodije vojvođanskih, ciganskih i starogradskih pesama, koje su se tako, raspamećene, divlje, ali i setne i nezaboravno uzbudljive, nežne, nizale do samog jutra. Kasnije sam tokom života ovaj predivni ritual iznurivanja budnošću beskrajno ponavljala u dugim noćima komponovanja.

Estetika anđelčića i kolačića

Socijalističku školsku učmalost masovnih pesama i priredbi kojima su dominirali raspukli, pubertetski, neartikulisani i iz nedara nevoljno oteti urlici u čijim međutonovima su se raspoznavale "Stojanka majka Knežopoljka” i „Kadinjača”, osvežavala sam sopstvenim kulturno-umetničkim angažmanom. Pošto je jedan od neprikosnovenih rituala, koji je moj otac uveo u naše živote, bilo i prisustvovanje TV prenosu bečkog novogodišnjeg koncerta, moj istančan unutrašnji sluh, baždaren vekovima pre, kroz kolone predaka, koji su se svom silinom svojih grubih i namučenih života borili da opstanu u mutnim vrbacima ritova na obodima austrougarskog carstva, a tek u retkim trenucima predaha se predavali, ali onda potpuno, kao u snu, transu pevanja i igranja, primao je ove bečke dvorske melodije miliona, sa ushićenjem čudnog prepoznavanja, ali i sa neobjašnjivim osećajem potrebe da se u tu estetiku zašećerenih zlatnih anđelčića, kolačića, teških somotskih draperija i uvelih ruža, udene smrad ovnujske kože i bat kopita, koji kao da dopire iz unutrašnjosti zemlje i koji ima sposobnost (donekle kao u filmu-bajci „Čudotvorni mač”) da se pretvara u razuzdani paganski ples. Tako je u mojoj 11. godini nastao balet za školsku priredbu, u kojem su nevino učestvovale drugarice iz razreda, a u mojoj koreografiji, u kojoj su se na Štrausove valcere i polke odvijale energetske slike iz „paganske Srbije” u jednoj sasvim, naivnoj i nemuštoj dečjoj viziji, koja je, međutim, imala tu fantastičnu prednost da blešti svojom iskrenošću i slobodom. Sada mi se čini da u osnovi mog muzičkog jezika leži spoj između žudnje za divnim, anđeoskim, nebeskim melodijama i ritualne, demonske, do iznemoglosti iscrpljujuće, ludačke energije paganske igre i ciganskog derta, koje su moji preci pokupili tokom bezbrojnih nomadskih selidbi kroz jermenske gudure, rumunske i srpske močvare, baruštine i stepe. Otuda i naslovi mojih kompozicija – Duh iz tikve, Skomraška igra, Pesma putnika u noći...

Hor perleskih paora

Religiozna istorija moje porodice ima osobene korene i oni su u najvećoj meri utemeljeni u višedecenijskoj borbi moje bake – Majke, sa porodicom i sredinom, a u potrazi za Bogom. Ta borba je za jedan ljudski život prošla gotovo čitavu hrišćansku, naročito noviju hrišćansku istoriju – od pravoslavlja, preko nazarena i baptista do Adventističke crkve. I sada se ponekad prenem, kao da čujem njen tanki, visoki glas, koji podseća na glas Rahele Ferari u filmu "Tango argentino”, kako se, dok peva svoje adventističke pesme Bogu, smireno i odsutno, ali neprikosnoveno nadvija nad lenjo zrenjaninsko poslepodne, koje se teškim, prašnjavim, isprekidanim astmatičnim dahom jedva probija kroz zelene roletne u staroj kući na Žitnom trgu. Ipak, nesvesnim kanalima i putevima, moja religioznost stasavala je sasvim postepeno, i to pre svega u susretu sa čudima muzike i umetnosti. U divnoj baroknoj crkvi u Perlezu, u selu u kojem su živeli roditelji moga oca Petra, u doba Božića ili Uskrsa, dok bih se, tokom službe, umorna i ozebla prebacivala sa noge na nogu, iz obamrlosti bi me, iznenadno, otimao zaglušujući pev hora perleskih paora, sačinjenih od svega nekoliko grubih, kao suvo drvo kvrgavih staraca. Iz njihovih nabreklih grla i grlenih žila, dopirala je pesma tako zastrašujuća i moćna, kao da se odvijala na samoj ledini Golgote pre dve hiljade (ali i kroz dve hiljade) godina i kao da su se u mikrotonalnim pukotinama njihovog pevanja nalazile ozvučene i sakupljene sve njihove paorske strepnje, nade, želje i očekivanja, koje su sa potpunim i konačnim predavanjem upućivali jedinom Bogu i njegovoj nedokučivoj i svetoj volji. Taj svet nenaštimovanih, četvrttonskih grlenih žica koje trepere po zakonima svog duboko potresnog, autentičnog, prastarog, nesaznatljivog izvora, magnetno me je privlačio. Kasnije su se iz zvučnih odblesaka ovih sećanja rađale moje opere "Zora D", "Maratonci", "Simon izabranik..."

Iako su se dalje kroz moj život plele niti najrazličitijih muzičkih događaja, doživljaja i ljudi o kojima sam često već govorila, dva su čoveka odredila pravac i smer mog života u potpunosti. Jednog februarskog jutra, u bleštavu, gotovo zlatnu bolničku sobu u kojoj sam ležala, doneli su mi gorostasnog patuljka, čekinjaste, kao nafta crne kose, obučenog u tirkiznu majicu, sa velikom tkaninom obavijenom oko nogu, vezanom kanapom u struku. Izgledao je kao mali fratar. To je bio moj Petar, moj sin. Predstavila sam mu se tiho, zbunjeno, bez reči, pevušeći melodije iz Diznijevih crtaća i iz serije "Na slovo, na slovo”. U tim melodijama i našim lucidnim izmotavanjima zagrljeni smo i danas. Druga bajka odvijala se, ovoga puta, majskog dana, nakon sasvim obične pres-konferencije u koncertnoj dvorani, gde je jedan čovek svirao sviralu – bio je to Čarobni svirač, koji dušu leči, demone izgoni, ljubav daruje. Nije moglo da bude drugačije – pošla sam za njegovim zvukom. To je moj Borislav, moj čovek.

Sada je moja muzika sasvim slobodna, opušteno preskače barijere, poskakuje, smeje se, urla, vrišti, grca, raduje se, golica, plače, rida, otima se i onda opet smiruje. Ona putuje, upoznaje, razgovara i mnogo se raduje. U povremenom mreškanju izazvanom nekim njenim uspehom, znam da nema mojih zasluga, ne gubim jasnu sliku smisla koji se sastoji u potpunom predavanju i sopstvenom poništavanju. Pravu vrednost će odrediti vreme i trajanje, to prepuštam njima. Jedino što bih od nje volela jeste da i na dalje bude trag života vođenog savešću i ljubavlju.

Isidora Žebeljan

--------------------------------------------------------------------

O notama i slovima

Za proteklih osam godina 26 kompozicija Isidore Žebeljan izvedeno je na više od sto koncerta, operskih i baletskih predstava u gotovo svim zemljama Evrope, u SAD i u zemljama Dalekog Istoka. Njen internacionalni uspon počeo je svetskom premijerom opere "Zora D.” (Amsterdam, 2003). I druge njene opere imale su premijere po Evropi: „Maratonci” (Festival Bregenc, Austrija, 2008), "Simon izabranik”, (u produkciji Opere iz Gelzenkirhena i teatra „Šaušpil Esen“, Nemačka, 2009), kao i njene kompozicije koje su najpre izvedene u Londonu (Pesma putnika u noći, 2003, Skomraška igra, 2005 i Duh iz Tikve, 2006), na Venecijanskom bijenalu (Konji svetog Marka, 2004), u Kenterberiju (Polomka kvartet, 2009), Oslu (Latum lalo, 2010).

Nemačka izdavačka kuća CPO objavila je u martu kompakt disk sa orkestarskom muzikom Isidore Žebeljan. Na njemu su kompozicije "Konji Svetog Marka”, "Rukoveti”, "Skomraška igra”, „Selište” i simfonija "Pikarske scene”, u izvođenju Janaček filharmonije iz Češke, Žebeljan orkestra i dirigenta Davida Porselajna iz Holandije, sa sopranom Aile Asonji iz Estonije, kao solistkinjom. Promocija diska u Srbiji biće održana 21. juna, u Beogradu.

To je bio povod da Isidora Žebeljan bude još jedno lice iz naše rubrike "Moj život”. Da nam o sebi kaže i neke manje poznate stvari. Pristala je, ali je intervju prerastao u monolog, razgovor autorke sa samom sobom i svojom umetnošću. I sve u dahu. I zato je ovo Isidorin tekst. Ne portret, već autoportret, u jednom potezu.

M.Š.