Uliks Fehmiu: Život od svog hleba

Dok je kao klinac gledao svog oca koji je pravio svetsku karijeru, Uliks je bio očaran. Da je živ, njegov babi, kako je zvao oca Bekima, bio bi veoma zadovoljan i ponosan na svog starijeg sina zbog uloge u filmu Ustanička ulica, kao što se pre dvadeset godina radovao predstavi Zapali me. U porodici Fehmiu-Petrić, Uliks je odrastao na uzajamnoj radosti i podršci da se napravi dobra uloga. I na profesionalnoj strogosti jednih prema drugima.

Otišao je iz Beograda 1993. kao već ostvareni glumac. Na Kejp Kodu, a potom u Njujorku, sa svojim drugarima sa Zvezdare, krenuo je u posao.
U trenutku kada je Uliks odlučio da će u Americi živeti od hleba, njegov kolega Danijel Dej Luis je, na vrhuncu karijere, otišao kod nekog šustera u Italiju da pravi cipele. Robert de Niro, već godinama je veoma siguran u svom drugom poslu - ima čuveni restoran Trebeka gril, a odnedavno je i vlasnik hotela u kome se nalazi restoran i Lokanda verde. Imao je i pekaru, ali mu nije išlo. Njegovi restorani se snabdevaju hlebom koji stiže iz pekare Hleb iz Avinjona, čiji je vlasnik kolega Uliks Fehmiu (44). I kad bi mu babi, na albanskom tata, ponekad rekao da je više vremena utrošio na pekaru nego na glumu, on bi u šali odgovorio: Ja ću kao De Niro, samo obrnutim putem! A put mu je sve širi. Nedavno su otvorili radnjicu u jednom od najčuvenijih njujorških hotela, Plaza, gde se prodaje njihov hleb. Za sladokusce, peče se po narudžbini na licu mesta. Svi hlebovi, Uliksovi su recepti. Za sendviče i slatkiše zadužena je supruga Snežana Bogdanović. Kada ste pročitali scenario filma Ustanička ulica, šta ste pomislili o liku koji treba da igrate?
Gordan Kičić me je pozvao prošle godine u februaru misleći da sam u Njujorku. A ja sam bio sa mamom u Novom Vinodolu, sređivali smo nešto oko kuće. Duvala je ledena bura. Poslao mi je tekst mejlom i iste noći sam mu javio da pristajem. Kasnije sam došao u Beograd, na putu za Njujork, upoznao se sa rediteljem Mišom Terzićem i to je bio kraj našeg početka.

Da li vam je taj Mićun - Sredoje, bivši pripadnik paravojnih jedinica bio poznat odranije?
Usamljeni mladi ljudi o kojima društvo ne vodi računa, imaju žestoku potrebu da pripadaju grupi. Kad naiđu grozna vremena, te grupe mogu biti veoma opasne i znaju ih zavesti i odvesti u potpuno pogrešnom pravcu. Paramilitarne jedinice su bile uglavnom sačinjene od mladih bez kompasa. Neke od njih sam poznavao. Sretao sam ih mnogo godina kasnije. Nisu bili više mladi, ali su bili razočarani, rezignirani, ostavljeni. Jasna mi je bila njihova gorčina. S druge strane, znam koliko je teško spoznati sopstvenu grešku i priznati kad smo krivi. Jasno mi je bilo i da se hrabrost i kukavičluk u Sredoju žestoko tuku, baš kao sadašnjost i prošlost. Nagon za životom i nagon za smrću. Kod njega je na kraju ipak bila jača potreba za mirom i istinom.

Bilo je i onih drugih, kojima je ludilo devedesetih bilo bolje od pokušaja smirivanja dvehiljaditih?
Čovek kao deo grupe je u stanju da uradi stvari koje kao pojedinac nikad ne bi počinio. Kao deo rulje, on biva degradiran za više nivoa kao civilizacijsko biće. Usled raznih, velikih nacionalnih događaja, čovek može svojom voljom, ali često i mimo svoje volje, da postane deo mase imajući iluziju da ima kontrolu nad svojim životom. On tada, u stvari, gubi svoj identitet, prestaje da bude onaj koji je bio, i postaje deo grupe koja je u stanju da počini i najsvirepija zverstva. I kada nestane ta grupa, kada ostane sam, taj čovek se ponovo sreće sa onim malim sobom. Gledao sam neke ispovesti. Neki od njih imaju svest u čemu su učestvovali, a postoje i oni koji bi sve ponovo isto radili, kad bi im se ukazala prilika. Lik koji sam ja tumačio pripada prvoj grupi.

Zbog toga ste ga bolje razumeli?
Branio sam njegovu želju za životom. Razumeo sam njegovo kajanje. Sredoje ne opravdava svoje zločine. Tu pravdanja nema. Zato je bitno da ove mlade generacije ne dozvole da ih guraju u nacionalne, verske i geografske podele kao što su gurali moju generaciju. Borba za individualnu slobodu treba da bude naš krajnji cilj. Vi ste se ipak sačuvali od iskušenja pripadanja grupi. Kako?
Ljubav. Rasli smo u domu ljubavi. Vaspitani da volimo i poštujemo. Mržnja je bila strana reč iz rečnika.

Kada su početkom devedesetih podele u bivšoj zemlji postale drastične na nacionalnoj osnovi, šta vam je značila činjenica da ste odrasli u multietničkoj porodici?
Bilo mi je jasno da smo porodica koja nigde ne pripada. Tačnije, ne na onaj način na koji su tada krenuli da nas dele. Mi nigde nismo pripadali, i pripadali smo svugde. I samo smo tako hteli da postojimo i ništa nas drugo nije zanimalo. Moj otac je Albanac, moja majka Hrvatica po ocu, Srpkinja po majci. Ja sam se osećao i Albancem i Srbinom i Hrvatom. Suludo zar ne? Vesti su uvek stizale sa više strana i nijedna nacionalna grupa nije imala ekskluzivno pravo na istinu. Moram da priznam da sam se često pitao da li bi nam bilo lakše da smo etnički čista porodica. Da li su naši roditelji pogrešili kao što su već pogrešili moji deda i baba davne 1932. godine? Da li bi bilo lakše da imamo ime i prezime koje se može izgovoriti bez da se tri puta ne pogreši? Pitao sam se, a znao sam odgovor. Bogatiji smo za muku, ali smo možda bogatiji i za šarenilo i razliku.

Otišli ste iz Beograda sa željom da se malo sklonite. Mogli ste i ranije, niste hteli. Zbog čega?
Imao sam uslova da studiram u inostranstvu, ali me to tada nije zanimalo. Bili su mi najvažniji moji drugovi sa Zvezdare i gluma koju sam želeo da studiram u Beogradu i nigde drugde. I bilo nam je divno tokom studija. Baš je bilo uzbudljivo. Sledile su prve uloge u pozorištu, na filmu. I onda je počeo rat. Snežanin i moj izbor je bio nepriznavanje granica koje su se dizale svuda oko nas. Mentalnih i prostornih. Onog trenutka kada su nas te granice i fizički sputale, mi smo otišli.

Vi ste svoj odlazak u Ameriku pretvorili u novu vrstu uspešnog iskustva. Imate pekaru koja dobro radi, često i sami mesite najneverovatnije hlebove, koji se dobro prodaju. Imate producentsku kuću, a ovde snimate filmove kada poželite. Reklo bi se, veoma uspešan emigrant?
Dvoje glumca, bez jezika, bez pozornice, bez reflektora. Bio je to sjajan trening za kroćenje sopstvenog ega i sujete. Posvetivši se potpuno pekari, spoznali smo koliko je divan i lep posao kojeg smo se tada odrekli, a s druge strane smo shvatili svu njegovu efemernost. Trebalo je pomiriti te dve stvari. Upravo je zbog poštovanja sopstvene profesije ponekad dobro i ne raditi je. A i taj hleb kada uradite kako treba, on je jedna nepredvidljiva, uzbudljiva kreacija. Kad je dobar, oni koju ga jedu kažu da je umetničko delo, when it`s hot, it is better than sex.