Rejmond Karver - Zimska nesanica

Kada sam davno, davno, ima tome već toliko godina da se ne usuđujem ni da pokušam da ih izbrojim, prvi put pročitao zbirku priča Katedrala (u prevodu Maje Herman-Sekulić), osetio sam da se pokrenulo nešto autentično i primarno u meni. Kao da je ta knjiga dobacila do neke strane mog bića s kojom nisam bio baš sasvim načisto, ali čija je fundamentalna važnost van svake sumnje. Bili su to najistinitiji i najubedljiviji prozni zapisi koje sam mogao da zamislim. Pokolebao sam se oko toga „naj“ pre neku godinu, kada se pojavila knjiga Vandali (u prevodu Jovice Aćina) sa pet posthumno objavljenih Karverovih priča. Jednostavno, to je bilo toliko dobro da je prevazilazilo sve za šta sam mislio da je moguće postići.

Neki bračni par pred selidbu večera sa svojim dotadašnjim stanodavcima, čisti kuću koju napušta, razmišlja o teškoćama koje ih očekuju u daljem životu, sve savršeno logično i prirodno sa obiljem detalja, a onda, na kraju priče, zbiva se jedna sitna ni po čemu neobična nezgoda koja oštro, precizno i bez greške ocrtava ljudsku prirodu, njenu hladnoću i zatvorenost u sebe uzrokovane neprestanim osećajem ugroženosti, koji nas tokom celog života drži u stanju zategnutosti i pripravnosti za borbu i pokazuje da je čovek, ma koliko prijatelja i članova porodice imao, u krajnjoj liniji uvek sam i prepušten sebi. Što je najlepše, Karveru nisu potrebna nikakva preterivanja, nikakve metafore, parabole, groteske da bi ovaj osećaj izolovao i predstavio ga čitaocu. On to uspeva pišući o savršeno normalnim, ni po čemu specijalnim situacijama u kojima se svi ponekad nađemo i zato ih prepoznajemo kao istinite. I kada jedan kritičar kaže da su u njegovim pričama „neke od mogućnosti proze dovedene do kraja“, onda to znači to. Lečeni alkos iz Oregona pronašao je formu koja može da saopšti fundamentalna svojstva ljudskog bića.

Izdanje koje su nam nedavno prezentrali Lom i Beli put sadrži izbor iz Karverovog proznog i poetskog stvaralaštva. Nakon Aćina i Maje Herman-Sekulić, ovim piscem bavi se još jedan vrsni prevodilac, Flavio Rigonat. Opet davno, davno, kad sam tek počinjao ozbiljnije da čitam, a izdavačka kuća Lom se još uvek zvala Haos, susreo sam se njegovim prevodom Lovca u žitu, i to beše jedan od najvažnijih susreta u mom životu. Sad je taj isti čovek preveo i Karvera, mog drugog velikog američkog heroja.

Veći deo Zimske nesanice sastoji se od izbora iz Karverove lirike. Kada u pesmi „Anatema“ iz zbirke Gde se voda spaja sa drugom vodom naiđemo na stihove:

„Moju ženu je odbacio ljubavnik (...)

Moja devojka je rekla da ne može više

da trpi, i vratila se mužu.

Zatvorili su nam vodu. (...)

Kočnice su otkazale na autu, akumulator je

crkao. Susedi su prestali da govore

sa nama i zatvarali nam vrata u lice.

Prodavci su nam vraćali nevažeće čekove –

A onda je sva pošta prestala da stiže“,

to zvuči apsolutno savršeno. Najogoljeniji i najdirektniji prikaz životne stupice. Sumanuti, suludi bračni i porodični odnosi Karverova su specijalnost. Po meni, ovo ipak znatno bolje izgleda u prozi, jer jednom ovakvom poetskom iskazu kao da nedostaje životnosti i uverljivosti. Pronađite negde priču „Mr Coffee and Mr Fixit“ (ne znam da li je prevedena kod nas), koja se bavi sličnom tematikom, dugačku tri strane i ispripovedanu na najsvedeniji mogući način, pa proverite o čemu govorim. Mada Karver sebe pre svega smatra pesnikom, za mene je on ipak najpre pisac priča, pa uz to još i najbolji koji postoji. Nikad nisam bio ljubitelj njegovog pesništva. U lirskoj poeziji pre svega mi je važna forma, pa mi zato ovakve pesme deluju prilično sklepano.

Elem, zgodno kod ovog izbora jeste što pruža mogućnost za uporedno čitanje poezije i proze, pa se može posmatrati kako sličan sadržaj dobija različitu specifičnu težinu kada se saopšti u različitim otelovljenjima. Sudeći po tekstu na koricama, u kojem kuća Beli put najavljuje neka zanimljiva buduća izdanja, za ovakva poređenja biće još prilike.

Između pojedinih pesama i priča mogu se povući i sasvim direktne paralele. Recimo: „Kišna noć sa maglom i konjima“ (pesma – nalazi se u ovom izboru) i „Nazovi ako ti zatrebam“ (priča – naći ćete je u knjizi Vandali). Oba dela govore o istoj situaciji, ali, po meni, proza je daleko prikladniji medij da se jedan takav sadržaj saopšti.

Drugi deo ovog izbora sastoji se od pet priča preuzetih iz četiri različite zbirke. Među njima su i dva remek-dela. „O čemu govorimo kada govorimo o ljubavi“ i „Perje“ spadaju u vrh Karverovog opusa, a istovremeno i u najviše domete do kojih je žanr pripovetke ikada dobacio. Moglo bi se reći da je Karver veći pesnik u pričama nego u pesmama. Po izbrušenosti i oštrini izraza ova proza sasvim je bliska lirskom pesništvu. Fascinantan je Karverov svet radničke klase i lečenih alkoholičara u američkoj malograđanskoj sredini. Bračni parovi sede, piju, jedu, razgovaraju. Govore o svojim ranijim brakovima, o razvodima, deci, selidbama. Ne dešava se bogzna šta. Međutim, kroz tako stvoreno pripovedno tkivo pomalja se nešto za šta niste načisto u koji biste ga koš strpali, ali ste sigurni da vas se i te kako tiče. Pročitajte onaj poslednji odeljak priče „Perje“. Nakon opisa jedne večeri provedene u poseti, vreme odjednom počinje ubrzano da teče i neminovno vas usisava u svoj tok vodeći vas tamo kuda ono želi. Obratite pažnju na one sitne promene koje su u stvari toliko fundamentalne i shvatićete da čak i kada vam se ispuni ono što ste želeli, nešto opet ne valja, opet niste srećni i opet gubite, samo što to u tom času ne znate. Eto, to vam je Karver.