Intervju: Gutbucket

U suštini, razlika je samo u terminologiji, jer dosta toga što je nekad krasilo najdivljije momente u svirci Koltrejna (John Coltrane), Erika Dolfija (Eric Dolphy) ili Orneta Kolmana (Ornette Coleman), možemo pronaći u muzici ove četvorice Njujorčana – iskrena i energična svirka, neobuzdani saksofon, improvizacija, stav bez kompromisa…Najveća razlika između starih majstora i Gutbucket je u distorziranoj gitari potonjih, zbog čega ih valjda i krstiše terminom pank džez. Do sada su izdali četiri albuma, a poslednji pod nazivom “A Modest Proposal“ se pojavio početkom ove godine, i za očekivati je da najveći broj pesama na predstojećem beogradskom koncertu bude upravo sa ovog albuma.

Gutbucket će nastupiti u okviru ponoćnog programa Beogradskog džez festivala, u četvrtak 29. oktobra i velike su šanse da upravo ovaj koncert bude jedan od najlepših na ovogodišnjem festivalu.

O počecima benda Ken Tomson (Ken Thomson) kaže:

“U proleće 1999. godine, gitarista Taj Sitermen (Ty Citerman) i ja samo rešili da rasturimo naš tadašnji bend sa koledža i krenemo u nešto novo. Ubrzo su nam se pridružili bubnjar Pol Šufo (Paul Chuffo) i basista Erik Rokvin (Eric Rockwin) nakon čega konstantno sviramo i stvaramo, evo već deset godina.“

Kakvu muziku je svirao tvoj i Tajev bend sa koledža? Pank?

Više je bio fank bend, i prijalo nam je sviranje u njemu u vreme dok smo studirali, ali nam je od samog početka bilo jasno da to nije muzika koja nas ispunjava.

Pročitao sam na vašem sajtu da ćete u Beogradu izvesti evropsku premijeru kompozicije “Night Mail“...

Da. Pre nekoliko godina prisustvovao sam festivalu dokumentarnog filma u Misuriju, i tada mi je sticajem okolnosti ponuđeno da uradim muziku za britanski dokumentarac “Night Mail“ iz 1936. godine. “Night Mail“ je u stvari bilo ime voza koji je u to vreme važio za poslednju reč tehnike, i koji je noću razvozio poštu po celoj Britaniji, od Londona do Glazgova. Dok gledate film sve vreme vam ispred očiju prolaze originalni vozovi i radnici iz 1936, sve izgleda kao neki antikvitet na platnu iako je osnovna namera bila da se prikažu neverovatna tehničnka dostignuća za to vreme. Već nakon prvog gledanja sam bio oduševljen filmom, mada joše uvek ne znam šta me je tačno fasciniralo.

Muzika za “Night Mail“ je malo manje luda od onoga na šta je Gutbucket publika naviknuta, što znači da je malo kamernija. Dakle, koncert ćemo početi tom kompozicijom praćenom projekcijom filma, koji traje dvadesetak minuta, nakon čega sledi standardni Gutbucket koncert.

Osam godina nakon prvenca “Insomniacs Dream“, početkom ove godine ste izdali album “A Modest Proposal“. Koliko se Gutbucket promenio u međuvremenu?

Mi sve vreme pišemo novu muziku, od početka pa do današnjih dana, tako da nama to izgleda kao jedan kontinuirani proces. Pošto albume izdajemo na svake 2-3 godine, oni izgledaju kao fotografije tog procesa, kao dokument vremena i stanja u kom se nalazimo. Naš debi “Insomniacs Dream“ je bio mnogo bliži standardnom poimanju džeza nego drugi naši albumi , i u to vreme počinjemo da razmišljamo o uvođenju rok elemenata u našu muziku. Na drugom albumu, “Dry Humping the American Dream“maloviše eksperimentišemo sa stilovima, tako da pored džeza čujete uticaje latino i afričke muzike, roka, fanka, a pesme nam traju mnogo duže nego na prvom albumu. Na ploči “Sludge Test“ se ponovo vraćamo trominutnim pesmama i može se reći da od svih naših albuma ovaj najviše ima veze sa rok muzikom.

Ovogodišnji “A Modest Proposal“ je malo kompaktniji od prethodnih i pesme su ponovo za nijansu duže. Ovoga puta želeli smo da nam album zvuči više kao celina umesto da “šetamo“ kroz žanrove. Snimajući “A Modest Proposal“ proveli smo mnogo vremena u studiju i ubacili smo gomilu instrumenata koje ranije nismo tako često koristili, tako da pored saksofona ja sviram klarinet, tu su i klavijature...

Imam utisak da je na aktuelnom albumu više sporijih pesama nego ranije...

Upravo tako. Kada si me malopre pitao koliko smo se promenili u poslednjih desetak godina, zaboravio sam da pomenem da smo naučili da sviramo malo tiše, da malo spustimo loptu. To možda ima veze sa promenom bubnjara – poslednje dve godine sa nama svira Adam Gold, naš stari prijatelj koji prati rad benda od samih početaka. Kada nas je napustio Pol pre dve godine, Adam je bio prva i najlogičnija solucija, i već nakon jedne probe bilo nam je jasno da imamo novog bubnjara. On je studirao udaraljke, a pored toga svira klavir i gitaru, pravi sopstvene pesme u singer-songrwiter fazonu.

Za razliku od Polove svirke koja je gotovo uvek bila energična, Adam je skloniji ritmičkim varijacijama, i mislim da najviše zahvaljujući njemu na novom albumu imamo nešto više sporijih numera. Nama se to dopalo, mislim da je kul da ponekad usporiš. Daleko od toga da Adam ne voli da svira brzo i energično kao Pol...Uostalom i te nove pesme koje počinju tiho, brzo prestanu da budu tihe (smeh).

Zašto je Pol napustio bend?

Osnovni razlog zašto je Pol otišao je to što mnogo vremena provodimo na turnejama (smeh). Nema nikakvog nesporazuma između nas, i dalje smo odlični prijatelji, samo što on provodi mnogo više vremena u Njujorku nego mi. On se bavi radijskom produkcijom, kako godine idu sve više je u tome i bilo mu je teško da kombinuje taj posao i naše dugačke turneje.

Da li vas četvorica pored Gutbucket imate možda neki regularan posao?

Ne, na sreću nemamo. Erik i Taj ponekad drže časove sviranja klincima, dok Adam i ja samo sviramo (smeh). Nije baš lako sastaviti kraj sa krajem u Njujorku danas kada sve je prilično skupo, ali to je jedan od razloga zašto tako mnogo i često sviramo.

Nazivi vaših pesama su vrlo često duhoviti (“Being Questioned About Iran Contra While Eating French Onion Soup“, “ I am a Jelly Doughnut Or a Comentary on U.S. German Relations Post WW II“, “OJ Bin Laden“). Kako ih smišljate?

Pošto svi u bendu pišemo pesme, nazivi uglavnom potiču od onoga čija je pesma. Nekada smislimo ime pre nego što napravimo pesmu, nekada posle. Svaka pesma u sebi nosi neku priču, a s obzirom na to da je naša muzika instrumentalna, pomoću naslova želimo da nagovestimo o čemu se tu radi. Takođe, trudimo se da budemo kreativni u tim nazivima, a činjenica je da u džez muzici nema baš mnogo kreativno naslovljenih pesama (smeh).

Često svirate u Evropi. Možeš li da uporediš reakciju publike na vašu svirku u Evropi i Americi?

Prvo što bih rekao u vezi sa evropskom publikom je da ne postoji generalni utisak, tj. reakcije na našu muziku se razlikuju od države do države. Kada smo bili u Beogradu pre par godina reakcija publike je bila sjajna, u Zagrebu takođe. U suštini sve zavisi. Ako sviramo npr. u klubu u Njujorku, publika je obično ozbiljna, trude se da izgledaju kul, da ne pokazuju previše svoje emocije, što je slučaj sa gotovo svim velikim gradovima.

Međutim, ako sviramo u podrumu nekog koledž gradića, publika je mnogo opuštenija, luda skoro kao i mi. Par puta smo svirali pred pank publikom, i to je bilo sjajno iskustvo. S druge strane, u Nemačkoj se gotovo uvek sedi na koncertima i tapše između pesama, što mnoge ljude koji vole našu muziku nervira. Može se reći da reakcija ljudi mnogo više ima veze sa prostorom u kom sviramo, nego sa državom ili regionom.

U globalu, obožavamo da sviramo u Evropi. Čini mi se da je način na koji se umetnost doživljava u Evropi malo drugačiji nego u Americi. U Evropi ljudi često u toku jedne večeri odu i na koncert i u bioskop, i ti vidiš da oni žive za umetnost, dok je u Americi to malo drugačije, mislim da ljudi ovde mnogo manje izlaze nego u Evropi. Teško je govoriti generalno o tome, ali ja imam takav utisak.

Njujork je šezdesetih godina prošlog veka bio centar avangardnog i fri džeza, dok je to danas Čikago. Kako tebi to izgleda?

Da, čudan je taj odnos muzičara iz ova dva grada. Zaniljivo je da nikada ne viđam čikaške džezere u Njujorku.

Stvarno?

Da, zvuči neverovatno. Kena Vandermarka npr. viđam isključivo u Evropi. On svira u Njujorku tek jednom u nekoliko godina. Džez scena između ta dva grada je skroz podeljena. Isto tako, džezeri iz Njujorka ne idu baš često u Čikago.

Pre nekoliko godina u Čikagu je otvoren centar pod imenom Association for the Advancement of Creative Musicians, zahvaljući kome je stvorena takozvana škola za avangardnu muziku. Svi ti čikaški muzičari koji češće sviraju u Evropi nego u Americi predaju tamo. U Njujorku je malo drugačije, imam utisak da je džez ovde bliži rok muzici nego avangardi, da je više komponovan nego što je fri. Takođe, verujem da ovakvo stanje stvari ima veze i sa ritmom ova dva grada – Njujork je mnogo brz, dinamičan što se oseća u svirci mnogih muzičara odavde, za razliku od Čikaga u kom je prirodnije da malo usporite stvari unoseći dozu apstraktnosti u muziku.

Koje njujorške klubove bi preporučio Gutbucket fanu? Neke tipa Tonic i Knitting Factory...

Tonic se zatvorio pre dve godine, dok Knitting Factory više nije bio ono što jeste, danas se tamo dešavaju samo svirke komercijalnih rok bendova, prostor je dosta manji nego što je bio i tamo više nema ničeg zanimljivog.

Cena nekretnina u Njujorku je preskupa, tako da se klubovi ovde periodično otvaraju i zatvaraju svake 3-4 godine. Trenutno, postoji nekoliko dobrih klubova u Bruklinu, kao što su Zebulon ili Barbes. To su mala mesta koja ne primaju više od 60 ljudi. Pre otprilike četiri godine Džon Zorn (John Zorn) je otvorio klub Stone, u kom nema pića, nema pušenja, ne postoji čak ni bar, to je prostorija isključivo za slušanje muzike. Baš sam sinoć bio tamo na svirci svog prijatelja i nerovatno je koliko su svi skoncentrisani samo i isključivo na muziku, nema žamora, smeha...To je Zornovo viđenje kluba koji je potreban Njujorku.

Zakup nekog prostora je skup, bendovi sviraju tamo gde se bolje plaća i zbog toga mislim da je prošlo vreme kada se tačno znalo u kojim klubovima se svira dobra muzika. Ako danas želiš otići na dobar koncert, bolje je raspitati se gde neki dobar bend svira, nego šta se dešava u određenom klubu.

Reci mi nešto o planovima za novi album, da li pišete nove pesme, kada planirate da ih izdate?

U suštini nemamo nikakakve planove. U Beogradu ćete čuti 5-6 novih pesama...Nama su najbitnije tri stvari: pisanje pesama, probe i koncerti i na njih trošimo sve vreme. Kada skapiramo da je prošlo 2-3 godine od poslednjeg albuma, izračunamo koliko imamo novih pesama, izaberemo one koje će na album i to je to. Ne pravimo planove.

Džezeri često sarađuju međusobno, gostoju jedni drugima na albumima, sviraju zajedno na koncertima, sešnima..Zanimljivo je da vi niste mnogo svirali sa drugim muzičarima. Misliš da ima šanse da sa nekim sarađujete u budućnosti?

Isitna, nismo mnogo svirali sa drugim ljudima. Pretpostavljam da je to zbog toga što nas četvorica mnogo vremena provodimo svirajući zajedno, vodeći računa o svakom detalju pa je teško nekom sa strane da se uklopi u sve to. Isto tako, mi sebe nekako više vidimo kao rok bend, a kod rok bendova nema mnogo gostovanja na albumima (smeh).

Prošle godine smo imali sešn sa trubačem Tomom Arturom (Tom Arthur) na londonskom džez festivalu kog je prenosio BBC i to je zvučalo odlično. Takođe, svirali smo sa gudačkim kvartetom Ethel, to je prošlo sjajno, možda se desi da sa njima u budućnosti nešto snimimo zajedno.

Za sam kraj reci, mi šta slušaš ovih dana

Da budem iskren, kako godine prolaze sve manje slušam muziku. Kada sam bio klinac non stop sam kupovao ploče i slušao ih, a sada to radim sve ređe. Da li to ima veze sa time što i sam pišem muziku pa ne želim da mi nešto odvlači pažnju, ili mi tišina s godinama više prija - najiskrenije, nemam pojma. Evo recimo, nedavno smo sarađivali sa orkestrom Stiva Rajha (Steve Reich), tako da sam njegove kompozicije prilično slušao poslednjih nekoliko nedelja.

Svi u bendu slušamo različitu muziku i to ume biti problematično kada smo u kombiju na turneji (smeh). Ja volim moderne kompozitore klasične muzike, Adam voli singer-songwritere, Taj progresivni rok, dok jedino Erik sluša klasične rok bendove tipa The Beatles. Svi smo različitih senzibiliteta, ali kada nas spojiš nema sumnje da ćeš dobiti – Gutbucket (smeh).