Vladimir Perišić (Obični ljudi)

Čast da srpski film vrati u program “Nedelja kritike” na nedavno održanom festivalu u KAnu (ne računajući tamošnji poseban status koji uživa Emir Kusturica) pripala je režiseru Vladimiru Perišiću. Sudeći po reakcijama Perišićevih kolega, kritičara, ali i publike, “Obični ljudi” su u Kanu prošli vrlo zapaženo pa je logičan sled događaja to što je nakon glamuroznog debija film nastavio svoj festivalski život.

Kamerni film, rađen u minimalističkom stilu i podržan od kamere čuvenog Simona Bonfilsa ekspresno je uvršten u takmičarski program “Nacionalna klasa” na “Cinema city” festivalu u Novom Sadu gde je pobrao zaslužene aplauze. Prema sinopsisu koji se može naći na sajtu Filmskog centra Srbije, film prati sudbinu vojnika odvedenih autobusima na nepoznatu lokaciju, bez ikakvog objašnjenja. Potom, na isto mesto, stiže autobus pun ljudi sa povezima preko očiju, koje vojnici treba da likvidiraju.

Iako tematski vezan za burna, prošla vremena građanskog rata na Balkanu, Perišić je eskivirao bilo kakvo vezivanje za lokalno podneblje dok je za glavne junake izabrao mahom naturščike što se pokazalo kao jako veliki plus prilikom sumiranja čitavog ostvarenja.

Dok pratimo jedan dan voda vojnika, Perišić ih znalački preobražava iz “običnih” u “vojnike-zločince” postavljajući pitanje slobode izbora, o čemu između ostalog, govori i za naš portal.

Koliko je teško bilo raditi jedan minimalistički film? Zašto baš takav pristup?

- Pre svega, to je vrsta filmova koji su meni bliski. Zatim, naša kinematografija je trenutno jako mala pa su i sredstva izražavanja koja su nam na raspolaganju dosta svedena. Činilo mi se da je za film bolje da se koristim samo onim sredstvima za koja sam imao puno poverenje da će dati neki rezultat: mala ekipa, neprofesionalni glumci, prirodno svetlo, svakodnevna odeća umesto kostima, lokacije umesto dekora i slično. Na kraju, mene je interesovao intimni, lični aspekt te priče – praćenje reakcija i senzacija pojedinca u situaciji - a ne neki širi, istorijski ili kolektivni aspekt. Kamerni pristup je zbog toga bio najadekvatniji način da se to rediteljski postigne.

Da li ste prevashodno iz psihološkog ugla težili da objasnite šta vojnike vodi u zločin?

- Nisam prišao liku sa psihološkog aspekta. Psihologija nalazi uzroke i objašnjenja za sve naše postupke dok se meni čini da u našim životima, uvek postoji nešto što izmiče objašnjenju. Zato me je interesovao jedan materijalistički pristup gestovima, pogledima, senzacijama lika. Interesovalo me je da u filmu vreme protiče tako da gledalac otkriva u isto vreme kada i glavni junak Džoni, šta (mu) se dešava. Scene smo snimali redom i pred svaku od njih sam glavnom glumcu Relji Popoviću objašnjavao o čemu se u sceni radi i pitao ga kako bi se on ponašao u takvoj situaciji. Direktor fotografije i ja smo pažljivo posmatrali šta je Relja imao da nam ponudi i zatim sa time komponovali scenu. Tako da je proces snimanja više podsećao na postavljanje pitanja a ja sam bio otvoren da prihvatim da me odgovori sa snimanja odvedu u pravcu koji nisam predvideo.

Mnogim ljudima su, ruku na srce, “preko glave“ filmovi na temu rata u bivšoj Jugoslaviji, međutim ovo ostvarenje uspeva da izbegne klišeiziran sadržaj i poruku.

- Hteli smo da izbegnemo bilo koje oznake koje bi film direktno vezivale za rat u Jugoslaviji. Zato se više radi o jednoj apstraktnoj refleksiji na određenu temu.

Ono što smo pokušali da uradimo koliko rediteljski toliko i u procesu montaže je da gledaoca ostavimo slobodnog pred filmom, da mu ne nametnemo šta treba da vidi, misli i oseća.

Kako ste doživeli uvršćivanje filma u jedan od glavnih programa Kanskog festivala? Kakve utiske nosite sa Azurne obale?

- Mnogi filmovi koje volim i koji su za mene bili značajni su svoj filmski život započeli upravo zahvaljujući Kanskom festivalu. Zato sam se osećao da sam se malo, ali samo malo, približio tim filmovima.

Kako je reagovala publika u Kanu i da li je film dobio nove ponude za gostovanja na drugim festivalima?

- Reakcije publike su bile dobre. Film je pozvan na filmski festival u Torontu koji će se održati krajem leta. Bioskopska distribucija u Francuskoj je zakazana za septembar.

Publika na “Cinema city“ festivalu otišla je sa premijere vašeg filma više nego zadovoljna. A vi?

- Hteo sam da posle Kana film podelim sa našom publikom i drago mi je što je prva projekcija bila u Novom Sadu. I ja sam takođe zadovoljan kako je film prihvaćen. Premijera u Beogradu će verovatno biti na jesen, zavisno od dogovora sa distributerima.