18. avgust 2008. | Foto: Nikola Radojčić, B92 Piše: Zorica Miladinović

Nišvil: Tuga, romantika, vrh

Preuzeto iz dnevnog lista Danas

Nastupima pet, što evropskih i američkih, što domaćih bendova, 17. avgusta je na Letnjoj pozornici u niškoj Tvrđavi završen četvorodnevni 25. Internacionalni džez festival Nišvil. Bio je jubularni, ugostio 208 muzičara iz 15 zemalja sveta, zabeležio blistave i manje lepe momente, ali i dokazao da ima najbolju moguću publiku, koja je uz to i masovna, što se obično ne vezuje uz "najvažniju muziku 20. veka".

Na završnoj večeri festivala nastupio je Njujork ska džez ansambl (SAD), nudeći potentni miks ska, džeza, regea, "dance hall" muzike... Pored ovog benda, veče je bilo rezervisano i za Trio Jana Vaclava Vaneka (Francuska), multiinstrumentalistu kome su bliski bi bap, cool i free džez, ali i latino i hindu muzika, ili španski i češki folklor. Interesovanje je izazvao i sofijski ženski hor Le mister de voks Bulgaris ("Misterija bugarskih glasova"), inače dobitnik nagrade Gremi, čiji su muzički snimci poslati vasionskim brodom Voyager van Sunčevog sistema, kao kulturna "tekovina" zemaljske civilizacije. Domaća publika je, dakako, dobro prihvatila i niški Siti bend& prijatelje, kao i postavu makedonskog sastava Leb i Sol bez Vlatka Stefanovskog, ali uz Dadu Topića (Hrvatska).

Pretprošle večeri, u subotu, posebno oduševljenje na Tvrđavi izazvao je holandski Rozenberg trio, kojem je tada uručen ovogodišnji "Car Konstantin", nagrada Nišvila za doprinos svetskoj muzici. Sjajni džez muzičari, inače rođena braća, slove za najpopularnije, a po mnogima i najbolje predstavnike džipsi svinga, jedinog džez pravca koji je nastao na Starom kontinentu. U Niš su stigli na krilima saradnje sa Stefanom Grapelijem, Lučanom Pavarotijem, Širli Bejzi, Janom Akermanom... Publiku je, takođe, podigao na noge i američki Trio Rodnija Džonsa, koji je nastupio sa sjajnim Donaldom Harisonom. Džons, inače gitarski inovator, koji je sarađivao sa mnogim poznatim muzičarima, od Dizija Gilespija i Line Horn do Madone, publici je ponudio doista neverovatni spoj intelektualne, duhovne i emotivne dimenzije džeza. A ona je to, čini se, sasvim dobro razumela.

I dok bi se nastup Rozenberg trija, bar po komentarima publike, mogao nazvati najromantičnijim trenutkom festivala, lekcija iz džeza koju je održao Bili Kobam, najznačajniji bubnjar svetskog džez-roka, respektabilni kompozitor i istraživač fuzije džeza i etno muzike, koji je nastupio u pratnji svog Kultur miks benda, svakako je vrh Nišvila. Izuzetno atraktivan nastup odličnog engleskog benda Brend nju hevis se, međutim, pretvorio u najtužniji trenutak festivala, upravo u momentu kada mu je dodeljen ovogodišnji Gran pri Nišvila "Šaban Bajramović", jer se ispostavilo da laureati nemaju pojma ko je muzičar čije ime nagrada nosi. Oni to, svakako, i ne moraju znati, ali bi organizator morao da vodi računa da dobitnike informiše o muzičaru, po kojem je festivalski Gran pri dobio ime, kako bi se bar izbegle njihove neobične izjave, pa i nesuvisli komentari, na samom stejdžu, pred licem publike, što se dogodilo ove godine.

A ta divna publika je sve četiri večeri entuzijastički punila Letnju pozornicu, koja broji tri hiljade mesta, ali i sav slobodan prostor oko nje. Pristigla je, prema rečima organizatora, iz čitave Srbije, sa teritorije bivše Jugoslavije i jugoistočne Evrope. Umela je da nagradi odlične nastupe, ne štedeći dlanove i pete, ali i da ne napusti manje kvalitetne, pa i dosadne nastupe nekih muzičara, kojih je bilo, doduše retko. Nije posebno zamerala ni kašnjenja festivalskih večeri, ni otvaranje festivala sa samo jednim stejdžom, umesto dva, kako joj je obećano, ni povremene nestanke "slika" na video-bimovima...

Organizatori bi, međutim, posle 25 godina festivala, trebalo da prestanu da joj nude ovakve propuste, koji je već odavno trebalo preležati. Ali, za to je potrebna veća, kako statusna, tako i finansijska podrška ne samo grada, već i države, pre svega resornog Ministarstva. A Nišvil definitivno postaje nacionalni brend. Ako to nekome još uvek nije jasno, gore po njega, a ne po sam festival, jer on već godinama nekako "izlazi na kraj", valjda zato što ima ono najvažnije- kvalitetne učesnike i sjajnu publiku.