Zastrašujući raj, 3. poglavlje

Na početku... beše radio. Stoji na stočiću pored mog kreveta. Ima skalu koja svetli. Tada imena stanica postaju vidljiva. Još ne znam da čitam, ali teram druge da mi čitaju. Tu su Oslo, Lisabon, Moskva, Berlin, Budimpešta, Monte Karlo i još mnoge druge. Kad se crvena strelica podesi na neko ime, iz njega pokuljaju neki strani jezik i nepoznata muzika. U deset sati stanice se gase. Rat je. Godina je 1943.

Noći mog detinjstva protekle su u društvu tog radija. Svoju doživotnu nesanicu pripisujem njegovim iskušenjima. Nisam mogao da odvojim ruke od njega. Čak i kad bi stanice zaćutale, nastavljao sam da okrećem skalu i proučavam različite šumove. Jednom sam začuo signale Morzeove azbuke. Špijuni, pomislio sam. Povremeno bih jedva uhvatio neku udaljenu stanicu, tako da bih morao da prislonim uvo uz grubo sukno koje je prekrivalo zvučnik. Negde je svirala muzika za igru, ili je pak jezik bio tako privlačan da sam osećao da malo nedostaje da ga razumem.

Sve to bilo je strogo zabranjeno. Trebalo je da spavam u to vreme. Kad sad bolje razmislim, mora da sam se bojao da budem sam u toj velikoj sobi. Bio je rat. Zemlja je bila okupirana. Noću su se dešavale strašne stvari. Vladao je policijski čas. Neko bi odocnio. Neko drugi bi koračao tamo-amo u susednoj sobi. Preko prozora visili su crni papirni zastori. Bilo je opasno čak i proviriti kroz njih na ulicu, potpuno praznu i mračnu.

Vidim sebe na vrhovima prstiju, s jednom rukom na zavesi, dok želim da pogledam napolje, ali bojim se svetlosti radija koja se mutno probija kroz rešetku s njegove zadnje strane i pada na zid spavaće sobe. Moj otac kasni, a napolju su prozori prekriveni snegom.

Godine 1941, 6. aprila, kada sam imao samo tri godine, bomba je pogodila zgradu s druge strane ulice, preko puta nas, i izazvala požar. Beograd u kome sam rođen jedva da razlikuje bombardovanja koja je doživeo od nacista 1941, saveznika 1944. i NATO-a 1999. Broj mrtvih tog aprilskog dana, u onome što su Nemci nazvali „operacijom kažnjavanje“, procenjuje se na između pet i sedamnaest hiljada ljudi, što je najveći broj civilnih žrtava u jednom danu u prvih dvadeset meseci ratovanja. Četiri stotine bombardera i više od dvesta borbenih letelica napalo je grad na praznik Cveti, kada je stanovništvo prestonice bilo uvećano velikim brojem posetilaca iz unutrašnjosti. Bez obzira koja je od tih brojki tačna, maršalu nemačkoj vojnog vazduhoplovstva Aleksandru Leru sudilo se zbog tog terorističkog bombardovanja i on je obešen 1945. godine.

Ponekad mi se čini da se ne sećam ničeg u vezi s tom bombom, a ponekad vidim sebe na podu dok je svuda oko mene razbijeno staklo: soba je jarko osvetljena, a moja majka hrli k meni raširenih ruku. Kasnije mi je rečeno da sam kada je bomba pala bio izbačen iz kreveta, skroz preko sobe, i da me je otac, koji je spavao u susednoj sobi, tako zatekao. Kad god sam je molio da mi to opširnije ispriča, odbijala je, uz jedan od svojih uobičajenih uzdaha i očajničkih pogleda. Ne toliko zbog toga što je to sećanje bilo traumatično za nju – jer ono je to svakako bilo! Ono što ju je uznemiravalo i činilo da ostane bez reči bila je užasna besmislenost svega toga. Moj otac je verovao u borbu radi pravednog cilja. Ona pak nikad nije odstupala od svog ubeđenja da je nasilje, a pogotovo nasilje tih razmera, glupost. Njen otac bio je pukovnik u Prvom svetskom ratu. Ali ona nije imala nikakvih iluzija. Rat su vodili strogi ljudi okićeni gomilom ordenja na grudima koji zapravo nikada nisu odrasli. Ako biste pred njom pomenuli pobedu saveznika, podsetila bi vas koliko je majki na obema stranama izgubilo svoje sinove.

Imam još jedno maglovito sećanje na jarke plamenove, a zatim sveobavijajuću tminu kad god bih se stuštio niza stepenice naše zgrade u podrum. To se događalo često za vreme Drugog svetskog rata, tako da to sećanje mora da se odnosi na neku drugu priliku. Ono što me je mnogo godina kasnije iznenadilo, kada sam gledao neki nemački dokumentarac o tom bombardovanju, bilo je otkriće kratkog snimka moje ulice sa nekoliko okolnih zgrada koje su bile uništene. Do tog trenutka nisam shvatao koliko je bombi palo po mojoj glavi tog jutra.

U zgradi preko puta poginulo je mnogo ljudi, uključujući i porodicu koja je imala dečaka mog uzrasta. Iz nekog razloga, to me je proganjalo godinama posle toga. Stalno su mi pričali kako je to bila fina porodica i kako je to bio divan dečak i kako je čak pomalo ličio na mene. To mi je delovalo veoma jezivo, ta mi je priča neprestano prepričavana s nekom vrstom slepog uverenja o značaju koji bi ona za mene mogla da ima. Nemam pojma kako je on izgledao, niti kako sam ja izgledao u to doba, ali sam ga, dok sam rastao, stalno sve jasnije video pred očima, kao da mi je bio drug.

Da li je svet tada zaista bio tako siv? U mojim ranijim uspomenama skoro uvek je pozna jesen. Zgrade su sive, kao i ljudi.

Nemci stoje na uglu. Prolazimo pored njih. „Ne gledaj ih“, šapuće majka. Ja ipak gledam, a jedan od njih se smeši. Iz nekog razloga, to me plaši.

Jedne noći Gestapo je došao da uhapsi momga oca. Sve su ispreturali i pravili su veliku buku. Otac je već bio obučen. Nešto je govorio, verovatno je pričao viceve. To je bilo u njegovom stilu. Bez obzira koliko bi situacija mračna bila, uvek je umeo da kaže nešto smešno. Godinama kasnije, okružen lekarima i medicinskim sestrama nakon što je pretrpeo ozbiljan srčani udar, na njihovo „Kako ste, gospodine?“ odgovarao bi zahtevom da mu donesu picu i pivo. Lekari bi pomišljali da je imao moždani udar. Morao sam da im objašnjavam da je to njegovo uobičajeno ponašanje.

Pretpostavljam da sam se vratio na spavanje nakon što su ga odveli. U svakom slučaju, ništa se naročito nije desilo tog puta. Bio je oslobođen. Nije bila njegova krivica što je njegov bratanac ukrao nemački vojni kamion da bi provozao svoju devojku. Nemci su bili zapanjeni, skoro očarani takvom odvažnošću. Odmah su ga sproveli u Nemačku na prisilni rad. Zapravo, pokušali su, ali on im se izmigoljio iz ruku.

Naš ratni ekvivalent penjalica, tobogana, kućica na drveću, tvrđava i lavirinata mogao se naći u toj ruševini preko puta. Tamo je bilo preostalo parče stepeništa. Pentrali smo se između ruševina kad bi se iznenada pojavilo nebo! Jedan mališan pao je naglavce i nikada više nije bio isti. Majke su nam branile da se približavamo toj ruševini; plašile su nas, zastrašivale, pokušavale da nam objasne kakve nas sve opasnosti vrebaju, ali ipak smo odlazili tamo. Blaženo sedeći u onome što je ostalo od nečije blagovaonice na trećem spratu, čuli bismo jednu od majki kako vrišti na ulici ispod nas i pokazuje u našem pravcu, dok bi njen sin jurnuo dole pokušavajući da se priseti gde je stavljao nogu dok smo se peli.

Igrali smo se vojnika. Rat je trajao, bombe su padale, a mi smo se igrali vojnika. Povazdan smo pucali jedni na druge iz mašinki. Ra-ta-ta-ta! Ostavljali smo mrtve po trotoaru. Probijali smo se kroz gomilu oponašajući zvuk borbenih aviona koji mitraljiraju u niskom brišućem letu.

Zatim smo i sami postajali borbeni avioni. Bacali smo stvari s prozora ili balkona na ljude koji su išli ulicom. Gravitacija je saveznik bombe, sećam se da sam pročitao jednom u nekom vojničkom priručniku. Bombe se obično nose ispod krila ili u posebnom odeljku u unutrašnjosti aviona. Što se nas tiče, bilo je dovoljno samo da raširimo ruke, damo pun gas motoru i malo mlataramo držeći neki predmet u rukama pre nego što dođe vreme da se oslobodimo tereta. Jedan od mojih drugara je čak imao avijatičarske naočare koje nam je povremeno pozajmljivao. To je u našim očima bombardovanje ulice činilo još verodostojnijim.

Taj bum-bum zvuk je muškom rodu prirodno svojstven. Retko koja devojčica ume da tačno proizvede takvu buku. Bacali smo šljunak na ljude koji su prolazili ispod nas, cigle na mačke i pse lutalice, pretvarajući se da bacamo amričke bombe na naciste. Pedeset godina kasnije i dalje se sećam užitka u zabranjenom i osećanja pakosti dok smo to činili. Sada postoje video-igrice u kojima neko može da izvodi NATO bombardovanje Jugoslavije, i deca znalački raspravljaju o bombama navođenim laserima i TV kamerama. Mislim da smo mi imali jasniju predstavu o tome šta bacanje bombi znači, ali to nas ipak nije sprečavalo da to činimo. Bili smo nerazumni kao i ovi današnji generali koji pritiskaju taster i posmatraju kompjuterski ekran ushićeni ishodom.

Britanci i Amerikanci počeli su da bombarduju Beograd na uskršnje jutro, 16. aprila 1944. Zvanična verzija vazduhoplovnih snaga SAD govori o teškim bombarderima „koji su izvodili udare protiv Luftvafea i vazdušnih ciljeva“ sa „397 tona bombi, po slobodnoj proceni“. U njemu takođe stoji: „Prema jednom izveštaju, operacije od 17. aprila izazvale su izvesnu štetu u stambenom području severozapadno od BEOGRADSKOG/ZEMUNSKOG AERODROMA. Većina razaranja tokom dvodnevnog dejstvovanja, ipak, izgleda da je bila vojne prirode.“ Upravo ta reč izgleda , koja je veoma znalački ubačena u izveštaj, ključna je u celoj stvari.

To se desilo baš pred ručak. Trpezarijski sto bio je već praznično postavljen našim najlepšim porcelanom i srebrninom kad su se pojavili avioni. Mogli smo da ih čujemo kako zuje čak i pre nego što su sirene počele da zavijaju. Prozori su bili širom otvoreni jer je bio prijatan prolećni dan. „Amerikanci nam bacaju uskršnja jaja“, sećam se da je moj otac povikao s balkona. Zatim smo začuli prve eksplozije. Pojurili smo dole, u isti onaj podrum u kome i danas neki sede šćućureni prema istoj podeli uloga. Zgrada se zatresla. Ljudi su zapušili uši. Odozgo se čula lomljava stakla. Jedan dečak, malo stariji od mene, nestao je. Izgleda da se bio iskrao da bi gledao kako bombe padaju. Kada su ga ljudi vratili, majka je počela da ga šamara iz sve snage, da viče kako će ga ubiti ako to ikada više učini. Više su me uplašile njene ćuške nego zvuk bombi.

Posle nekog vremena sve je bilo gotovo. Polako smo se izmigoljili iz podruma. Zagovornicima bombardovanja ili nedostaje mašta da zamisle šta se događa na tlu, ili tu maštu potiskuju. Ulica je bila mračna, osim mestimičnih plamenova. Od silne prašine i dima u vazduhu izgledalo je kao da je već pao mrak. Neki čovek izašao je iz te tmine, prekriven malterom, govoreći nam da je jedan deo susedstva načisto sravnjen sa zemljom. To je baš tipično. U takvim prilikama slušali biste najnečuvenije glasine i preterivanja. Hiljade mrtvih, leševi svuda naokolo i tako dalje. Govorio je o jednom od najsiromašnijih delova grada. Tamo nije bilo vojnih objekata. Čak ni detetu to nije zvučalo nimalo smisleno.

Dan posle prvog vazdušnog napada 1944. ponovo su se pojavili avioni, i sve je bilo uglavnom isto. „Ispustili su oko 373 tone bombi na BEOGRADSKU/SAVSKU RANŽIRNU STANICU“, dalje piše u zvaničnom izveštaju. „Taj napad doveo je do velikog razaranja teretnih i putničkih vozila, velikih požara, opustošenih skladišta, ozbiljnih oštećenja na železničkom mostu preko reke Save itd. Nijedan izveštaj iz ove misije ne ukazuje na bombardovanje bilo čega drugog osim vojnih ciljeva.“ U stvari, jedna bomba spustila se na trotoar ispred naše zgrade. Zavrtela se kao čigra, ali nije eksplodirala.

Bilo je noći kada je moj otac odbijao da siđe u podrum. Ostajao je u krevetu, dok ga je majka vrišteći s dna stepeništa pozivala da siđe. Ona je bila za to da smesta napustimo grad; moj otac je mislio da je na selu podjednako opasno jer je građanski rat sve više besneo. Tako je, s obzirom na bizarno ciljanje naših saveznika, bilo podjednako riskantno i da ostanemo i da odemo. Čitavo proleće i leto 1944. tumarali smo tamo-amo, najčešće pešice. Sećam se kolona izbeglica na putevima, Nemaca koji proveravaju isprave, još više plašeći sve koji tuda prolaze. Danas, dakako, imamo televiziju koja beleži te neprijatne prizore.

Godine 1972. sreo sam jednog od ljudi koji su me bombardovali 1944. Upravo sam se vratio sa svog prvog putovanja u Beograd posle skoro dvadeset godina. Po povratku u SAD, otišao sam na jedan književni skup u San Francisku, gde sam u jednom restoranu naleteo na pesnika Ričarda Hjuga. Proćaskali smo i on me je upitao gde sam bio preko leta, na šta sam mu odgovorio da sam se upravo vratio iz Beograda.

„O, da“, rekao je. „Mogu jasno da vidim taj grad.“

Ne znajući za moje poreklo, nastavio je da mi crta po stolnjaku, između mrvica hleba i mrlja od vina, lokaciju glavne pošte, mostove preko Dunava i Save, i nekoliko drugih važnih orijentacionih tačaka. Ne sluteći šta sve to može da znači, pretpostavljajući da je jednom posetio Beograd kao turista, pitao sam ga koliko je vremena proveo u njemu.

„Nikad nisam bio u njemu“, odgovorio je. „Samo sam ga nekoliko puta bombardovao.“

Kada sam, potpuno zapanjen, prevalio preko jezika da sam u to vreme bio tamo i da sam ja taj koga je on bombardovao, Hjugo se veoma uzrujao. U stvari, bio je duboko potresen. Pošto je prestao da se izvinjava i malo se smirio, pohitao sam da ga uverim da nisam nimalo kivan i upitao ga kako to da nikad nisu pogodili štab Gestapoa ili bilo koju drugu zgradu u koje su se Nemci zavlačili. Objasnio mi je da su na bombardovanja kretali iz Italije, gađajući najpre naftna polja u Rumuniji, koja su bila od velikog strateškog značaja za naciste, a koja su imala jaku odbranu. Prilikom svakog napada izgubili bi poneki avion, a posle svega, na povratku, trebalo je da izruče preostale bombe nad Beogradom. Naravno, nisu hteli da rizikuju. Leteli bi visoko i ispustili bi preostali teret gde god bi stigli, jedva čekajući da se vrate u Italiju i provedu ostatak dana na plaži, u društvu lokalnih devojaka.

Ubeđivao sam Hjuga da je to upravo ono što bih i ja učinio, ali on je nastavio da se izvinjava i pravda. Odrastao je u nekom siledžijskom kraju u Sijetlu i poticao je iz sirotinjske, radničke porodice. Njegova majka, tinejdžerka, morala je da ga napusti čim se rodio. Obojica smo bili samo dvojica zbunjenih epizodista u događajima koji su bili izvan našeg domašaja. On je najzad preuzeo odgovornost za svoje postupke, što se, naravno, danas ne može čuti u ratovanju bez ikakvog rizika, u kome je moda da se za sve greške okrivljuje tehnologija. Hjugo je bio čovek od integriteta, jedan od najboljih pesnika svoje generacije, i, ma koliko to izgledalo čudno, nije mi padalo na pamet da ga okrivljujem zbog onoga što je učinio. Verovatno bih pljunuo u lice nekom glupanu koji je doneo odluku da postupi prema Titovom zahtevu i dopusti da saveznici na Uskrs bombarduju grad prepun svojih saveznika. Ipak, kada je Hjugo kasnije napisao pesmu o tome šta je učinio i posvetio je meni, iznenadio sam se. Sve je bilo tako komplikovano i u neskladu s našim zajedničkim pokušajem da damo neki smisao svemu tome, uprkos neizgovorenoj sumnji da ništa smisleno ne bi moglo da proizvede toliki pakao.

Pismo Simiću iz Boldera
Dragi Čarlse: i tako, videsmo se ja i ti u San
Francisku i saznadoh da sam te nekad davno
bombardovao u Beogradu, tebe, petogodišnjaka.
Sećam se, već smo bili prošli most preko Dunava,
nadajući se da ćemo preseći odstupnicu nemačkoj
vojsci koja je bežala na sever iz Grčke. Promašili
smo. Ništa neobično, jer i ja sam bombardovao.
Ne bih pogodio ni da dupetom sednem na norden,
a kamoli da sam sjašem dole na bombi, pevajući
„Zvezdicama okićenu zastavu“. Sećam se, Beograd
se otvorio kao ruža kad stigosmo. Protivavionska
i nije bila neka. Nisam znao za svakodnevna vešanja,
za 80.000 Slovena što su se njihali sa nemačke užadi
po gradu, za nauk ostalima.
Uglavnom me je zanimalo da ostanem živ, u trenutku
kad avion poskoči, oslobođen tereta bombi, i da
odemo kući.
Kojim si jezikom tada govorio? Srpskim, valjda.
A šta se zbog tog huka bombi u tvom umu zbivalo?
Kako se na srpskom kaže „strah“?
Valjda isto kao na engleskom, tek jedan dugačak
primitivan urlik mališana koji umiru, jedno dete
zauvek fiksirano u mrtvačkom zurenju.
Ne izvinjavam se zbog tog rata, mislim da sam čak
verovao u junačke reči (radi drugih, ne radi sebe).
Verovao sam u neophodnost tog sveta patnje,
nadajući se da će naučiti da to više ne radi. Ali
bejah mlad. Svet nikad ne nauči lekciju. Istorija
ima načina da prošlost učini primamljivom, a mrtve
snom. Dragi Čarlse, drago mi je što si izbegao bombe,
što sada živiš s nama i pišeš pesme. Ipak, moram ti
reći da mi je bilo čudno onog dana u San Francisku.
Stalno sam ponavljao u sebi: on je bio na tlu onog
dana, nebo kao sablasni senf, a naše mašine
zaglušuju sve što im se ispreči na putu. Svet postaje
čist kao oblaci u leto, čista nabrekla belina, nežne
ptice vrludaju tamo-amo, lagano nam zanoseći
živote iznad tog sveta, dok praznimo na tovar bombi,
zaboravivši na metu, ignorišući neprijatelja. Lepo je
što sam te sreo posle tolike nerazumne mržnje.
Sledeći put, da budeš siguran da ćeš preživeti, sedi
na most koji pokušavam da pogodim i maši.
Stižem u tom pravcu, ali nervozan sam i presek linija
na mom nišanu vijori.
Gde god bio na kugli zemaljskoj, na sigurnom si.
Ciljam, ali moje bombe su bombone i izgubio sam
avion-predvodnik. Tvoj prijatelj
Dik

Moj deda je imao letnjikovac nedaleko od Beograda. Kada smo posle dva dana bombardovanja stigli tamo, očeva porodica već se bila okupila. Sve vreme su se svađali. Pored nemačke okupacije, u Jugoslaviji se vodio i građanski rat. Bilo je bar pola tuceta raznih frakcija koje su sačinjavali rojalisti, komunisti, fašisti i razni drugi kolaboracionisti koji su se međusobno klali. Naša porodica bila je ljuto podeljena na rojaliste i na komuniste. Moj deda ostao je neutralan. Po njegovom mišljenju, svi su bili isti.

Što se majke tiče, nije se izjašnjavala. Nije volela očevu svojtu: poticala je iz srednje klase, a oni su pripadali radničkoj klasi. Školovala se u Parizu, dok su oni sedeli naokolo po kafanama. Tako je ona gledala na to. Zapanjujuće je kako su se ona i moj otac uopšte našli. Moj otac je pohađao univerzitet i već je bio uspešan inženjer, ali imao je podjednako loše mišljenje o majčinom svetu.

Nedugo potom nas je napustio. Jednog ranog jutra, majka i ja smo ga otpratili do male i pretrpane železničke stanice. Po načinu na koji nas je gledao i po načinu na koji me je zagrlio, znao sam da to nije bilo obično putovanje. Niko mi ništa nije rekao. Prošlo je deset godina pre nego što sam ponovo bio u prilici da ga vidim. Ljudi bi pitali: „Gde ti je otac?“, a ja nisam znao da im kažem. Sve što je majka tog dana znala bilo je to da pokušava da se domogne Italije, ali od tada dugo od njega nije bilo nikakvih vesti.

Ostali smo kod babe i dede. Došlo je leto. Bombardovanje Beograda povremeno se nastavljalo. Mogli smo da vidimo avione visoko iznad grada. Naša kuća nalazila se na bregu koji je gledao na reku Savu, i u tom pravcu pružao se predivan pogled. Kad bi bombe pale, izdizali su se stubovi dima. Jeli smo lubenice u bašti, i umazani kao prasci posmatrali grad kako gori. Moja baba i mama to nisu mogle da podnesu i ulazile bi unutra sa psom, kome se to takođe nije sviđalo. Moj deda je navaljivao da sednem pored njega. Nasekao bi mi malo sira, dao mi da srknem malo crnog vina i naprezali bismo se da čujemo prigušeni zvuk eksplozija. Nije govorio ništa, ali je na licu imao osmeh koji još pamtim. Otac moga oca imao je veoma loše mišljenje o ljudskom rodu. Po njegovom mišljenju, svi smo mi bili zatvorenici u ludari. Ovakvi događaji samo su potvrđivali ono što je odavno podozrevao. U međuvremenu, bilo je tu i noćnih mirisa seoske bašte u punom cvatu, zvezda na nebu, tišine malog sela. Nije bilo cvrkutanja ptica, mačjeg gloženja ni psećeg laveža. Samo bi moja baka povremeno uz škripu otvorila ulazna vrata i pozvala nas da, moliću lepo, uđemo unutra.

Bašta je bila obrasla visokim suncokretima i korovom. Sakrio bih se između njih, iako je tu bilo zvečarki, naročito na hrpi kamenja ispod mog prozora. Sedeo bih na stepenicama razgovarajući sa njima, a one bi sikćući uzmicale. Jednom sam bacio kamen na jednu od njih, ali promašio sam i uplašio se da mi te noći ne dođe u krevet.

Spavao sam i išao naokolo go i bos. Bilo je baš vruće. Reka je bila u blizini, ali na nju smo išli samo da bismo smočili stopala. U njoj je bilo leševa. Svakih nekoliko dana upecali bismo pokojeg. Nekima to nije smetalo. Jedne večeri video sam mlade žene kako se pljuskaju ispod vrba, samo u gaćicama, ali kada sam se približio da bolje pogledam, opazio sam par naoružanih muškaraca koji su sedeli u hladovini i pušili. Njihovi momci, pomislio sam.

Jedino tada sam iz nekog razloga bio sam. Najčešće mi nije bilo dozvoljeno da lutam naokolo. Svet je bio pun loših ljudi. Neki čovek napao je dečaka mog uzrasta koji je živeo preko puta ulice ugrizavši ga za vrat. To se desilo usred dana, dok je stajao ispred kuće.

Poslednjih dana nisam radio ništa već sam ostajao u sobi i igrao se. Sećam se da sam ležao na podu oči u oči sa jednom od svojih igračaka vojnika ili posmatrao muve kako mile preko plafona. Izuzev nekoliko rasutih slika, nemam pojma ni šta sam mislio, ni kako sam se osećao.

Jedne noći fabrika municije, udaljena sedam-osam kilometara od nas, dignuta je u vazduh. Ponovo sam bio izbačen iz kreveta. Soba je bila osvetljena. Noć se pretvorila u dan. Sedeli smo do zore i posmatrali ognjeno nebo. Ujutro je došlo do velikog pomeranja trupa. Išli su naokolo pleneći ono malo domaćih životinja koje su još bile tu. Posle toga nigde niste mogli čuti ni kvočku kako kokodače, ni pevca kako kukuriče.

Borbe su se pojačavale. Ruska vojska bila je u jugoistočnoj Rumuniji i napredovala je ka Beogradu duž Dunava. U lokalnim sredinama različite političke i gerilske frakcije namirivale su račune. Bilo je mnogo nasumičnog ubijanja. Nakon što sam pronašao neka tela u jarku u blizini naše kuće, više mi nije bilo dozvoljeno da izlazim napolje. Naše susede su pogubili u njihovom rođenom domu. Ljudi s druge strane ulice naprosto su nestali. Nama se ništa nije dogodilo. Moja majka bila je u poodmakloj trudnoći i gegala se naokolo. Nije imala nikakva politička ubeđenja, kao ni moj deda. Ali to, naravno, nije nikakvo objašnjenje za naš ostanak. Pretpostavljam da smo jednostavno imali sreće.

Kad su Rusi konačno stigli, nastupilo je olakšanje. Sada su bar bile samo dve strane u borbi. Nemci su se povukli preko reke. Mogli smo da ih vidimo kako idu svojim poslom, iznoseći neke komade artiljerije. Rusi su držali oružje odmah iznad naše kuće. Bilo je jasno da ćemo se, ukoliko obe strane počnu da pucaju, naći tačno u sredini.

Iako trudna, majka je odlučila da pobegne u selo malo dalje iza brda, gde smo poznavali neke ljude. Moji baba i deda povukli su se u podrum.

Bila je sredina oktobra 1944. Put prema selu bio je prazan, kao i imanje našeg prijatelja, gde smo zatekli samo neku staricu koja nam je dala malo kozjeg mleka. Celog tog dana sedeli smo u kuhinji sa ćutljivom staricom i čekali da se ti ljudi vrate. Sećam se hladne, sive svetlosti koja je dopirala kroz prozor, i kako me je majka stalno podsećala da budem tih.

Negde pred sumrak začuli smo korake. Neki čovek izbezumljenog, krvavog lica rekao nam je, prolazeći bez zaustavljanja, da Nemci dolaze tim putem i da ubijaju svakog ko im se nađe na vidiku. Nismo mogli ništa drugo sem da odjurimo natrag u kuću moga dede. Starica je ostala. Vratili smo se praznim putem oivičenim topolama. Bilo je tako tiho da smo mogli da čujemo naše brze korake. Iznenada su se začuli pucnji. Metak je prozviždao pored nas. Majka me je gurnula na zemlju i bacila se preko mene. Zatim je ponovo nastao tajac. Samo su naša srca lupala. Nije bilo više pucnjeva.

Posle dužeg vremena podigli smo glave. Nebo je bilo bez oblaka. Prvih nekoliko večernjih zvezda već su bile na svojim mestima. Polako smo ustali i ostali da stojimo u dubokoj senci drveća. Zatim smo produžili putem pod okriljem tame. Kada smo stigli, moj deda je sedeo za stolom, nazdravljajući nekom ruskom oficiru, i cerio nam se.

Moje ratne pustolovine stvarno su otpočele onoga dana kada su Rusi oslobodili Beograd. Vratili smo se u naš stan probijajući se kroz krš i lom koji je ostao iza okršaja i kroz gomilu koja je slavila, pošto je majka želela da bude blizu svog lekara. Već narednog dana uspela je nekako da obezbedi sebi neki poljski krevet u podrumu jedne privatne bolnice da bi tamo sačekala kraj trudnoće. Kako se ispostavilo, tamo je ostala čitav mesec. Mene su dali na čuvanje jednoj od tetaka s majčine strane, jedinoj rođaki koju smo ostavili u gradu.

Nana je bila crna ovca u porodici. Šuškalo se da je varala svog ostarelog muža, da je nemilosrdno trošila njegov novac i da je govorila prostački. To mi se svidelo kod nje. Ta elegantna žena lepog izgleda psovala je često i bestidno.

Nisam imao predstavu gde je bio Nanin muž, niti zašto je ona i dalje bila u gradu. Pretpostavljam da je imala svoje razloge. Bio je drugi dan oslobođenja, i po komšiluku su se još skrivali Nemci, boreći se. Na moje iznenađenje, dozvolila mi je da sam izađem na ulicu. Tamo je, naravno, bilo još dece, ali je ipak to bilo nekako čudno. Često bih došao kući i tamo ne bih zatekao nikoga. Kasnije bih je video kako se vraća kući, divno obučena, s narukvicama, na visokim potpeticama koračajući trotoarom posutim slomljenim staklom i malterom. Obradovala bi se kad bi me ugledala i davala mi nešto posebno da pojedem, neku poslasticu za koju nikad nisam čuo, kao što je čokolada s lešnicima ili dimljena kobasica.

Najčudnije jeste to da nije izlazila noću. Ne sećam se šta smo uveče radili. Naša zgrada bila je skoro prazna. Svetiljke su uglavnom bile povađene. Nije moglo da se radi ništa drugo sem da se spava što je moguće duže. Jednog jutra, probudivši se rano, video sam tetku kako pere grudi u vedru hladne vode. Uhvatila me je kako je posmatram i okrenula se. Prasnula je u smeh i malo zaigrala, onako gola.

Bio sam srećan: moji drugari i ja imali smo šta da radimo preko dana i vremena na pretek. Nije bilo škole, a roditelji su nam bili ili odsutni ili zauzeti. Tumarali smo po komšiluku, pentrali se preko ruševina i posmatrali Ruse i naše partizane na delu. I dalje je bilo nemačkih snajpera na par mesta. Čuli bismo pucnje i razbežali se.

Bilo je mnogo vojne opreme koja je ležala unaokolo. Nije bilo pušaka, ali bilo je drugih stvari. Ja sam, recimo, dobio nemački šlem. Nosio sam prazne šaržere. Imao sam bajonet.

Jednog dana sedeo sam s jednim drugom ispred naše zgrade kada je tuda prošla kolona nemačkih zarobljenika, koje su sprovodile žene-vojnici. „Ej, klinci, hajde da upucamo nekog Nemca!“ povikala je jedna od njih razdragano. Ipak, to je bilo malo previše. Ništa nismo rekli. U stvari, sumnjam da smo im uopšte dali direktan odgovor. Dovoljno smo rano naučili da budemo obazrivi i predostrožni. Nikad nemoj dobrovoljno da se javljaš, drži jezik za zubima, i tome slično. Pratili smo ih sve do ćoška, a onda se okrenuli nazad. Sećam se jednog visokog, plavokosog Nemca, pravog kao metla. U poređenju s njim, drugi su delovali pogrbljeno.

Kasnije smo ipak otišli tamo. U blizini se nalazilo staro groblje sa ogromnom crkvom, a iza je bilo sajmište, gde je, kako smo pretpostavljali, došlo do te pucnjave. Usput smo sreli mnoštvo dece, koja su nam rekla da su iz cirkusa. To je bilo tačno. Na sajmištu je u prvim godinama rata bila cirkuska šatra, ali sada je preostalo samo nekoliko prikolica po njegovom obodu. Ta deca su zaista čudno izgledala. Nosila su veoma neobičnu odeću – rasparene kostime pogrešnih veličina – i brbljala, međusobno govoreći nekim stranim jezikom.

„Pokažite mu šta umete“, reče moj drug, koji ih je već ranije upoznao. Oni prihvatiše. Mališan stade na ruke. Zatim skloni jednu šaku i na trenutak ostade da stoji na drugoj. Jedna mršava, tamnooka i tamnokosa devojčica naginjala se unazad dok joj se glava nije pojavila između nogu.

„Uopšte nemaju kosti“, šaputao je moj drug. Mrtvaci nemaju kosti, pomislio sam. Padaju kao vreće brašna.

Rat se nastavljao. Nemci su se ukopali severno od Beograda, s druge strane Save i Dunava. Rusi su prepustili borbu Jugoslovenima, dok su oni napredovali ka severu, prema Mađarskoj. Svi sposobni muškarci bili su regrutovani, i okršaji su bili žestoki. Beograd je bio grad ranjenih. Na svakom ćošku sretali ste ljude sa štakama. Lagano su koračali, povremeno noseći manjerku s dnevnim sledovanjem. Postojale su kuhinje u kojima su se spremale čorbe, gde su ljudi poput njih dobijali obroke.

Jednom sam, bežeći pred nekim drugom, skrenuo iza ćoška moje ulice u punoj brzini i sudario se s jednim od invalida, prosuvši mu supu po trotoaru. Neću zaboraviti pogled koji mi je uputio. „O, dete“, rekao je tiho. Bio sam isuviše zapanjen da bih išta rekao. Čak se nisam setio ni da mu podignem štaku. Posmatrao sam ga kako teškom mukom to sam čini.

Negde u to vreme čuli smo da je majčin brat takođe ranjen. Njegova priča je potpuno neverovatna. Kako se kasnije ispostavilo, najpre se borio na strani kraljevske vojske, pa su ga komunisti zarobili, prislonili uza zid da ga streljaju i na licu mesta ga pomilovali, pod uslovom da im se pridruži. To je i učinio. Poslednjih nekoliko meseci rata borio se na strani komunista.

A evo kako je ranjen. Nemci su ga opkolili, zajedno sa još dvojicom vojnika u jednoj seoskoj kući. Vukli su žreb ko će prvi da izađe. Moj ujak je izvukao da bude poslednji. Posle mnogo oklevanja, prvi je izašao, ali Nemci su ga odmah pokosili. Isto se desilo i drugom, mada je uspeo da pretrči dobar deo rastojanja do šume. Moj ujak nije imao drugog izbora nego da i on pođe za njim. U neko doba dok je trčao, osetio je veliku vrućinu. Bila je zima; tlo je bilo prekriveno snegom. Tada se onesvestio.

Kada je došao k sebi, ležao je go i bos u seoskoj kući, najveći deo njegovih stvari bio je pokraden, dok mu je visoko na butini zjapila rana. Ustao je i isteturao se napolje, i ubrzo stigao do puta gde je najzad – bilo mu je teško da se seti koliko je vremena proteklo – naišao neki starac sa zaprežnim kolima, bacio mu ćebe i povezao ga sa sobom. Iznenada – i dalje ne mogu da poverujem u to – starac je bio ubijen. Pogodio ga je zalutali metak i pao je unazad preko mesta gde je moj ujak šćućuren sedeo. Na sreću, konji su nastavili dalje, dok najzad nisu sustigli neke Ruse koji su ga odvezli do poljske bolnice, gde su ga osvestili.

I tad zapravo počinje tragična farsa. U to vreme Rusi su imali univerzalni lek za svaku ozbiljniju ranu na nozi: amputirali su je. Mom ujaku su rekli da će upravo to i učiniti. Bio je vrlo nesrećan, čak je plakao, dok ga je lekar razdragano podsećao da mu još preostaje druga noga. U svakom slučaju, privezali su ga za poljski operacioni sto i spremili se da mu seku nogu, kada je odjednom nastao pakao. Padale su granate i bombe. Šator se srušio. Svi su pobegli napolje, ostavljajući ga unutra. Kad je pucnjava prestala, vratili su se, ali nisu više bili raspoloženi za operaciju. Na kraju je nekako dospeo na neko imanje, gde su ga ljubazni ljudi koji su tamo živeli izuzetno dobro negovali, i tako dalje. Kraj priče.

Kada se moj brat rodio, i kada su on i mama došli kući iz bolnice, već sam uveliko prodavao barut. Tada mi je pošlo za rukom i da sklopim posao. Mnogi od nas dece imali su tajna skladišta municije koju smo sakupljali za vreme uličnih borbi. Barut iz tih metaka prodavan je drugoj deci, koja su ih, opet – bar sam ja tako čuo – prodavala alasima na Dunavu. Za ovo poslednje ne mogu baš da garantujem. Prodavanje je uvek pogrešna reč. Trampili smo barut za stare stripove, igračke, konzerve hrane i bogzna šta još. Sećam se naročito ukusne američke konzerve sa usoljenom govedinom koju sam sâm smazao sedeći na zimskom suncu iza velike crkve Svetog Marka u vizantijskom stilu.

Ne znam koliko je dugo to trajalo. U podrumu sam skrivao veliku korpu za rublje punu puščanih metaka. Vađenje baruta obavljalo se na sledeći način: navukli biste deo metka na kuhinjsku slavinu i trzali omotač u stranu dok barut ne bi izašao. Sve je, naravno, iziskivalo potpunu tajnost. Majka nije imala pojma kako provodim vreme, mada su je zbunjivale prelepe igračke koje sam odjednom posedovao. Međutim, bila je zauzeta bebom, a ja sam već bio vešt lažov. Zatim je jednog dana neko dete u našem kraju izgubilo obe ruke. Pokušavalo je da izvadi duge crne štapiće baruta iz nekakve artiljerijske granate. Tako mi je kasnije ispričalo, dok sam izbegavao da gledam u njegova dva tek zalečena i još jednako ružičasta patrljka.

U proleće 1945. krenuo sam u školu, ali toga se baš ne sećam. Roditelji su me pre toga bili naučili da čitam i lako sam pretrčavao prvih nekoliko razreda. Časovi su tog proleća bili sporadični. U svakom slučaju, moja interesovanja bila su usmerena na nešto drugo. Ulice su bile pune polunapuštene dece. Formirale su se ulične bande. Niste mogli ići u školu najkraćim putem. Odasvud su vrebali neprijatelji, iščekujući da u njihov kraj naiđe neko poput mene.

Svuda smo išli u grupama, ali ponekad nisam imao izbora i morao sam da idem sâm. Znao sam svako zadnje dvorište u mom kraju grada kroz koje ste mogli neopaženo da se izvučete. Ipak, nekoliko puta su me uhvatili i pretukli. Ni zbog čega. Samo zato što sam iz drugog komšiluka. Trudio sam se da ne plačem, jer ih je plakanje dovodilo do ushićenja. To znam, jer smo i mi to isto radili deci iz drugog komšiluka koju bismo uhvatili u našoj ulici.

Kada ste mali, ne umete baš dobro da se borite pa je bolje da budete brzi. Srećom, bio sam brz – što je bilo dobro, jer bi se uvek našao neko ko bi pokušao da me prebije. Jedan stariji dečak se zaista i obračunao sa mnom. Evo kako je to bilo: on i još neki njegovi drugovi pošli su u bioskop, a on je imao konzervu govedine – ili tako nešto – i zamolio me je da mu je pričuvam. Nikakav problem. Prihvatio sam sav srećan. I oni odoše. Nešto kasnije, ostali su odlučili da igramo fudbal na ulici, pa sam rešio da sakrijem konzervu. Ušao sam u zgrad dobro pazeći da me niko ne prati, zatim sam se spustio prema zadnjem delu, gde je bio ulaz u podrum i gde se nalazila hrpa starog nameštaja i nekakvo veliko bure u jednom uglu, i pažljivo smestio konzervu govedine iza bureta. Pošto sam se još jednom uverio da me niko ne posmatra, pridružio sam se drugovima na ulici da igramo fudbal.

Nekoliko sati kasnije vlasnik konzerve vratio se iz bioskopa i tražio da mu je vratim. Otrčao sam da je donesem. Kad sam sišao i posegnuo iza bureta u tami, otkrio sam, na svoj užas, da konzerve više nije bilo. Nisam mogao da poverujem! Nemoguće! Odmakao sam sav nameštaj od zida, čak i teško bure, pa ipak – ništa! Potpuna misterija, pokušavao sam da objasnim njenom vlasniku koji je nestrpljivo čekao napolju. Naravno da mi nije verovao. Počeo je da me udara pesnicom, smesta, dok sam se ja bunio tvrdeći da sam nevin.

Što se konzerve tiče, nikada nisam otkrio ko ju je drpio i kako. Godinama sam razbijao glavu time, predočavajući sebi svaki detalj, sećajući se svoje opreznosti i promišljenosti, čak i kada je reč o zvuku koji je konzerva proizvela kada sam je spustio na betonski pod. Najbolje objašnjenje jeste to da me je jedan od drugova pratio. Ali čak i da jeste, i da je on bio vinovnik toga, rekao bi mi to mnogo godina kasnije, pošto sam često to pominjao, zabavljajući sve ostale: Misterija Simićeve iščezle američke vojne konzerve govedine. Svi su mislili da sam je ja pojeo.

Moja majka imala je zbog čega da se brine. Nije bilo vesti od tate. Nismo znali da se on dokopao Italije i da su ga Nemci odmah uhapsili, optuživši ga da je špijun. Nekoliko meseci proveo je u zatvoru u Milanu dok ga Amerikanci nisu oslobodili. Nije imao želje da se vrati u Beograd. Nisu mu se sviđali komunisti i nije se slagao sa mamom. Pre rata radio je za jednu američku kompaniju, imao je mnogo poslovnih veza u Americi i oduvek je želeo da vidi tu zemlju.

Treba uzeti u obzir i sijaset drugih razloga. Komunisti su se učvrstili na vlasti. Hapsili su ljude na sve strane. Svi su bili preplašeni. U školama se vršila indoktrinacija.

Sećam se jednog mladića koji je dolazio da nam govori o komunizmu. Povelo se pitanje religije. Rekao je da nema boga i pitao da li neko od nas još veruje u njega. Svi smo držali jezik za zubima, izuzev mršavog dečkića koji je rekao da veruje. „Pa“, rekao je taj čovek, „ako bi ga zamolio da ti pomogne da podigneš ovaj sto, da li bi ti to uradio?“ – „Ne bih ga pitao“, rekao je dečak, gledajući težak sto. „Zašto ne?“ bio je uporan čovek. „Zato što bi bilo glupo da to tražim od njega“, odgovorio je dečak jedva čujno.

I na tome se završilo. Ali bilo je još zlokobnijih stvari. Jednog dana taj isti mladić pitao je da li se naši roditelji kod kuće žale na novi režim. Ovog puta niko ništa nije rekao. Kada sam ispričao majci šta se desilo, ona mi je rekla, nedvosmislenim rečima, da će me ubiti ako ikada išta zucnem o tome. U svakom slučaju, nije rizikovala. Svaki put kada bih ušao u sobu, odrasli bi zaćutali i sumnjičavo me odmeravali. Bilo je mnogo stvari zbog kojih sam mogao da budem kriv, i mora da se to i pokazivalo na mom licu, jer bi odmah nastalo unakrsno ispitivanje: „Šta si im rekao?“ – „Ništa, kunem se!“ I tako se to ponavljalo.

Moj život na ulici takođe je postajao sve komplikovaniji. Muvao sam se naokolo sa starijim dečacima. Bilo je i krađa. Krali smo iz koristoljublja i zabave radi – sve što smo mogli da ščepamo, a što bi nam se učinilo dragoceno. Obično sam ja bio taj koji je trebalo da zgrabi nešto, pošto sam bio najmanji i najbrži. Sećam se kako me je jurio jedan čovek sa sekirom, kome sam, kada je okrenuo leđa, iz dvorišta uzeo pumpu za bicikl. Sećam se da bih ušao u bakalnicu, zgrabio nešto sa tezge i u trku pobegao. To je bilo samo radi vežbe. U tim bakalnicama i nije bilo ničeg naročitog. Hrana je uglavnom bila racionisana. Ukoliko biste nekome oteli mesečno sledovanje šećera, počinili biste neoprostiv zločin, što me podseća na nešto drugo. Neki ljudi su u svojim stanovima držali piliće, pa čak i prasiće, ukoliko bi uspeli da ih nabave. Pretpostavljam da su se bojali da ih drže u dvorištu. Možda je to čak bilo zakonom zabranjeno.

Dakle, to je bila tajna. Pročulo bi se da taj i taj drži prase u kupatilu. Navodno, kada bi prase postalo veće, davali bi mu dnevnu sobu, a sami se selili u kupatilo. U svakom slučaju, to su bile samo glasine.

Moja majka bila je preneražena. Stan na koji su sumnjalo prethodno je pripadao jednoj nastavnici klavira. Sada su u njemu živele neke gedže, ali je klavir i dalje bio tamo. Majka se brinula zbog klavira, zamišljajući kako to prase spava ispod njega ili češka leđa o jedan od nogara klavira. Baš smešno, mislio sam.

A zatim to više nije bilo smešno. Kad su moji prijatelji čuli za to, smislili su da treba da ukrademo prase. Trebalo je da se popnem na balkon trećeg sprata dok su ti ljudi na poslu, da pustim bandu unutra, a prase napolje. Više od samog penjanja plašila me je pomisao na susret sa velikim prasetom. Zamišljao sam da je ogromno. Monstruozno svinjče s povijenim leđima koja sežu do plafona. Ko zna šta bi se stvarno dogodilo da upravo tada nismo krenuli na put.

Moja majka je čula da je tata živ i zdrav u Trstu. Bila je rešena da mu se smesta pridružimo. Granica između Jugoslavije i Italije još je bila otvorena, pošto su se dve zemlje sporile zbog područja oko Trsta. Postojala je šansa da se provučemo preko granice, ali to je bilo opasno. Mogli su vas uhapsiti. Mogli su vas, dakako, i upucati. Moja majka nije imala iluzija u tom pogledu. Ipak, osećala je da mora da pokuša.

Napustili smo Beograd i krenuli na more u jesen 1945. Putovanje vozom trajalo je čitavu večnost. Šine su još bile u užasnom stanju. Tokom čitavog puta mogli ste videti vozove isključene sa koloseka i bombardovane stanice. Svuda je bilo vojnika i gomila ljudi koji su pokušavali da se ukrcaju u voz. Mada su Nemci otišli, ljudi su i dalje mogli da osete njihovo prisustvo. Bili smo Srbi u Hrvatskoj, u kojoj su hrvatski fašisti čitav rat proveli istrebljujući Srbe. Nismo baš mnogo otvarali usta.

Ovim vozom putovao je i moj otac, stalno sam mislio. I on je video isto što ja vidim sada. Ta gomila drva, na primer. Ili tu kuću, visoko na brdu! U Zagrebu smo noć proveli u hotelu. Sećam se mračnih, jedva osvetljenih ulica. Bile su prazne. Bilo je kasno. Naša sobica bila je mala i hladna. Sve je izgledalo drugačije. To više nije bila ista zemlja.

Idućeg dana, kada smo stigli u Opatiju (Fjume), mondensko austrougarsko letovalište, čuli smo da je granica zatvorena. Ipak, onaj ko je poznavao prave ljude, mogao je da pređe ilegalno. Zato smo ostali.

Bio je to veliki, stari hotel na morskoj obali, sa visokim, kitnjastim plafonima, kristalnim lusterima i ogledalima na sve strane. Jeli smo iz velikih, čistih servisa u gotovo praznoj blagovaonici, koja je gledala na sivkasto more. Pitao sam se ko su ona nekolicina preostalih gostiju. Izgledali su tajanstveno, nisu razgovarali jedni s drugima i retko su pokazivali da primećuju naše klimanje glavom. Satima bih šetao dugim hodnicima a da ne sretnem nikoga i da ne čujem nikakav šušanj. Jednom sam uistinu čuo jecaje, prigušene jecaje, i čak prislonio oko uz ključaonicu, ali nisam ništa mogao da vidim. Samo sivo more kroz otvorena vrata balkona, a oko mene vladala je tišina. Žena je prestala da plače.

Vratili smo se u Beograd, ali majka je bila tvrdoglava. Našla je nekoga ko je znao jednu pouzdanu osobu koja bi nas, za određenu cenu, prevela preko granice u Austriju. Meni ništa nije rečeno. Stekao sam utisak da ćemo ići da provedemo letnji raspust u slovenačkim planinama. Ponovo smo se obreli u elegantnoj, polupraznoj planinskoj kući, spavali smo do kasno i odlazili u duge šetnje po planini.

Jedne večeri odšetali smo dalje nego što smo to inače činili. Seli smo na neko kamenje u šumi, a majka mi je rekla da ćemo te noći poći kod tate.

Bio je gotovo mrkli mrak kada je stigao čovek da nas odvede do jedne seljačke kuće, gde su nas čekala dvojica naoružanih ljudi. Ostatak noći proveli smo verući se po planinama, dok je majka nosila u rukama mog brata, koji je još bio beba. Dali su mu nešto da zaspi. Morali smo da budemo savršeno tihi, čak i kada smo se nakratko odmarali.

Najveći deo puta nismo ništa videli. Mesec je izašao tek kad smo prešli granicu u ranim jutarnjim satima. Nalazili smo se na obodu nekog brda, a Jugoslavija je bila u podnožju. Seli smo na travu i po prvi put te noći progovorili, a muškarci su zapalili cigarete. Kako se ispostavilo, to je bila greška. Čuli smo kako neko nešto viče na nemačkom. Jedan od naših vodiča skočio je na noge i otvorio vatru, i njih dvojica su se izgubila u pravcu Jugoslavije, ostavljajući nas same. Posle duže pauze čuo se još jedan povik na nemačkom. Ovoga puta majka je odgovorila, i uskoro su se ljudi pojavili iza drveća. Bili smo u rukama američko-austrijske granične patrole, i to nas je silno obradovalo.

Amerikanci su nas poveli do svojih baraka, gde smo proveli ostatak noći. Ujutro sam imao prvi susret sa američkom vojskom. Neki od vojnika bili su crnci, što me je zadivilo. Svi su bili prijateljski raspoloženi, davali su nam žvake i čokolade. Doručkovali smo u menzi sa svima ostalima, a doručak je bio obilan i sastojao se od jaja i slanine. Bilo je čak i kakaoa! Majka je bila srećnija nego ikad. To je bio raj.

Naši problemi počeli su kada su nas Amerikanci predali engleskoj vojsci, koja je upravljala tom okupacionom zonom. Neki pukovnik oštro je zatražio pasoše od majke. Majka se nasmejala. Posle celonoćnog pešačenja, odeća nam je bila u ritama, a ruke i lica prekriveni ogrebotinama. Majka je zatim pokušala da se malo našali. Rekla mu je, na najboljem engleskom kojeg se mogla prisetiti, da bismo sigurno pošli spavaćim kolima da smo imali pasoše. Tom tipu, međutim, to nije zvučalo zabavno. Ostao je gluv na sva njena objašnjenja. A zatim nas je – što nas je potpuno iznenadilo i užasnulo – odvezao do granice i predao jugoslovenskim graničarima. Salutirao je, salutirali su i oni, ponovo smo se našli u Jugoslaviji i smesta smo bili uhapšeni.

Naravno, nismo znali da su se takve stvari često dešavale. Englezi su vraćali ruske ratne zarobljenike i svakog iz Istočne Evrope ko bi im pao u ruke. Ljudi su preklinjali, bacali decu iz voza, vršili samoubistva. Engleze nije nimalo bilo briga šta se dešava. Njihov drugar Staljin sve je slao u radne logore u kojima se, naravno, mnogima gubio trag.

Naš slučaj nije bio tako tragičan. Naredne dve nedelje premeštali su nas iz jednog zatvora u drugi, dok nismo stigli u Beograd. Ponešto od toga izgledalo je prilično idilično – na primer, sprovođenje pešice kroz božanstvene slovenačke krajolike i zastajanje pored voćnjaka da bismo pojeli jabuku zajedno sa stražarima. Drugi put bi ćelije bile pretrpane, a u njima je bilo i nekih tipova opakog izgleda. Sećam se jednog dugajlije za koga se pretpostavljalo da je ubio nekoliko ljudi. Samo je stajao nasred ćelije, po vasceli dan, sklopljenih očiju. Niko se nije usuđivao da mu se približi niti da progovori glasnije od šapata.

U Beogradu su mene i mog brata oslobodili i predali nas baki, a majka je zadržana u zatvoru još četiri meseca. Branila se da je samo htela da bude sa svojim mužem, a da joj nije bilo omogućeno da to učini na zakonit način. To je zaista bilo tačno, mada verovatno to nije bio razlog zbog kog su je pustili da izađe bez dizanja velike prašine. Zatvori su u to doba bili prepuni ljudi sa mnogo zanimljivijim političkim grehovima. Mi smo bili sitne ribe. Nekoliko puta su ošamarili majku, jednom baš pred nama, ali to je bilo sve.

Što se mene tiče, savršeno sam uživao u zatvoru. Nekoliko puta su me stavljali zajedno sa odraslim zatvorenicima. Majci je bilo teško zbog toga, jer se bojala da bismo se mogli razdvojiti i da me više nikada neće videti. Vrata ćelije otvorila bi se u gluvo doba noći, kada su obično odvodili ljude na saslušanja, i samo bi gurnuli unutra malo dete. Zatvorenici su bili zapanjeni. Ćelije su bile prepune. Hteli su da mi naprave malo prostora, da budu sigurni da sam dovoljno pokriven. Naravno, hteli su da čuju i moju priču. Naravno, pristajao bih. Ionako mi stepenice nisu dale da spavam. Raspredao sam, i te kako! Bio sam u središtu pažnje. I kod kuće, takođe, rođaci i prijatelji iščekivali su da čuju šta se dogodilo. Ponovo bih glumio puškaranje i ćuške koje je dobila moja majka da bih ugodio svim tim sumornim i umornim licima, i tako, svake noći zaredom, izmišljajući sve više i više fantastičnih detalja, sve dok najzad nisu počeli da mi se smeju, i tada sam prestao.