Medjunarodna krizna grupa o septembarskim izborima u Jugoslaviji
NEPRIJATELJ SVAKO KO UGROZAVA MILOSEVICA
(ICG, avgust 2000.)

Rezim u Srbiji ponovo je stao na noge posle rata sa NATO 1999. i nastavlja sa svojom politikom cvrste ruke. Ucenje i sticanje iskustva tokom godina omogucilo je rezimu da "popravi" svoje delovanje i da postane efikasniji. Vecina analiticara u Srbiji se slaze da ce Milosevc biti u stanju da jos vrlo dugo ostane na vlasti.

Proces unutrasnje konsolidacije posle izgubljenog rata i gubitka Kosova bio je uglavnom uspesan. Aparat srpske drzavne bezbednosti je svuda prisutan. Njegov jedini zadatak je da obezbedi vladavinu saveznog predsednika Slobodana Milosevica; neprijatelj je svako ko ugrozava tu vladavinu. Prikupljene informacije se koriste selektivno da se zastrase i ucene politicki protivnici ili da im se nanese politicka steta. Procenjuje se da je brojno stanje policije sada izmedju 80 i 100 hiljada; njena konsolidacija je dovrsena u junu. Novi zakoni su dali policiji novu moc, a ocekuje se da ce zakon o terorizmu dodatno povecati njihov autoritet i zakonska ovlascenja.    

Uprkos proklamacijama o pobedi nad snagama NATO prosle godine, cela operacija je bila otreznjavajuce iskustvo za jugoslovensku vojsku. Promene na vrhu vojske koje su usledile uspesno su obezbedile kontrolu nad vojnim vrhom, ali ne i nad celom strukturom. Rezim ne moze vise racunati na armiju kao na rezervu u slucaju gradjanskih nemira i drugih srpskih unutrasnjih problema.    

Od dve vladajuce partije - Socijalisticke partije Srbije (SPS) i Jugoslovenske udruzene levice (JUL) - SPS ima vise clanova (600.000) i izgleda da jos uziva znatnu podrsku na selu, zahvaljujuci nadmocnoj propagandi i vestom koriscenju tradicije. Ona je, medjutim, izgubila podrsku u gradovima kako u odnosu na opoziciju, tako, u poslednjih nekoliko godina, i u odnosu na JUL. Neki od najboljih kadrova SPS su razocarani i traze neki izlaz. JUL, koji sada ima 200.000 clanova, je u ofanzivi i zadobija nove pozicije u vladi, medijima, obrazovanju i delovima privrede, a na stetu SPS.    

Rezim je ucvrstio informativni sektor, a manipulacija medijima je jedan od njegovih glavnih prioriteta. Vlada oblikuje sve vesti o dogadjajima u Srbiji i svetu za javnu upotrebu. Usavrsavan godinama, sistem je postao sofisticiraniji i vrlo efikasan. Uprkos svim teskocama, nezavisni mediji jos postoje, ali oni su pristupacni samo uskom segmentu stanovnistva.    

Ekonomski sektor je organizovan na nacin koji omogucava potpunu kontrolu. Privreda je i dalje socijalisticka i kontrolisana iz centra. Zvanicne statistike tvrde da je industrijska proizvodnja u prva cetiri meseca 2000. godine porasla za 3,4 odsto u odnosu na isti period 1999, ali prosle godine ona je bila 24,1 odsto manja nego 1998. Budzet se uglavnom finansira prihodima od carina i taksi na ilegalni uvoz nafte. Takodje, komplikovani sistem deviznih kurseva se koristi za redistribuciju dobitaka i gubitaka u privredi. Cene su pod vladinom kontrolom, sto je razlog za relativno niske stope inflacije i promene kursa dinara. U prva cetiri meseca 2000. izvoz je iznosio 111,8 miliona dolara mesecno, a uvoz 275,4 miliona dolara , sto znaci da ce trgovinski deficit verovatno biti blizu dve milijarde dolara. Spoljni dug se sada procenjuje na preko 16 milijardi dolara.    

Uprkos ovim problemima, vladini eksperti veruju da mogu odrzati ekonomsku aktivnost na sadasnjem nivou.    

Milosevic izgleda odlucan da zadrzi vlast cvrsto u rukama u godinama koje dolaze. On usmerava vladin aparat i postavlja pravila, ali ne preuzima direktnu odgovornost nad vecinom odluka i tako ne trpi posledice stalnih neuspeha. On odbacuje kadrove kada odigraju namenjene uloge. Nikada nije imao bliske saradnike i nema poverenja ni u koga, osim u svoju suprugu, Miru Markovic, lidera JUL-a. Njihov odnos se bazira na emocionalnoj, ideoloskoj i politickoj bliskosti i uzajamnom poverenju. Njeno ucesce u rukovodjenju rezimom je u stalnom porastu i ona je postala pokretacka snaga u vecini akcija. Ona je ideoloski rigidnija i veruje se da je tekuci proces "titoizacije" njena zamisao.    

Na spoljnopolitickom planu, rezim je nastavio sa svojim naporima da se priblizi Rusiji, Kini, Indiji, Belorusiji i nesvrstanom pokretu. Sto se tice SAD, Beograd ocekuje promenu administracije. Zvanicnici ocekuju da ce Dzordz Bus postati predsednik i da ce modifikovati americku politiku, sto bi stvorilo mogucnost za kontakte. Oni su ohrabreni problemima koje sadasnja administracija ima u Kongresu sa svojom balkanskom politikom i vide znakove promena u buducnosti.    

Pripreme za lokalne i savezne izbore pocele su u maju, sa preuzimanjem ili ucutkivanjem najveceg dela opozicionih i nezavisnih medija, represijom protiv ulicnih protesta i demonstracija, zatvaranjem Univerziteta i sistematskim zastrasivanjem clanova studentskog pokreta Otpor. Nezavisni analiticari bliski vladi zakljucili su pocetkom juna da je opozicija, ukljucujuci i Otpor, efektivno neutralisana na kratak rok. Pre zakazivanja lokalnih i saveznih izbora za 24.septembar, vecina lokalnih posmatraca bila je saglasna da nije moguce organizovati ma kakav znacajan otpor protiv rezima pre jeseni. Pocetkom jula rezim je zaokruzio svoje pripreme za izbore usvajanjem, tokom jednog dana, amandmana na savezni ustav koji omogucavaju jos dva cetvorogodisnja mandata za Milosevica.    

Nasuprot unutrasnjoj konsolidaciji rezima, podrska u narodu koju uziva Milosevic stalno opada. Ovo samo po sebi nece dovesti do promene jer istovremeno i opozicija trpi gubitke. Opozicija nema dovoljno podrske zato sto ne nudi sveobuhvatan i privlacan program i zato sto je podeljena - sto je nedavno potvrdjeno najavom da ce se pojaviti jos jedan opozicioni kandidat za predsednicku funkciju - i za koga se veruje da je isto tako korumpiran kao sto je i rezim; ovo se posebno odnosi na Srpski pokret obnove (SPO) Vuka Draskovica. Opozicija, posebno u Beogradu, je dugo bila u defanzivi i samo je reagovala na akcije vlasti.    

Veliki broj glasaca ostaje pasivan zato sto ne vidi alternativu Milosevicevom rezimu. Zbog velikog broja "neopredeljenih" glasaca, situacija u Srbiji je vrlo nestabilna i lako moze postati bremenita raznim opasnostima. Postojeca ravnoteza, koja na prvi pogled izgleda da naginje vise u korist rezima, moze se promeniti bukvalno preko noci. Vrijuce nezadovoljstvo stvara plodno tle za ma kakav antirezimski pokret. Do nemira bi moglo lako doci i njih bi mogli izazvati nestasice hrane u slucaju nastavljanja suse ili nedostatak grejanja tokom zime. Dok je opozicija slabo organizovana da bi se nametnula u jednoj takvoj krizi, Srpska radikalna stranka (SRS) Vojislava Seselja i mozda SPO, mogli bi eventualno iskoristiti ovu situaciju. Obe partije su sposobne da brzo mobilisu svoje clanstvo i da organizuju vojne jedinice.    

Uprkos tvrdnjama opozicije da se Milosevic moze ukloniti narodnom voljom, i dalje ostaje krajnje neverovatno da opozicija moze pobediti na izborima. Nezavisno od koraka koje je Milosevic preduzeo da izborna pravila prilagodi svojim potrebama, ostaju ozbiljne sumnje o sposobnosti opozicije da organizuje uverljivu kampanju. Vecina srpskog naroda nema veliko postovanje za lidere opozicije, bilo da su ujedinjeni ili razjedinjeni, a ne postoji konsenzus o bilo kojoj licnosti kao mogucem nosiocu promena i alternativi za Milosevica. Osim toga, skoro svaki kandidat i partija teze da se nadmecu sa Milosevicem na njegovom sopstvenom nacionalistickom terenu, komplikujuci tako svoje odnose sa Zapadom i povecavajuci konfuziju srpskog naroda o tome kako da pomiri nacionalne mitove i politiku sa zeljom da se integrise u evropske politicke, ekonomske i bezbednosne strukture.    

Poslednjih meseci Milosevic je povratio izgubljeni teren konsolidujuci unurasnje strukture rezima i podrsku, i povecavajuci pritisak na srpske opozicione partije, nezavsne medije i lidere studentskog pokreta. Izbori od 24. septembra su sledeci korak u njegovoj teznji da obezbedi sopstveni opstanak na vlasti i da stvori novu glazuru demokratske legitimnosti za sebe, svoj rezim i za nedavne ustavne promene u federalnoj strukturi drzave. Srpska opozicija se obavezala da ovo spreci borbom protiv Milosevica na izborima. Medjunarodna zajednica je do sada podrzala odluku opozicije da ucestvuje na izborima i cak je isla dotle da vrsi pritisak na crnogorskog predsednika Mila Djukanovica da izadje sa svojiim kandidatima na njih, sto je on odbio. Medjutim, prednosti su unapred uveliko namestene protiv opozicije, a u korist Milosevica.    

U sadasnjim uslovima, ucesce opozicije i Crnogoraca na saveznim izborima predstavlja vrlo realan rizik da se Milosevicu pokloni prividna izborna pobeda.    

Medjunarodna zajednica ne bi trebalo da podrzava ove manjkave i nelegalne savezne izbore. Spremnost Zapada da podrzi lazne izbore je akt ocajanja koji pociva na nadi da ce, ako Milosevic grubo pokrade izbore, srpski narod na neki nacin ustati protiv njega. Ma koliko da bi to bilo dobro za Srbiju, nije verovatno da ce se desiti. Iako niko ne moze da spreci srpsku opoziciju da ucestvuje na ovim izborima, medjunarodna zajednica moze i treba da podrzi crnogorsku vladu u njenom stalnom odbijanju da ucestvuje na izborima koji ozbiljno ugrozavaju crnogorsku demokratiju u nastajanju.


© FreeB92, 2000

 


Untitled Document





PREDIZBORNE
STRANE B92

Predsednicki, savezni i lokalni izbori
24.09.2000


Republicki izbori
23.12.2000


PREDSEDNICKI KANDIDATI

Vojislav Kostunica
Vojislav Mihajlovic
Tomislav Nikolic
Slobodan Milosevic
Miodrag Vidojkovic

Ucesnici izbora
za Vece gradjana i
Vece republika


FREE B92
IZBORI 2000

Specijal
Emisije
Forum


PREDIZBORNI
PROGRAMI

DOS
SPO
SPS

[zip/doc]
[zip/doc]
[zip/doc]


ZAKONI

Proglasenje predsednika
Izborne jedinice
Izbor u Vece gradjana
Izbor u Vece republika


ENCIKLOPEDIJA IZBORA

Apstinencija
Biracko pravo
Bojkot
Cenzus
Izborna kampanja
Legitimitet i legalitet


REZULTATI PRETHODNIH IZBORA

1990
1992
1993
1996
1997
1998