INTERVJU DANA
sreda, 22. septembar 1999.

gost: Aleksandar Tijanic,
novinar
domacin: Dusan Masic, novinar

B2-92: Ti si promenio novine.

Tijanic: Pisem sada za “Nezavisne novine” iz Banjaluke, to je firma koja pristojno radi u Banjaluci, ima dnevne i nedeljne novine, i svake nedelje napisem po jedan politicki komentar i od toga zivim, ovde u Beogradu, i relativno se ugodno osecam. Nisam nijednom bio odsutan ovih godinu dana.

B2-92: Hoces li da se vracas u beogradske medije ili je bolje sada biti preko Drine?

Tijanic: Nisam siguran. Bilo je dosta govora o tome da cu biti direktor SRT u Banjaluci, cak su i ljudi iz medjunarodnih institucija nudili da uzmem i neke druge funkcije unutar nekadasnje Bosne, medjutim, moram Vam reci da sam spreman da odem u Banjaluku pod uslovom da se taj program vidi i u Srbiji, a nemam prevelike ambicije da pravim televiziju samo za Banjaluku. Posto nisu mogli da ispune taj uslov, odustali su od tog plana iako su vec ljudi poceli da nagadjaju kolika ce mi biti plata i da li cu sa sobom voditi ekipu beogradskih novinara, itd.

B2-92: Ovih dana tvoje ime se pojavilo u beogradskoj stampi vezano za jedan tekst koji je distribuiran posredstvom Interneta. U Jugoslaviji postoji, koliko ja znam, 100 hiljada ljudi koji imaju pristup Internetu i da li mislis da je uopste bitno ako se nesto pojavi na Internetu, da je relevantno?

Tijanic: Ja mislim da jeste i svako ko potcenjuje moc Interneta, od e-maila do informacija koje se pojavljuju na Internetu, pravi kapitalnu gresku za ovo vreme koje dolazi, jer u inostranim medijima se vec naveliko raspravlja o tome da ce Internet prakticno da zameni ne samo novine, nego jednog dana i televiziju, jednog dana mozda i muzicku industriju, industriju zabave, ali to sve nije bitno. Ono sto je konkretno bitno u mom slucaju, nije u tome da li je taj tekst koji je potpisan mojim imenom, a u kojem nema niti jedne moje recenice, niti politickog stava, nije bitno sta je i kako je taj tekst uticao na srpsko javno mnjenje, na vlasnike racunara, nego je bitno sta su autori tog teksta, falsifikovanog i potpisanog mojim imenom, zeleli da urade meni falsifikujuci i objavljujuci taj tekst. Da su hteli da uticu na srpsko javno mnjenje, oni bi objavili taj tekst u novinama, zar ne? Dakle, videlo bi ga, uslovno receno, pola miliona ili milion ljudi. Ne, oni su zeleli da se on pojavi u javnosti da bi ga odneli nekome ko misli da je u Srbiji gospodar zivota i smrti i da to uzmu kao krunski dokaz da sam ispunio bonus, te prema meni se moraju preduzeti ili mere prevaspitavanja ili da mi se izvadi karta da se pridruzim mom prijatelju Curuviji, kao sto sam rekao prekjuce u novinama, u uredjivanju novine Sv. Petra, na nebu. Tako da je ta namera bitna – rukopis je ocigledan, to je proizvod ili tajne policije ili neke grupe unutar rezima koja ima moc da donese presudu, ima organe tipa Eskadrona smrti koji tu presudu mogu da urade i svako ko mi kaze da je to paranoja, ja mogu samo da kazem – kazi to Curuviji. Ako mi kazu – to je prevelika opreznost, ja cu reci – reci to Curuviji, ako kazu – u Srbiji se to ne desava, ja cu reci – i to reci Curuviji. Tako da ja posle njegove smrti, nemam pravo ni na neopreznost, ni na opustenost, niti na glupost. Dan pre smrti sam njemu savetovao da ide u Crnu Goru i on je to odbio i rekao je – ne, ako bilo sta hoce da mi urade, neko ce iz struktura da mi da signal. Ja sam taj signal dobio i to je ovaj tekst.

B2-92: Kako funkcionise ovde javno mnjenje? Ja sam pronasao taj tekst, 24. jul je datum, a ima i od 11. jula. Ako se mi vracamo na taj tekst, ljudi ce krenuti da ga citaju, da ga traze i ti stavovi koji su izneti u tom tekstu, mogu da budu mnogo kontraproduktivniji po tebe, iako ti nisi to pisao, jer se u javnosti stvara rasprava oko samog teksta, odnosno, stavova koji su izneti u njemu.

Tijanic: Taj tekst i sadrzaj tog teksta apsolutno nisu bitni. Ja potpisujem ogroman deo tog teksta, hocu da kazem, slazem se s tim tekstom – argumentacija da je Srbija propala za ovih deset godina - to je moja argumentacija, pa ja o tome pisem svake nedelje. To nije sporno, ja ovo ne govorim zato da bih se ogradio od sadrzaja tog teksta, ja govorim da bih se ogradio od zakljucaka tog teksta, jer su oni suprotni mom politickom i profesionanom delovanju. Dakle, na argumentaciji sa kojom se slazem, da je Srbija propala i da je ovaj rezim upropastio Srbiju, gradi se zakljucak koji nije moj i sa kojim se ne slazem – da se u Srbiji stanje moze resiti samo gradjanskim ratom i da Srbijom i Beogradom mora da tece reka krvi ili da cemo resiti situaciju i pitanje odlaska Milosevica s vlasti dvorskim pucem, sto ja znam da je nemoguce. Jer, ako taj dvorski puc nisu uradila dva coveka koja su bila u stanju da ga urade, jedan je Jovica Stanisic, drugi je general Perisic, nema govora da bilo ko danas uradi taj puc, ikad. Treca stvar koja proizlazi iz tog teksta a koja nije moja, to je da su Srbi jedino i iskljucivo odgovorni za sve sto se na Balkanu desavalo poslednjih deset godina – to nije moj stav. Ja mislim da smo mi mnogo gluposti napravili, ali ne bih rekao ni da su ostali bili nevini. Dakle, zakljucci su napravljeni kao politicka denuncijacija koja moze da posluzi ili da me se prikuje na krst preko RTS-a, a vi znate da ko gleda RTS i veruje RTS-u, ili mora da promeni lekove ili mora da proba sa elektro-sokovima ili mora da se mane alkohola, ali bi me pribili na krst zbog toga zakljucka.

B2-92: Ali ti si taj koji inicira raspravu o tom tekstu, jer sve te stavove stavljas u opticaj.

Tijanic: Ja ovde vise ne govorim o tekstu, ja govorim o tajnom sudjenju jednom novinaru na osnovu falsifikovanih i podmetnutih dokumenata, kao sto je taj tekst. U dokumentaciji “Nezavisnih novina” iz Banjaluke postoje svi moji tekstovi za godinu i po dana koliko pisem za banjalucke novine, prema tome, izvolite nadjite u dokumentaciji banjaluckih novina taj tekst. Nema ga i ja vise uopste ne govorim o tekstu i taj tekst nije vazan, on je polupismen. Moja licna sudbina je moja licna sudbina. Jedan je novinar pogubljen usred Beograda – to je Curuvija, ima novinara koji leze na robiji i nece izaci, onaj jedan koji je drzao plakat B92 u Sokobanji, prekjuce sam govorio na sokobanjskoj televiziji, 6 meseci lezi na robiji jer je drzao plakat B92. Gde to ima? Znaci, ja uopste ne govorim o tekstu, ja govorim o tome da ja znam rukopis rezima i da posle Slavkove smrti zelim javno da kazem – ovaj tekst je uradila policija ili grupa egzekutora unutar rezima zato da bi sebi dala odresene ruke u slanju mene tamo gde su nameravali da me posalju.

B2-92: Mislis da treba bilo ko da pise tekst u ovoj zemlji da bi dao za to odresene ruke?

Tijanic: Ma sta mislio o rezimu, on neke stvari radi temeljno. Jedna od temeljnih stvari u ovom rezimu – to je ukidanje spontanosti. Ja sam izvan kontrole, nisam clan nijedne partije, nijedne stranke, nemam posao, znaci tri godine sam bez posla u Srbiji, ne mogu da pohvataju konce kojima bi me kontrolisali, ja sam zato opasan, ne zato sto ja, uslovno receno, dobro pisem ili dobro mislim ili zato sto ima i neki procenat Srba koji mi veruju, nego sam opasan zato sto je u Srbiji, pomocu kontrole, tajne policije, pomocu kontrole medija, ukinuta svaka spontanost i svaki slobodni strelac je potencijalna opasnost za rezim. To je razlog zasto je neko krenuo u obracun sa mnom i ti tekstovi, jer prodaja “Nezavisnih novina” u Srbiji raste, sve veci broj ljudi ulazi na njihov sajt na Internetu i to je problem rezima – ne mogu da uticu na mene dogovorom, ne mogu da kontrolisu novine jer su izvan njihovog dohvata, bavim se temama kojim drugi novinari ovde ne smeju da se bave zbog zakona o informisanju ili zato sto nemaju te informacije, zato sto ne umeju da pisu, dakle, ja sam usao u sukob s generalima Armije, od Pavkovica do cele Trece armije, kojima sam rekao – za sta su planirani i sta ce im biti zadatak da urade Srbima u ovih nekoliko meseci, i jos sijaset tema. Kroz te tekstove je moguce videti ono sta se Srbiji i Srbima desava. Malo je medija u Srbiji u kojima se to moze videti zato sto to ljudi ne smeju da objavljuju zbog zakona o informisanju, ima ljudi koji to mozda umeju da napisu bolje od mene, ali se radi o tome da nema medija gde to mogu da kazu, sta se desava i sta ce se desavati u poslednjem cinu Miloseviceve vladavine.

B2-92: Jesmo li usli u poslednji cin?

Tijanic: Ako hocete precizno da formulisem u jednoj recenici: ovo je pauza pred poslednji cin Miloseviceve vladavine. Ta pauza ce trajati kratko, tri do pet meseci, poslednji cin moze da traje 6 meseci, a moze da traje i 6 godina, nece biti nimalo lak. Napisan je do kraja, samo je pitanje njegove moci, nije pitanje njegove spremnosti. Ne postoji stvar na koju nije spreman da bi sacuvao vlast, zato sto polazi od ubedjenja da je sve sto radi ispravno, tacno, jedino moguce i da je istorijski poslat u ovu misiju srpskoj naciji, dok ga druga strana vidi potpuno drugacije. Mislim da ce poslednji cin doneti mnogo nevolja i mnogo krvi i mnogo potopljenih glava u Srbiji i mnogo straha i mislim da ce se u pravilnim frekvencijama, u pravilnim razmacima, desavati po jedna grozna stvar, jer pomocu grozne stvari neko drzi javno mnjenje u strahu i pod kontrolom. Setite se noci kad je ubijen Curuvija – ceo grad je potonuo u strah, svi mediji, svi novinari. Znate li da ima novinara, vrlo poznata imena srpskog novinarstva, koji nisu dosli na sahranu? Nekoliko politickih kolumnista i kolumnistkinja koji nisu u strahu smeli da dodju na sahranu Curuviji, a kad dodju po njih, nece imati ni njima ko da dodje na sahranu. Jer je razbijena solidarnost svake drustvene klase, svake socijalne grupe u Srbiji i to rezim radi fantasticno.

B2-92: Sta si ti radio te noci?

Tijanic: Ja sam bio kod njegove zene.

B2-92: Meni je u pola jedanaest te noci kucao neko na vrata i moram ti priznati da se nisam osecao nikad gore u zivotu.

Tijanic: Te veceri je Vuk dao izjavu koja je ohrabrila ljude i da dodju kod njegove zene ili da govore uopste o tome. Da Vuk Draskovic nije dao tu izjavu i da nije rekao ljudima u vladi da ako Curuvijina glava nije poslednja glava Srbina protivnika rezima koji je pao, onda ce imati problema sa svakom glavom koja podrzava Vuka.

B2-92: Mislis li da to moze da promeni nesto u glavama onih koji su doneli tu odluku?

Tijanic: Ja predvidjam da ce se teorija straha koji ovaj rezim povremeno mora da olabavi, a povremeno osnazi u masama i pogotovo kod individualaca, i kod politickih stranaka, i pogotovu u jedno ovakvo vreme – znaci, ja predvidjam da je doslo vreme da se desi nekome ili necemu nesto strasno.

B2-92: Super, sad ces da napravis guzvu na Kelebiji, Horgosu i ostalim granicnim prelazima.

Tijanic: Pa, ne mislim da ce vise ljudi bezati. Ljudima, naravno, nije svejedno, ti ljudi se boje. Ljudi nemaju novca, karijere, nemaju sigurnosti, izlozeni su mogucoj odmazdi zbog svojih uverenja ili zbog javnih nastupa. Kad biste sabrali kolikim je ljudima prebijeno i donjih i gornjih ekstremiteta zbog njihovih stavova, to je spisak od oko 20-30 poznatih Beogradjana, zakljucno sa ubistvom, zakljucno sa nekim robijama, drakonskim kaznama, zatvaranjem medija, zakljucno sa ometanjem Studija B, sa ukidanjem struje vama i Indeksu, sa zatvaranjem stanica, privodjenjem na informativne razgovore, lomljenjem vilica, hapsenjem decaka koji javno iznose svoj stav i tome slicno. Prema tome, sve je to rutinski posao, ali povremeno mora da se servira javnosti da bi se drzala u strahu i pokornosti poneka grozna stvar. Razumevajuci jezik rezima, jezik sile, posle Slavkove smrti ja nemam prava da budem glup. Dakle, ja ostajem ovde, radim svoj posao, necu da prekinem da pisem, necu da pobegnem, ali hocu da kazem, ako mi padne cigla na glavu, ako me pregazi automobil, ako me stigne metak – to nije uradila crnogorska mafija, ubio me je neko od junaka mojih tekstova. Ja to govorim bez straha, bez namere da se zastitim od sudbine, ja samo hocu da kazem da se to zna.

B2-92: Shvatas li ovu vlast kao svoju sudbinu?

Tijanic: Ona sa stanovista generacije koja je recimo imala deset godina i sada ima 21, ona jeste sudbina. Citava generacija Srba ne poznaje drugog vladara sem Milosevica, citava generacija ne zna za drugu sudbinu sem za redove, oskudacije, nestasicu, mrtvacke sanduke, stravicne price. Ono sto odslikava ovu deceniju, to se desilo u mom susedstvu: u vreme onih restrikcija, u vreme bosanskog rata u kojem, je l’ tako, nismo ucestvovali, elektrodistribucija je ukljucivala one stanove i ulaze gde je poginuo covek i dva dana su drzali tu struju da bi se obavila sahrana u relatino pristojnoj atmosferi; dolazi distributer i ukljucuje struju susednom ulazu od moje zgrade, deca mala, ispred, - sta je bilo? pitaju distributera i trce kuci, vicu – uraaa, poginuo je Marko s treceg sprata, imacemo struje dva dana! To je fina ilustracija sudbine Srba ove decenije i ja ne mogu drugacije da primim Slobu, nego kao srpsku sudbinu. Jako cemo se tesko spasiti od svoje sudbine i ono sto kroz tekstove ili kroz javno delanje hocu da kazem, to je da je raskid sa Milosevicevim oblikom vladavine uzasno tezak, uzasno odgovoran, uzasno slozen i, bojim se, jako dug proces.

B2-92: Sta je to onda sto te drzi ovde? Zbog cega ostajes ovde?

Tijanic: Zato sto ovo nije njihovo. Ovo je nase, a pod tim nase podrazumevam i onaj deo njih koji razume posledice ove vladavine. Nova Srbija, drugacija Srbija mora da ima i da da podjednaku porciju postovanja svakom gradjaninu, a ne kao dosad, da je polovina ili danas vec 70 % Srba u funkciji talaca osiromasene, bedne, potlacene klase u korist socijalnog sloja politicko-finansijskih mogula koji cine 0,1-0,3 % srpskog krema i problem sa Milosevicevim odlaskom, a mislim da neki opozicioni prvaci preteruju u lakoci smenjivanja Milosevica i obecanjima, nije samo da se nekadasnji vernici ove ikone odreknu ikone, oni moraju da odreknu svog verovanja, onoga u sta su verovali 10 godina i zato nema mirne promene u Srbiji ako opozicija, njen inteligentniji deo, ne vodi kampanju, ne izbornu, nego uopste politicku, tako da na svoju stranu privuce 25-35 % slobista, koji ne smeju da naprave frakciju unutar socijalista, jer se i oni boje, ali mogu na izborima da zaokruze coveka ili program one stranke koja im obecava da nece biti revansizma, nece biti hajke na njih zato sto su verovali nekad coveku kome vise ne veruju.

B2-92: Da li verujes da su takvi izbori moguci u ovoj zemlji?

Tijanic: Mislim da je moguce da opozicija prestane da prica gluposti oko emotivne bliskosti medjusobne i da se nadje na okupu kao interesna grupa. Njihov je interes da Sloba ode i da oni dodju na vlast, taj interes treba da ih drzi na okupu. Da bi to uradili mirnim putem, oni moraju da se sloze oko tog minimalnog zajednickog programa, da potpisu to sto treba da potpisu i da se dogovore oko toga kako izgledaju izborni uslovi izbora na koje ce izaci svi. Da to, kao paket, ponude vlastima. I kad ovi to odbiju ili prihvate, onda da vidimo sta je srpska sudbina, jer ja ne iskljucujem ni dramaticne i tragicne dogadjaje. Ako ne bude mirnih izbora, ja ne mislim da ce doci do gradjanskog rata u Srbiji ili ce tesko doci do njega, ali poslednja faza njegove vladavine moze biti otvorena i brutalna diktatorska sila, moze biti ukidanje visepartijskog sistema, parlamenta, advokata, moze biti vreme prekih sudova. Ovo sto se prica u kuloarima da li je neko pokusao da napadne crnogorsku televiziju ili crnogorski parlament ili da li su ovde bili spremni spiskovi za likvidaciju i hapsenja, ja ne bih prelazio preko toga olako. Ja ne znam zasto ljudi misle da ih ne moze pogoditi grom ili da ih ne moze ugristi ajkula, to se desava ljudima – i grom i ajkula.

Slusalac: Sta je g. Tijanica nagnalo na ulazak u vladu i kako komentarise sadasnje ponasanje Vuka Draskovica?

Tijanic: To je bilo posle Dejtona, a ja sam bio direktor BK, bio sam stavljen pred dilemu da pokazem spremnost da ucestvujem u navodnom njegovom Milosevicevom eksperimentu – stvaranje moderne Srbije, otvaranje prema svetu, sve ono u sta, naravno, nisam verovao i sto sam rekao ljudima koji su me predlozili za to mesto, i vlasniku BK televizije i njegovom savetniku Mitevicu. Medjutim, odluka je doneta sa 2:1 da odem na mesto ministra zato sto je bila sudbina BK televizije u pitanju, ja sam to prihvatio, ali sam obojici rekao da ce ta avantura trajati manje od tri meseca, a trajala je malo duze od toga. Oni koji su pratili sta sam pisao i radio ovih 25 godina koliko radim u novinarstvu, znaju da ulaskom u vladu nisam promenio ni svoj stav ni svoje misljenje, dakle, nemam nijedne jedine stvari koje treba da se stidim, sem tog cina da sam sedeo u toj vladi, dakle, niti sam uzeo stan, niti sam uzeo platu, ni sluzbeni automobil, nijedan list nisam zabranio, naprotiv, poprimao sam sve ove profesionalce koji su bili ugrozeni, itd.

B2-92: Zatvorio si B92...

Tijanic: ...i kada sam video sta se desava, zahvalio sam se na pocasti i otisao na ulicu i sa BK i iz vlade. Drugo pitanje, oko Vuka Draskovica. Moje misljenje se malo razlikuje od misljenja nekih opozicionih lidera. Ona strana koja privuce Vuka Draskovica k sebi imace vecinu u Srbiji. Ako Sloba privuce Vuka Draskovica sebi, a zahvaljujuci opozicionim liderima koji ga povremeno u javnosti degaziraju kao Zubizaretu preko pola terena jer pricaju svasta o tome, Sloba ce imati vecinu; ako opozicija uspe da nadje zajednicki jezik sa Draskovicem, imace vecinu u ovim vremenima i za izbore, a akozatreba, i za ulicu. Draskovic nosi u svom paketu mnogo; on od svih opozicionih lidera najvise rizikuje: a) ima najveci broj pristalica, b) upravlja Beogradom, c) ima medije, Studio B, televiziju i radio. Sta god da resi, a pretrpi stetu, on moze da pretrpi najvecu stetu od svih opozicionih lidera koji imaju samo zavezljaj, mali broj pristalica, nista na upravljanju itd. Tako da njegove odluke valja procenjivati i sa tog stanovista: sta rizikuje, a koliko donosi sa sobom. Ono sto procenjujem, to je da mu je stalo da ostali opozicioni lideri kazu: da, g. Draskovicu, Vi ste najkrupnija licnost srpske opozicije i da, kad on govori ili kad stane, svi iza treba da se poredjaju po velicini i to je ono na sta ne pristaje deo srpske opozicije, nego bi hteli da se poredak unutar srpske opozicije pravi na osnovu testa inteligencije, testa lepote, duzine nogu ili opsteg obrazovanja.

B2-92: Druga skola misljenja kaze: da li je moguce da neko ko je na bilo koji nacin saradjivao s vlascu moze ponovo da predje u opoziciju i da bude taj covek o kome ti sad govoris.

Tijanic: Ti negiras celokupnu evropsku politicku istoriju. Mislim, to se desavalo hiljadu puta i Nikola Pasic je bio protiv kralja, pa je pisao molbe za pomilovanje itd. Svi koji se bave politikom ili novinarstvom moraju da biraju cime zele da se bave: moralom, hemijski cistim reakcijama, mikrobiologijom ili da se bave politikom. Politika je stvaranje zajednickih interesa, gde se interesi razilaze, dolaze itd. Medjusobne svadje treba da zapocnu tako da se prvi baci kamenom onaj koji je u opoziciji nevin, a mozda ima jedan koji je kompletno nevin, mislim na Voju Kostunicu, a svi su ostali podlozni bili ili petingu sa vlascu ili, bogami, i dubokoj penetraciji.

B2-92: Nalazimo se u danu drugom, sto se tice ovih protesta. Da li mislis da je to uspesna repriza, neuspesna repriza ili nesto sasvim novo?

Tijanic: Svaka akcija opozicije koja izrazava politicko raspolozenje, civilizacijsko raspolozenje ili neraspolozenje ili ocaj zbog ekonomske situacije ili prosto zelju da se u Srbiju vrati nada, ja mislim da je dobra i svako ljuljanje i talasanje je dobro. No, mislim da je uzasno kontraproduktivno raspirivanja osecaja da postoji broj posle kojeg se sve odvija automatski. Nije tacno. Znaci, nije ovde problem broja, neka mi neko kaze – ako se skupi 2 miliona gradjana u Beogradu hoce li Milosevic da da ostavku? Nece, jer ce reci da 7 miliona nije tu, a bas tih sedam miliona su za njega. Dozvolicete, nemoguce je skupiti 7 miliona na gomilu, pa ostaviti dva miliona s one strane i pokazati mu da treba da ode. Taj sistem brojeva prosto ne funkcionise, davanje rokova, zakazivanje istorijskih dogadjaja itd. i pri tom pravljenje sijaset gluposti. Jedna od gluposti je recimo naziv – Pakt za stabilnost Srbije. U srpskom jeziku i srpskoj naciji postoji samo jedan PAKT i to je Trojni pakt, pakt je ruzna rec u srpskom jeziku. Onaj ko je dao naziv ‘Pakt’ za stabilnost Srbije, tome nije stalo ni do stabilnosti, ni do Srbije. Govorim o tome da je to sitnica, ali nije, jer govori o nacinu razmisljanja.

Slusalac: Danas je oko hiljadu-dve decaka i devojcica protestovalo gradom – traze ekskurzije. Sta je sa novom generacijom? Danas sam na roditeljskom sastanku hteo da predlozim da kolektivno odemo ispred neke ambasade i da trazimo azil.

Tijanic: Ja mislim da nikakav azil ili nikakva emigracija, ni spoljna ni unutrasnja nije dobra. Ovo je nasa zemlja, drugu nemamo, ovo nije njihova zemlja. Dakle, rezimi prolaze, zemlja, nacija, gradjani ostaju. Ne mozemo svi otici u emigraciju. Ne smemo i to je vrlo jasno. Svaka emigracija, unutrasnja ili spoljna, pokazuje rezimu da je ovo njegova zemlja i pokazuje da je doslo do trajnog poistovecenja rezima i otadzbine i Sloba je uspeo u tome da kod vecine Srba povuce ili nacrta znak jednakosti izmedju rezima i otadzbine. To nije tacno. Rezimi prolaze, predsednici prolaze – Srbija ostaje. To tako treba da bude. Sve sto u srpskoj naciji postoji – od mitova do morala, od istorije do teritorije, od navika, od folklora do privrede, od medija do politike, od istorijskih veza sa velikim silama, od nase pozicije unutar evropskog kolaca – sve je sruseno i to je uradjeno sistematski. Strasno grese ljudi koji kazu – pa kako on ne vidi da ovo nije dobro. On tacno vidi da ovo nije dobro i sve sto nam se desava nije greska, ni incident – to je politicki projekat u kojem se pravi Srbija koja ne vidi, ne cuje i ne govori. To je sustina spora i to je problem kako objasniti Srbima da ne smeju da vide, da ne smeju da cuju i da ne smeju da govore.

Slusalac: Kako se otarasiti nepismenih novinara, jer mislim da su naneli dosta zla?

Tijanic: Za ovih deset godina je napravljen takav sistem da je on u svakoj profesiji favorizovao lojalnost nasuprot kvalitetu, autonomnosti licnosti, moralnoj snazi, onome sta znaci u svojoj okolini. Ne bih mogao da se zaklinjem da svaku profesiju vode najbolji ljudi, ne samo novinarstvo, medicina, spoljna politika, sport, ekonomija, poljoprivreda, izaberite sta god hocete – svuda cete naci jednog lojalnog coveka kod koga je inteligencija zamenjena vestinom, kod koga je moral zamenjen strahom i kod koga je centar za savest izvadjen i ugradjen centar za bezbednost i to je tragedija Srbije. Mi smo stavljeni u klesta americkog nestrpljenja da Milosevicu vide ledja pre americkih izbora, pa je srpska opozicija naterana, po mom sudu malo prerano, na sve ovo sto radi. Klesta su druga srpska opozicija, koja je dosta marginalnog polozaja i koja, zaista, na prelasku u sledeci vek, sasvim opravdano postavlja pitanje – nece li bilo kakve promene u Srbiji istovremeno sa vlascu da oduvaju i sve opozicione lidere. Ako se to ne dogodi, dogodice se druga stvar da dodje do spajanja opozicionih i rezimskih elita, dakle, da svi oni zive zapravo jako dobro i koji ce ziveti sve bolje – govorim o rezimskim i opozicionim liderima – i da prakticno ne zive u realnom svetu kojem zive glasaci i jednih i drugih, i onda je to kraj, onda je to opkoljavanje Srbije s obe strane. Bez obzira na njihovo javno protivljenje, parole, svadje, gotovo svi oni imaju medjusobne kontakte, gotovo svi na srednjem nivou imaju veliko razumevanje jedni za druge i prosto to treba da se zna.

Slusalac: Posto razmisljamo isto, sta ako se zaista nadju ta 2 miliona, a ovaj odluci da ostane na vlasti – hoce li se desiti neki scenario slican rumunskom ili albanskom, posto praski nema sansi?

Tijanic: Ja ne verujem u rumunski scenario, ponavljam, narod u Srbiji nije naoruzan, opozicioni deo nacije nije naoruzan i nije spreman na borbu sa, kako bih rekao, borbeno iskusnim i veoma dobro opremljenim policijsko-vojnim snagama. Morate znati nesto iz sociologije i politicke istorije: nikad nacije koje tonu nisu dizale bune, uvek su dizale bune nacije gde su stvari krenule nabolje, ali nedovoljno brzo, onda se radja talas osecaja slobode, euforije, pritiska na rezim da se stvari desavaju brze, da ljudi zive odmah bolje, da zive odmah slobodnije i onda dolazi do ukrupnjavanja nezadovoljstva i eventualnog socijalnog ili politickog bunta. Narod koji tone drzi savijenu glavu, nema tu gradjanskog rata. Moguce je, ponavljam, da se sve stavi u zagradu i da zivimo po propisima policijskog casa.

B2-92: Kakvu reakciju to izaziva? Kada se nadjes na temperaturi od 13 stepeni u svom stanu, sta to izaziva kod tebe osim hladnoce?

Tijanic: I jezu i cvokotanje, ali nisam siguran dok cvokocem i sa iscepanim cipelama da izadjem u mrak, na mracnu ulicu. Govorim sve ovo zato sto ne bih voleo da vidim ni rumunski model, ni bilo kakav drugi oblik diktature u Srbiji. Dakle, jos uvek vidim mogucnost da se stvari zavrse mirnim putem. Ako se stvari zavrsavaju nemirnim putem, nista vise nije vazno, ni nase misljenje, ni nase ucenje, ni nasi zivoti, ni nasa profesija, ni nase karijere – to ce biti kraj Srbije. Posto ce u medjuvremenu, slutim, Amerikanci i Zapad raditi svoj posao, a njihov posaoje takav – znaci, oni o Balkanu ne znaju nista, o Srbima i Albancima ne znaju nista, o Hrvatima ne znaju nista, o istoriji Balkana ne znaju nista niti ih interesuje – oni su procenili da opozicioni nemiri u Srbiji, protesti, nece dovesti do brzog smenjivanja Milosevica. Mislim da ce krenuti ovih dana u akciju politickog pritiska na Srbiju time sto ce aktivirati podzemne detonacije u Vojvodini i Sandzaku i mislim da cemo do Nove godine imati niz konferencija raznih medjunarodnih institucija koje ce raspravljati o buducnosti Vojvodine i o buducnosti Sandzaka. To slutim i toga se bojim da je namera, pre svega Amerikanaca i zapadnoevropljana, cak i Rusi igraju s njima, da ostave Milosevicu sto manju teritoriju za upravljanje – otkinuli su Kosovo, otkinuli su RS, otkinuli su Crnu Goru – ne mislim oni, nego su dogadjaji i nasa politika otkinuli. Kad su dogadjaji i nasa politika ovakva kakva jeste, ide se na Vojvodinu i Sandzak da mu se ostavi sto manji manevarski prostor. I ostavice taj kotao, poklopice ga odozgo i ostavice da neko vreme uzivamo u sopstvenom sosu.

Slusalac: Da li demokratski svet cele planete koji je bio uz nas u najtezim danima, da li on zasluzuje ovakav cirkus i ovakvu agoniju koja se dogadja kod nas?

Tijanic: Sto se tice sveta, ja mislim da tuzilastva u Kraljevu, Pozarevcu i Smederevu obave svoj deo posla i uhapse Klintona i ne znam protiv koga je sve podignuta optuznica, svi nasi problemi ce biti reseni. Ako oni nece da dodju na sudjenje, treba poslati MUP da ih privede i mislim da ce svi nasi problemi biti reseni. Ta farsa da se svake veceri na RTS-u plasiraju vesti o procesu protiv Vilijema Dzefersona Klintona - to je dokaz da je halucinacija temelj ovog sistema i ove situacije i mislim da ce biti uzasno tesko lisiti se necega sto je tako privlacno kao sto je halucinacija da tuzilastvo u Kraljevu... moze da sudi Klintonu.


© Free B92, 1999