verzija za stampu

Miloš Vasić: Atentat na Zorana

Kad država nije država

Strana: 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6

O Legijinom nestanku posle atentata se dosta toga zna. Poznato je i ponešto kada je reč o njegovoj predaji policiji.

– Jeste, zbrisao je, ostavio ove na cedilu i uspešno se skrivao dok se nije predao. Doduše, tu fali samo jedan delić priče: između Sent Galena i nekog silosa u blizini Obrenovca, odakle se pojavio sav zarastao u bradu i sa nekakvim insektima, valjda buvama, na sebi. Takođe, ostaje sporna noć u Ulici 29. novembra, tog 4. maja 2004. godine kada se predao patroli. Odveden je u gradsku policiju i Bog zna sa kim je tamo sve razgovarao. Razni ljudi tvrde da je pričao sa ministrima Jočićem i Stojkovićem. To bi mogao da zna Guri (Radosavljević, bivši komandant Žandarmerije, M. J.). Činjenica je da se on tamo zadržao poprilično dugo i da su mu razni dolazili.

Inače, te noći Legijinoj predaji prethodila je žestoka svađa sa suprugom Aleksandrom. Ljudi kažu da su leteli komadi nameštaja. Radna teorija među mojim izvorima glasi da je ona pokušala da ga odvrati od te odluke.

Čime se rukovodio kada je odlučio da prekine bežanje i skrivanje? Ali, sve sam skloniji teoriji koja je vezana za Jocu Amsterdama (jedan od najkrupnijih distributera heroina na putu za zapadnu Evropu, M. J.). Po toj verziji, Joca je skontao ko ga je izradio u Bugarskoj kada je uhapšen i ostao bez dve tone kokaina. Znamo da je Amsterdam raspisao nagradu za Legijinu glavu. Ako te neko „oladi” za dve tone kokaina, to se ne prašta. Zato Legijina porodica i danas ima obezbeđenje.

Da li su tačne priče po kojima je bivši načelnik SDB Radomir Marković bio „viđen” za savetnika za nacionalnu bezbednost Vojislava Koštunice, kao i da je aktuelni srpski premijer nameravao da sačuva Slobodana Miloševića?

– Bilo je takvih ideja u Koštuničinom kabinetu. Tako sam čuo od svojih izvora.

Ima tu, međutim, drugih stvari. Pre svega činjenica je da je Vlada Vojislava Koštunice izvela pravu čistku i marginalizaciju svih policajaca, radnika BIA i tužilaštva koji su u akcijama „Svedok” i „Sablja” odigrali bilo kakvu značajniju ulogu. U knjizi sam naveo koji su to ljudi. Na šta to upućuje? Pa, jednostavno na to da se DSS drži svoje dogme po kojoj je Đinđićeva vlada bila zločinačka i da svako koga su oni postavili i da svako ko se usudio da se pozabavi velikim „patriotama” kao što su Duća, Legija i Kum, taj se ogrešio.

Takođe, postoje veoma ozbiljne informacije od učesnika razgovora o tome da je Koštunica posle petoktobarskog prevrata hteo da spasi Miloševića tako što će ga postaviti za saveznog premijera. Prema tim informacijama Rusi su insistirali kod Koštunice da zadrži Miloševića na mestu predsednika savezne vlade, ali je on odgovorio da to ne dolazi u obzir jer će ga „ovi iz DOS-a pojesti”. Pitanje je kada će (ili neće) dotični transkript tih pregovora ugledati svetlost dana, ali je bilo jasno da je Igor Ivanov, ruski šef diplomatije, išao sa jednim takvim zahtevom.

Dakle, iz nezavisnih izvora postoji potvrda da se o svemu tome razgovaralo i pre Petog oktobra. Prema toj verziji, Rusi su kod Koštunice prvobitno insistirali da se ide na drugi krug predsedničkih izbora. To nije uspelo, pa se pokušalo sa drugom varijantom.

Prisutni su veoma snažni medijski i svakojaki drugi pokušaji diskvalifikacije Ljubiše Buhe Čumeta kao svedoka-saradnika.

– E, najviše volim kada neko kaže: „A zašto vaš svedok-saradnik nije svetac?” Verovatno bi njima sveti vladika Nikolaj bio odličan svedok. Pa, Čume nije svetac zato što se sveci i pošteni ljudi ne druže sa Dućom, Kumom i ostalima. Sa njima je šljam i svakojakav ološ. Cela taktika i filozovija razbijanja organizovanog kriminala, na američki, italijanski, na druge načine, zasnovana je na nalaženju „pokajnika”, onoga koji će sve da ispriča i da to posvedoči pred sudom. Taj zauzvrat umesto doživotne robije dobije dve ili četiri godine zatvora.

Ako prihvatimo da se zna ko je izveo atentat na Đinđića, ostaje pitanje ko bi mogli da budu potencijalni inspiratori ovog zločina.

– Kada je o tome reč, nismo ni malo pametniji nego ranije. Ko se okoristio? Ni dve godine po ubistvu Zorana Đinđića ne vidi se da je iko finansijski profitirao od njegove smrti. Proces povratka Srbije u normalno stanje i njeno pretvaranje u finansijski i poreski uređenu državu ukazuje da povratka na staro nema.

Činjenica je da je nekoga Đinđićeva Vlada svojom ekonomskom, finansijskom i poreskom politikom ojadila za velike pare. Naravno, to ne znači da su te oštećene stranke nužno ohrabrile, podstakle, organizovale, naručile, platile ili nadahnule ubice Zorana Đinđića, mada nije isključeno da su se neki obradovali zločinu, ali za to ne znamo. Pametnim ljudima bilo je odmah posle petooktobarskog prevrata jasno da je crnim poslovima došao kraj i da se valja prilagoditi normalnoj državi. Primera radi, neki značajni veletrgovci cigaretama to su učinili odmah. Cigarete su, uostalom, bile tek manji deo ukupnih crnih profita para-državnog kartela ostvarenih u bezdržavlju. U trgovinu tečnim gorivima red je bio uveden mnogo brže.

A šta je to ubistvo Zorana Đinđića donelo onima čije su političke dogme, predrasude i ideologija bile iskorišćene kao izgovor za taj zločin? Da li je „pretnja Hagom” manja? Da li je srpska sabornost ili sloga bliža? Je li se približilo vreme „da se Srbi slože”? Ostvaruju li se Legijini i Zvezdanovi snovi? Jesu li politički protivnici i razni medijski mešetari i „novinari” uspeli mrtvog Đinđića olajavanjem da smanje na „svoju” meru? Očigledno je da je odgovor na sva ova pitanja negativan.

U analizi događaja koji su prethodili i usledili nakon atentata, iznosite puno optužbi na račun nekih političara, novinara, državnih službenika. Da li očekujete da će se neko osetiti „prozvanim”, „uvređenim”, da će Vas tužiti?

– Nema tu optužbi. Ja samo iznosim ono do čega sam došao jednim savesnim novinarskim radom i uz proverene informacije. Ima ljudi koje smatram za budale, ima i onih koje smatram za pokvarenjake i od toga ne odustajem.

Što se tiče nekih neprijatnosti, ja ih doživljavam još od samog početka moje novinarske karijere, tako da sam se na to navikao. Evo, poslednji dosta mizeran pokušaj je bio preko tog subotičkog opštinskog javnog tužilaštva. Dakle, opštinski javni tužilac u Subotici, kao mesno nadležan po mestu štampanja lista „Vreme”, izdao je saopštenje da će oni postupati protiv mene zbog odavanja službene tajne. Reč je o objavljenom transkriptu telefonskog razgovora između advokata Biljane Kajganić i Dejana Milenkovića Bagzija. Gospođa Kajganić radosno javlja Bagziju (u begstvu) kako je postigla dogovor da on postane svedok-saradnik i kaže da je to sredila sa „starim drugovima”, od kojih je „J” (Dragan Jočić) odmah pristao, a „B” (Rade Bulatović) je posle razgovora „gore” potvrdio da dogovor važi. Uslov dogovora bio je da Bagzi kaže kako je on, po Čumetovom nalogu, naručio ubistvo Momira Gavre Gavrilovića, a da je to izvršio Dragan Teča Nikolić (vlasnik benzinske pumpe u Džona Kenedija, nedaleko od mesta gde je Gavra ubijen)... Bagzi joj je odgovorio da on to ne može da kaže, jer nije istina, ali Kajganićeva tada počinje da viče na njega: „Ma, ko te pita šta je istina? Istina je ono što sam se ja dogovorila! Ej, ova dvojica su najmoćniji ljudi u državi, budalo!”

Sad saznajem od mojih advokata da je taj predmet iz Subotice poslat u beogradski Treći opštinski sud i da se oni sad loptaju sa njim.

Tu je, međutim, pitanje da li neko toga sme uopšte da se uhvati, jer ko god to bude učinio pokajaće se iz jednostavnog razloga što je Bagzi sada došao i sve što je u vezi sa njim je ovog trenutka u sudskim spisima. Znači, ja ću zahtevati da se taj transkript izvede kao dokaz, pa makar i na suđenju zatvorenom za javnost, budući da se radi o službenoj tajni Ministarstva unutrašnjih poslova, pa će se onda videti. Taj transkript definitivno postoji, čak je i ministar pravde Stojković to priznao.

A kako sam ja došao do toga? Odšaputala mi ptica sa grane. Dakle, došlo je do mene preko izvora kome verujem. Ja sam na informativnom razgovoru u policiji izjavio da sam te informacije pre objavljivanja proverio u policiji, specijalnom tužilaštvu i u BIA i na sva tri mesta sam dobio isti odgovor: ne da je tačno, nego je još žešće od toga.

Opšte je prihvaćeno da za novinare koji pišu o ovakvim događajima važi mišljenje da „rade za policiju i Službu”. Uz to, Vi ste nekada zaista bili policajac.

– Da sam ja ćutao o mom mladalačkom periodu u uniformi, niko o tome ne bi pojma imao. Ja sam uvek namerno pričao o tome, ne stidim se, štaviše, ponosan sam jer mislim da sam bio jako dobar saobraćajni policajac. Taj posao sam radio vrlo savesno i temeljito. Dalje, javna bezbednost je jedno, a državna drugo. U moje vreme je državna bezbednost imala svoje doušnike unutar javne bezbednosti, jer uniformisanoj policiji nisu verovali mnogo. U svakoj stanici milicije se znalo ko radi za udbu.

Što se tiče današnje državne bezbednosti, moji odnosi sa njima su bili retki i prilično hladni, donedavno, dok nije počela ta reforma i pokušaji da se Služba izvuče iz blata. Tada sam stekao razne drugare, a i zadržao sam neke stare, pa se ispostavilo da oni imaju šta da kažu i da hoće nešto da kažu.

Ima još nešto zanimljivo. Između političara i udbaša traje permanentna rasprava: političari optužuju udbaše da oni manipulišu i lože ih raznim informacijama, a udbaši optužuju političare da ih zloupotrebljavaju u svoje dnevnopolitičke svrhe. Plašim se da su obe strane u pravu.

Strana: 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6