verzija za stampu

Miloš Vasić: Atentat na Zorana

Kad država nije država

Strana: 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6

Kako je funkcioner JUL–a Goran Matić stvarao privatnu službu bezbednosti?

– Matić je 1999. pokušao da formira paralelnu službu bezbednosti pod kontrolom partije Mire Marković. „Agencija” je bila smeštena na Dedinju, u jednoj vili nedaleko od kuće Jovanke Broz. JUL nije zazirao ni od čega. Čak su i radikali imali po neki zazor, ali JUL ne. I sada taj Goran Matić dolazi na ideju da on ima svoju agenciju za spletkarenje. Otkuda znam za sve to? Pa, pričali su mi neki dobri ljudi iz Službe. Inače, Goran Matić je jedan oblik života koji je dosta čudan. Druga zanimljiva pojava zove se Zoran Mangotić, bivši načelnik jednog od odeljenja tadašnje Sedme Uprave RDB-a, odnosno BIA (tehnika, prisluškivanje). Taj je „umetnik” bio nerazdvojni prijatelj i saradnik Gorana Matića, što nije zločin, mada je sramota. Strašno je to što je Matić upravo uz zdušnu pomoć Mangotića počeo da pravi svoju sopstvenu službu bezbednosti.

Prvi sukobi na relaciji Surčin-Zemun, odnosno, Čume-Duća poslužiće kasnije kao osnov za raskrinkavanje zemunskog kriminalnog ganga.

– Nije baš sasvim jasno oko čega su se zakačili Čume i Duća. Prvo, Legija, koji se spajtao sa Zemuncima, iz nekog razloga nije voleo Čumeta. Čume je za Legiju seljačina, dođoš iz Bosne, pa sad i Surčinac. Govorio je za njega: „Ona seljanka, ona džukela”. Osim toga, Spasojeviću i Lukoviću je premalo onoga što imaju, oni bi hteli sve i odmah. Oni shvataju da mogu i više jer vide da iza njih stoji veoma snažna oružana ruka državne bezbednosti. Čume u to vreme hoće da legalizuje poslove, kao i svaki pametan kriminalac.

Ima tu još nešto o čemu se manje zna. Naime, Duća se nameračio na nešto veoma krupno: koncesija za buduće benzinske pumpe, restorane i ostalo duž budućeg auto-puta Beograd-Novi Sad-Subotica. To se Čumetu, kao glavnom za asvaltiranje puteva u Srbiji, nije dopalo.

Dolazi do zahlađenja odnosa. I dolazi do Čumetovog trovanja i prebacivanja na VMA uz posredovanje Neobjše Pavkovića, mada je bilo nepotrebno jer bi ionako bio primljen... Tu, kao na samrti, Duća se kune da će ubiti kučku, Čume se slaže. A kučka je Ljiljana Buha. Da li će Čume i njegova gospođa ikada otkriti pozadinu tog događaja, to ne znamo, ali je fakat da se ovaj nečim otrovao. Fakat je i da se posle toga Ljilja okrenula Dući i Kumu Lukoviću, koji je sakrivaju u neki od svojih „štekova” u Ulici vojvode Stepe. Ima tu, međutim, još jedna priča. Čume se mnogo švalerisao, pravio neku vanbračnu decu i gospođa Ljilja to više nije htela da trpi.

Šta se događa dalje sa vođama zemunskog klana i sa Čumetom?

– Spasojević i Luković nisu trpeli konkurenciju, pogotovu ne u poslu sa narkoticima. Deo konkurenata su ubili, a deo uklonili na drugi način. Tako je pao i Sreten Jocić zvani Joca Amsterdam u Bugarskoj, jer su Zemunci, kažem navodno, hteli da eliminišu glavnog posrednika u liferaciji kokaina u Zapadnu Evropu. Joca Amsterdam je to bio i, bojim se, ostao. Prema nekim podacima, tada su nestale dve tone Jocinog kokaina. Takođe, neko je bugarskoj policiji pokazao na Amsterdama i rekao im da je to čovek koga holandsko pravosuđe traži zbog ubistva policajca i drugih teških krivičnih dela. Tu ga Bugari uhapse i nađu mu legitimaciju srpskog MUP-a sa registarskim brojem državne bezbednosti i izruče ga Holanđanima. Sada je tamo u zatvoru. Sa kim je radio? Da li sa Dućom i Kumom?

U tom periodu Čume već traži kontakt sa policijom. I dalje ne veruje da ga Spasojević i Legija „nameštaju” ali sve više razmišlja u tom pravcu. U razgovoru sa jednim tadašnjim državnim funkcionerom, prisećajući se detalja oko nekih događaja, sklapa mozaik i počinje da sumnja. A onda u avgustu 2002. godine na Čumeta i onog nesrećnog Ivicu Nikolića neko puca iz „kalašnjikova” sa prigušivačem, u Zemun Polju.

Vi ćete u knjizi navesti neke sasvim nove detalje koji, praktično, predstavljaju pisanu rekonstrukciju napada na Čumeta. Odakle Vam te informacije?

– Reč je o sasvim novim podacima koje sam rekonstruisao iz razgovora sa ljudima koji su učestvovali u kasnijim susretima sa Čumetom u direkciji njegove firme „Difens roud”. Šta se tu događalo? Naime, preko svojih obaveštajnih veza ti ljudi (iz ondašnje vlasti) su saznali da su se Legija i Sretko Kalinić Beli, onako bez daha, dovezli u bazu JSO u Kulu, a nisu tu bili mesecima (pri tom je Legija u penziji). Kasnije, kada se sve poveže, nedvosmisleno proizilazi da su njih dvojica odatle otišli u Zemun Polje i pucali na Čumeta. Te večeri Čume odlučuje da priča. Poverava se ljudima iz Vlade Srbije. A onda nestaje. Prvo u pravcu Nemačke, pa Male Azije. Sedi neko vreme u Turskoj, negde na obali. Gde sve nije bio.

Recimo, postoje podaci da iz Ankare Đinđića zove naš ambasador i javlja da je Čume upao u ambasadu u panici, probio ogradu, da se dere kako hoće da ga ubiju i traži smesta kontakt sa Vladom Srbije. Preko telefona Čume, vidno potresen, priča kako su ga „u Istanbulu pronašli neki Muslimani, plaćene ubice iz Sarajeva, Dućini prijatelji”, da je „skočio s trećeg sprata i vozio do Ankare bez prestanka”. Zoran Đinđić se smeška, ali mu je svega dosta. Zove Bebu Popovića i moli ga da smire Čumeta i da mu ga skinu s vrata. U razgovoru s Bebom Čume obećava da će svedočiti, samo da ga spasu odatle. Popović stupa u kontakt sa engleskim službama, ali one imaju birokratskih prepreka i treba im dve nedelje da postupe... Goran Petrović, tada načelnik SID (Službe za informacije i dokumentaciju, odnosno, spoljne obaveštajne službe pri Ministarstvu inostranih poslova), javlja da ambasada u Ankari nije bezbedna, a i da ministar Svilanović za dva dana dolazi tamo u službenu posetu sa sve novinarima i svitom, tako da preti skandal ako se dozna da je Čume tamo.
Sve vreme najveći problem je kako da se sa Buhom komunicira, a da udba to ne sazna. Posle dizanja u vazduh „Difens rouda” on donosi definitvnu odluku da sarađuje. E, ali sada nastaje drugi problem. Dolazi naime do sistematskog otezanja u saveznoj skupštini, namerne opstrukcije usvajanja specijalnog zakonodavstva za borbu protiv organizovanog kriminala, kojim bi se aktivirao već postojeći zakon usvojen u Skupštini Srbije. Opstrukciju vrše DSS, radikali i socijalisti i njihovi crnogorski saveznici. Tih par meseci kašnjenja je verovatno koštalo glave Zorana Đinđića.

Kada su videli da više neće biti odlaganja donošenja specijalnog zakonodavstva, Duća i ekipa rešavaju da krenu u kontraofanzivu i dolaze na ideju, negde u januaru 2003. godine, da Zorana Đinđića treba likvidirati.

Pominjete jedan dogovor vrha vlasti po kome je Zoran Đinđić diskretno trebalo da zatraži pomoć iz inostranstva za obračun sa podzemljem u Srbiji.

– Da, to se dogodilo dosta ranije. Naime Đinđić i ljudi koji su mu lojalni shvataju da su im i policija i državna bezbednost infiltrirane sa kriminalcima i traže pomoć od onih svojih saveznika u inostranstvu koji već imaju prethodna iskustva u borbi protiv organizovanog kriminala. Odlučuju se da prihvate dve ponude: britansku i nemačku. Britanci imaju dobra iskustva u svemu tome, ne toliko njihove obaveštajne službe koliko gradske policije i pogotovu carina i poreska služba.

U najvećoj tajnosti se odabira nekoliko mladih i sposobnih policajaca MUP-a, šalju se tamo na obuku, obezbeđuju se tehnička sredstva. Nemci tu sa tehnikom takođe pomažu, dok su Britanci glavni za instruktažu. Uglavnom, posle obuke naši policajci se vraćaju i počinju, u strogoj tajnosti, da rade svoj posao. Oni su jezgro operacije „Svedok”. Odgovaraju direktno i samo Zoranu Đinđiću. Rade, sravnjuju sve što im priča Čume sa ranijim saznanjima.

Da li Vi kao dobro obavešteni novinar znate da u tim trenucima traje operativna akcija pod šifrovanim imenom „Svedok”?

– Ne, tada to ne znam. Međutim, vidim da se u jesen 2002. godine stvari naglo zgušnjavaju. Posle 35 godina u ovom poslu čovek razvije neko svoje šesto čulo. Osim toga, Beograd je jedna električna varoš u kojoj se sve sazna i oseti ako se razgovara i druži sa odgovarajućim ljudima. Osećam da se događa nešto pogrešno. Okidač za moju zabrinutost je ubistvo Željka Škrbe i Nenada Batočanina, pomoćnika načelnika Prve uprave Saveznog SUP-a (zaštita lica i objekata), krajem decembra 2002. godine. Sticajem okolnosti sam bio u kontaktu sa nekim od kolega Nenada Batočanina. Po svemu, taj Batočanin je bio jedan pristojan i ozbiljan mlad čovek koji je, prema onome što su mi ispričali, uhvatio Škrbu za svedoka-saradnika. Željko Škrba bi bio jedan od ključnih svedoka u nekom predstojećem suđenju za organizovani kriminal. Zašto?

On nije kontrolisao, ali je imao uvid u protok jednog dela novosadskog heroinskog puta (Nenad Opačić). Bio je kao „bosančeros” u kontaktu sa Momčilom Mandićem i postojala je osnovana sumnja među Batočaninovim prijateljima i kolegama da je Škrba mogao da im ukaže na put kojim se heroinski prihodi „novosadske veze” slivaju preko Mome Mandića Radovanu Karadžiću. Batočanin prijavljuje svom tadašnjem ministru Zoranu Živkoviću da se viđa sa tim i tim, da igraju fudbal. Zoran mu kaže: „Nemoj to da radiš”. Ovaj ga ne posluša i nastavlja. Kada su se ovi osvestili i shvatili da Škrba „peva” Batočaninu, rešavaju da ih ubiju obojicu, jer je tako najsigurnije. Koji „ovi”? Pa, Zemunci. Uglavnom, Batočaninove kolege kreću u neku sopstvenu istragu ali im ubrzo biva rečeno da sve obustave i zaborave. Sada mi je jasno i zašto. Zato što bi oni svojim aktivnostima mogli da kompromituju jednu mnogo ozbiljniju i sveobuhvatniju operaciju, akciju „Svedok”!

Sve se, međutim, nekako razvodnjava. I, dolazimo do pokušaja ubistva premijera Đinđića, na auto-putu kod Beogradske arene, koji Vi rekonstruišete do najsitnijih detalja.

– Da, ja taj događaj rekonstruišem iz minuta u minut, onako kako su se stvari odigravale. Odakle mi svi ti podaci? Pa, iz spisa. Iz spisa i na osnovu konsultacija sa desetak, petnaest ljudi koji su bili direktno angažovani u celoj ovoj priči i od kojih mi je svaki ispričao svoju verziju. Sve se to uklopilo u ono što sam stavio u knjigu.

Sve je tu manje-više poznato. Ima samo jedan detalj koji nije razjašnjen i biće sramota ako se ne razjasni: okolnosti pod kojima je Dejan Milenković Bagzi pušten iz sedmodnevnog (pretvorio se u trodnevni) pritvora. Legenda u Četvrtom opštinskom sudu kaže da je tih dana jedna torba sa 50.000 evra promenila ruke. I to nije bilo prvi put. Zna se i preko koga to ide, ko je posrednik, ali ja ne smem da kažem. To ide jednostavno: jedan donese torbu i ostavi je, posle dođe drugi i pokupi je. To ceo Četvrti opštinski sud i Četvrto opštinsko tužilaštvo znaju, znaju godinama i doći će dan kada će neko da „propeva”. I smatram da bi ministar pravde Stojković trebalo malo više računa da povede o tome, nego što se brine o meni.

Prema Vašim podacima bilo je dosta operativaca nekadašnje SDB koji su direktno sarađivali sa zemunskim gangsterskim klanom. Među njima su Branko Bezarević i Toni Gavrić.

– Ima jedna priča vezana za Branka Bezarevića i Tonija Gavrića zvanog Zebra, koji se, inače, spremao da Zemuncima proda najsavremeniju opremu za prisluškivanje mobilne telefonije iz Hong Konga, za nekih 30.000 evra. E sad, Bazarević i Gavrić su ljudi koji su praktično bez posla, jer BIA sa njima nije produžila ugovor. Oni su među onih prvih 400–500 koji su ostali neraspoređeni. I nikako njih ne treba dovoditi u vezu sa BIA jer oni nisu postali njeni radnici u trenutku kada novopostavljeno rukovodstvo, na čelu sa Goranom Živaljevićem, počinje da čisti Agenciju.

Međutim, Bezareviću i Gavriću niko ne oduzima legitimacije. I oni sve vreme tumaraju po tim raznim mestima kao što su operativni centri, tehnika, dolaze na kafu kod „kolega”, muvaju se okolo, pričaju u drugarskoj atmosferi kao kad bih ja došao kod vas u redakciju i onako kolegijalno pogledao o čemu pišete. E, tako Bezarević sedi i gleda u ekran nadzornih kamera koje snimaju Đinđićevu kuću. Pa onda izađe napolje pa pošalje praznu SMS poruku koja znači: „Krenuo je”.

Inače, taj Toni Zebra obaveštavaće kasnije Dućinu ekipu o nabavkama kompjutera, softvera i pratećih uređaja za prisluškivanje GSM telefona u BIA i upozoravaće ih na opasnosti od toga. Tonija Gavrića identifikovaće tek kasnije Zoran Vuk Vukojević kada je postao svedok-saradnik, pregledajući fotografije ljudi zaposlenih u Državnoj bezbednosti.

Strana: 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6