verzija za stampu

Miloš Vasić: Atentat na Zorana

Kad država nije država

Strana: 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6

U Vašim analizama često koristite pojam „industrijski organizovana pljačka”. Na šta tačno mislite?

– Pa, tu treba pomenuti jednu zanimljivu osobu. Mihalj zvani Bracika Kertes, kao Mađar po zanimanju, da bi zamazao svoje pogrešne političke procene u vreme Osme sednice, navali da se reklamira i da se dodvoruje Slobi, kao voli ga najviše na svetu. Postaje ministar za narod, ili preciznije ministar za naoružavanje naroda, pa ide za pomoćnika ministra unutrašnjih poslova. I konačno, kao pouzdan čovek, Bracika postaje direktor Savezne uprave carina, jedine preostale „pumpe” u državnim rukama.

U jednom trenutku država se finansira putem industrijski organizovane pljačke okupiranih teritorija (o tome znaju Brana Crnčević, pop Filaret, Goran Hadžić i još neki). To je ona priča o kradenim automobilima. Zna se sve o hali 20 Beogradskog sajma, u kojoj je sedela jedna cura iz MUP-a. Imala je jednu pisaću mašinu, pečate, gomilu registarskih tablica i gomilu saobraćajnih dozvola. Vozila su stizala i sve se završavalo bez ikakvih problema. Pa se onda posle događalo da krene državna delegacija preko Mađarske za Austriju, pa ih tamošnji policajci sa žaljenjem i uz izvinjenje diskretno zamole da napuste automobil i da ga ostave negde, jer je reč o kradenom vozilu.

Kako je počelo?

– U takvom sistemu vrednosti, u kome sve može i nema problema, pojavljuju se ovi ostali „umetnici” iz već poznatog filma „Vidimo se u čitulji”. Kad Boga nema i pošto je sve moguće, kada sa poštenim svetom nema šta da se traži, pojavljuje se razne šljuke, sandulovići... I kada je već sve moguće, onda nije problem ni nekog ubiti. Prvo ozbiljno ubistvo dogodilo se u avgustu 1991. godine kada je likvidiran Branislav Matić Beli. E, to je već bila „uredna” sačekuša, prava beogradska. Čim je izašao iz auta izrešetali su ga iz najmanje tri automatska oružja kalibara dosta čudnih i netipičnih za gradsko podzemlje, ali tipičnih za naoružanje koje se u to vreme deli raznim „teritorijalnim odbranama”. Otvoreno govoreći, to je odmah mirisalo na „crvene beretke”. Taj rukopis, ta obaveštajno-tehnička priprema... I kreće serija u kojoj je ubijeno samo četrdesetak onih koji su važili za značajnije.

Kada na pozornicu stupaju gangovi čiji su zločini uzdrmali Srbiju?

– Surčinska i zemunska grupa su u tim počecima bile relativno marginalne. Voždovčani su bili glavni, Zvezdarci, Novobeograđani. Surčin je, doduše, odmah ušao u priču sa motornim vozilima. Ljubiša Buha Čume je nekako oduvek bio, policijskom terminologijom rečeno, „motornjak”. On je od krađe vozila napravio biznis, naravno, u saradnji sa Službom, od 1991. pa nadalje. I negde 1992. se pojavljuju ova dvojica iz Medveđe i Leskovca, Dušan Duća Spasojević i Mile Kum Luković. Što reče drug Čume, dovezli su se u nikakvom „jugu” kome je stalno ispadala poluosovina i osvrnuli se da vide ima li tu nekog posla za njih.

Kum je prvi krenuo sa heroinom, samostalno. Postoji vrlo zanimljiva ispovest jednog komandira straže iz Centralnog zatvora. Po toj priči, Kum je u zatvorskoj sobi, kada je prvi put „pao” zbog heroina, sreo nekog tipa koji je imao neke veze sa JSO i koji mu je objasnio da se, brate, ne radi to tako, nego ću on da mu kaže kome treba u stanici milicije Zemun treba da se obrati, kome se daje tri ili pet soma maraka mesečno i onda se „radi” kako treba...

I tako počinje priča. Nešto kasnije su se našli sa Čumetom, ne znam kako. Čume priča da im je nudio da rade na legalizaciji kradenih automobila preko Istočne Slavonije, ali im je to bilo malo, hteli su nešto više.

Kum i Duća su shvatili da postoji velika potražnja za hladnokrvnim, sadističkim ubicama. Oni su, naime, bili ili beskrupulozniji i u tome efikasniji od ostalih, ili su imali više sreće od ostalih, tek počinju da se probijaju.

Vi dosta koristite navode famozne „Bele knjige” srpske policije o stanju u srpskom podzemlju. Konačno, da li je to javni ili tajni dokument?

– „Belu knjigu” je Duško Mihajlović delio okolo, vukao za rukav ko neće da uzme. E, sada je vrlo zanimljivo da se danas svi stide tog štiva i da čak postoje sudovi u unutrašnjosti koji ne priznaju da to postoji. Tako sam često pozajmljivao moj primerak nekim kolegama novinarima koje tužakaju jer su citirali „Belu knjigu”. Ali, dobro. Prema mojim saznanjima postoji još jedna „Bela knjiga” koju je radila Državna bezbednost, pa čak i još jedna koju su radili ljudi iz carine. Na to nisam uspeo da bacim pogled. Ta koju je pisala Služba bi mogla biti zanimljiva, ali je oni strašno čuvaju jer je njihova doktrina da se oni nikada ni sa kakvim kriminalom nisu petljali. Ali, to su laži, kao što su laži priče nekoliko poslednjih načelnika Službe da je rad sa kriminalcima posao isključivo Javne bezbednosti i tome slično. Tvrdim da lažu, neka me tuže.

Pripadnici SDB su od početka sve znali. Muljali su, imali su svoje saradničke veze među kriminalcima, vrbovali su ljude iz podzemlja za razne tehničke usluge i to sve od neke 83–84. kada je Stane Dolanc uveo tu praksu. Da se ne lažemo...

Koliko je Vaš rad na knjizi povezan sa angažovanjem u DOS–u pre petooktobarskih događaja?

– Sve to počinje negde u leto 2000. godine i na osnovu saznanja koja sam ranije imao pišući o ovom, da kažem novinarskom sektoru. Negde u to vreme sam bio angažovan u svojstvu sitno tehničko-komunikacijske karike u toj nekoj DOS-ovoj zaveri za prevrat, pa su mi kroz ruke prolazile razne informacije. Radio sam sve to potpuno i krajnje diskretno. To je, ako hoćete, bila neka vrsta prikupljanja, obrade i analize informacija koje su imale nešto delikatniji značaj. Ali, to nije bilo sa celim DOS-om, već sa ogrankom od ogranka, koji se bavio tim nekim bezbednosnim stvarima. To je bila čitava gomila poslova, planova A, planova B, pa analize preduslova: ako ovo onda, ili, ako ono onda...

I tada počinjem da primećujem prisustvo krajnje neobičnih likova na mitinzima. Pitam se šta će Sandulović ovde. Šta će tu svi ovi magarci kratko ošišani, svi isto obučeni u patike, farmerke, crne kožne jakne... Svi nose garderobu marke „Alfa”. I dok smo se okrenuli odjednom je kompletno srbijansko, beogradsko i novosadsko podzemlje ugledalo svetlost. Svi su postali dosovci. I počinje ono guranje po binama. Tu je Nenad Opačić bio apsolutni šampion. Nije bilo šanse da se na istom mestu skupe Mile Isakov i nenad Čanak, a da se ovaj tu ne privali. Postoje fotografije.

Peti oktobar, prevrat, krizni štabovi i...

– Onda dolazi period četvoromesečne „troglave” vlade. To je najveći propust DOS-a. Šestog oktobra je trebalo rasterati vladu i skupštinu Srbije, imenovati privremenu činovničku vladu i odmah raspisati izbore za ustavotvornu skupštinu. Ali, pobedila je politika kontinuiteta i kilavog legaliteta. Ja počinjem da gledam svoja posla. I prvi znak za moje uznemirenje i uzbunu su učestala Legijina pojavljivanja na javnim mestima, kurčenje, maltretiranje ljudi po kafanama i sve to sa svojim novim drugarima, uključujući i Zemunce.

Nama novinarima je bilo jasno ko stoji iza otmice Miroslava Miškovića 2001. godine. Tek kasnije sam doznao da to nije bilo tako jednostavno kako je izgledalo. Naime, tada je bez normalnog opravdanja prekinuta zajednička akcija francuske službe bezbednosti DST i američke agencije za borbu protiv narkotika DEA. Oni su vrlo profesionalno, po dojavi naših, jednu zanimljivu ekipu propratili do Pariza. Ekipa je već imala karte za Bogotu gde je trebalo da se nađu sa kolumbijskim „umetnicima” zbog, naravno, kokaina, koji je na ovim prostorima postao krajnje zanimljiv. A onda je Duško Mihajlović ovde izjavio da će podneti ostavku ako se ne rasvetli Miškovićeva otmica, pa su naši poslali Francuzima urgentan zahtev da se ekipa uhapsi i izruči. Tu su bili Duća, Kum, braća Simović i Vlada Budala. Srž zemunskog klana. Njih petoricu Francuzi izvode iz aviona koji treba da poleti za Kolumbiju i, pošto nisu imali ništa drugo, okrivljuju ih za falsifikovanje pasoša i vraćaju ih ovamo...

Legija?

– Ko su ljudi koji se pridružuju francuskoj Legiji stranaca? Šta, da možda neko ne ode zbog nesrećne ljubavi, ili da bi probao nešto novo? Budalaština. Tamo idu oni koji beže od zakona. I to u Legiji znaju. Tako se i ponašaju prema njima, tuku ih kao volove u kupusu. A posle, kada se vrate, ovi tu „disciplinu” sprovode ovde. Svako ko je video tu jedinicu, ili je na bilo koji način omirisao, nosi nadimak Legija. Samo u hrvatskoj vojsci ima sedam ili osam generala koji su bili u Legiji stranaca i koji svi u onim personalnim formularima u rubrici „školska sprema” pišu crticu. I to su generali jedne vojske. Kod nas se, doduše, od pukovnika nije otišlo dalje. Dakle, Legija stranaca je oduvek bila slivnik i rasadnik šljama. I nikad mi neće biti jasna nečija fascinacija činjenicom da je neko bio u Legiji stranaca.

Pričao sam sa jednim kapetanom Riletom iz Uprave bezbednosti tadašnje JNA koji je upravo bio zadužen za sve te bivše legionare. Imao je kartoteku i njihove dosijee. Čovek mi je te tipove vrlo realistično predstavio. I tu ne treba ništa mistifikovati oko njih. Evo, sada se pojavilo da Antu Gotovinu francuska policija juri za jednu oružanu pljačku i dve iznude. Mislim da i ovaj „naš” Legija ima nešto.

Naime, on dezertira iz Legije stranaca 1990. godine, a ne 1992. kao što smo mi dugo mislili. Celu 1991. radi kao telohranitelj kod Vanje Bokana, pa se kasnije priključuje Arkanu, a Vanja odlazi u Grčku, gde će biti ubijen.

Takođe, smatram da je JSO bila nepravdano i u jednom delu štampe zlonamerno glorifikovana. Od njih se prave srpski obilići, junaci, najsposobniji, najlojalniji... Kao prvo, jedna takva jedinica je potpuno nepotrebna. Ona je jezgro buduće vojske za vođenje građanskog rata. To nisu policajci, to su vojnici.

Po mnogima je veoma zanimljiva i dosta nerasvetljena priča oko Ulemekovog obezbeđenja koje ga prati na putu njegovog šenlučenja po kafićima i diskotekama.

– Da. Pre toga bih pomenuo incidente koje izaziva Milorad Luković Ulemek Legija. Jedno u Kuli, drugo u klubu „Stupica” u Beogradu. Puca, divlja, tuče policajce. Kasnijom analizom vidim da on divlja u diskoteci u Kuli u trenutku kada saznaje da su u Parizu uhapšeni Duća, Kum i ostali, a incident u „Stupici” izaziva kada je saznao da je propao pokušaj da Duća i Kum budu pušteni odavde iz pritvora. Cela ta priča je smrdljiva, mnogi su u njoj, između ostalih i tadašnji okružni javni tužilac Rade Terzić.

Terzića nema među krivično gonjenima jer ga je tadašnji republički javni tužilac Đorđe Ostojić suočio sa ponudom koja se ne odbija. Terzić je, tresući se bukvalno, napisao ostavku i pobegao. Sada je neki advokat. Što se mene tiče, ja bih ga bio zatvorio, ali dobro...

E sad, kada je reč o Legijinom obezbeđenju, imamo situaciju da se svi nekako ograđuju u stilu: „Pa, nisam mu ja dozvolio, nisam obavešten, ovo, ono...” A stvar je jednostavna. Legija je naredio tom nesrećnom Gumaru Maričiću, poslednjem komandantu JSO, da mu dodeli tri oklopna vozila i ljudstvo. I Gumar je, naravno, to izvršio jer Legija se ne odbija. Nije „higijenski”. A niko nije smeo da pita zašto: ni načelnik Službe Goran Petrović, ni njegov zamenik Zoran Mijatović, ni ministar Dušan Mihajlović. Strah ih je, oni su preplašeni. Šta, bre, ko je naredio? Čovek je sam sebi dao obezbeđenje, a još je jedan deo uputio da čuvaju Duću i Kuma u Šilerovoj.

U leto 2001. godine Vlada Srbije promoviše ideju da se JSO ponudi Amerikancima i Ujedinjenim nacijama za mirovne operacije u Avganistanu.

– To je bio potpuno „spakovan” dogovor. U prvom trenutku ideja je bila popularna u JSO, ali ubrzo neko im pušta crva. Kao, nemojte da ste ludi da idete, tamo će vas razoružati i sve će da vas pošalju u Hag. I sada se oni uzjogune, neće da idu i tu nastaju razne scene. U oktobru 2001. godine, 5. oktobra Legija se sastaje sa Čedom, viče na njega i optužuje ga da vlasti hoće da ih pošalju u Hag. To je obična budalaština, ali, to je i ono što se u Zemunu zove „gasiranje”. A ko je lik koji je Legiji i ovima pustio priču da će svi u Hag? To je, prema mojim saznanjima, neko iz neposredne okoline kabineta Vojislava Koštunice, neko ko je posle otišao u Ameriku, jer je bio uvređen što ga nisu postavili za konzula u Čikagu. Ima ljudi koji tačno znaju o kome se radi, ali on je sada irelevantan jer je otišao. No, činjenica je da je nastupila masovna „ložnjava” oko Haga.

Tu je i onaj čuveni spisak 362 policajca za koje se tribunal tobože interesuje. To je podmetnuto „Reporteru”. Od te gomile ljudi meta Haga su u stvari jedino Frenki Simatović i Sreten Lukić. To je dotureno preko veza iz vojnobezbednosnih struktura. A sam spisak je sastavljen veoma jednostavno: na njemu su policajci koji su odlikovani ili ranjeni tokom ratovanja na Kosovu, čak ima i nekoliko imena poginulih.

Strana: 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6