verzija za stampu

Miloš Vasić: Atentat na Zorana

Kad država nije država

Strana: 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6

U izdanju "Politike" i "Narodne knjige", a uz podršku nedeljnika "Vreme" i Radio-televizije B92, na kioscima je od 10. marta knjiga "Agtentat na Zorana", autora Miloša Vasića, danas verovatno najboljeg poznavaoca sektora koji u novinama najčešće označavamo kao "hronika", a koji obuhvata policiju i druge bezbednosne službe, kao i razlog zbog kojeg one postoje – kriminal i podzemlje.
Knjiga je je pre svega – gorko štivo. Ona je, prvo, sinteza mnogo toga što je dosad već bilo poznato ili se samo naslućivalo, ali koje, u kontekstu drugih, novopredočenih činjenica, dobija drugu dimenziju. "Atenat" je, zatim, detaljno i s razumevanjem istražen proces koji je doveo do toga da država polako prepusti ono što je čini državom – monopol na upotrebu fizičke sile – i to prepusti mafiji. To je i priča o nastajanju i metodama delovanja "kartela", naročite sprege dela političara, policijsko-obaveštajnih struktura i kriminala, koji je zaposeo Srbiju tokom nesrećnih devedesetih i posejao seme zla koje će izrasti i opstajati i kad su njegovi glavni kreatori i inspiratori već sišli s političke scene. I ubiti prvog reformskog premijera Srbije, Zorana Đinđića.
O tome kako je pisao "Atentat na Zorana", kako je dolazio do podataka, šta je pritom otkrio, s autorom Milošem Vasićem razgovarao je novinar “Politike” Milan Janković.

Policijsko-špijunski triler

„Atentat” je političko-policijsko-špijunski triler. Književna sloboda je tu u drugom planu, jer „Atentat” je, pre svega, dokument. On je svedočanstvo o jednom parčetu srpske novije istorije u kome se toliko toga dogodilo i u kome ključno mesto zauzima ubistvo srpskog premijera Zorana Đinđića. Uzdržavajući se od vrednosnih sudova, ređajući činjenice hronološki, nudeći javnosti gomilu do sada neobjavljenih detalja, autor Miloš Vasić, novinar nedeljnika „Vreme”, pokušao je da naslika Srbiju tih godina.
A Srbija tih godina je, po Milošu Vasiću i svemu onome do čega je istraživanjem došao, država koja u stvari nije država, tvorevina kojom gazduju nedorečeni političari i njihovi sveznajući savetnici, potkupljivi policajci i u kriminal ogrezli obaveštajaci, gangsteri, ubice i belosvetski prevaranti, specijalci, ratnici, pljačkaši...

Kako je Miloš Vasić pisao „Atentat”?

– Sakupljajući materijal za knjigu razgovarao sam sa nekih 40, 50 ljudi, sa nekima više puta, a bilo je tu napornih, pa i mučnih razgovora. Iščitao sam nekoliko hiljada stranica raznih dokumenata, među kojima je bilo nekih poverljivih. Dali su mi ih neki dobri ljudi iz Službe, neki prijatelji. Neke sam pokupio na ulici, kada su ispali iz nekog kamiona. Neke informacije su mi došapnule ptice.

Mnogima ću teško moći da se odužim za pomoć koju su mi pružili. Hvala svim tim časnim policajcima, sudijama, advokatima, radnicim bezbednosti, visokim i onim drugim državnim činovnicima, bivšim i sadašnjim. Neizmerno su mi pomogli, ponekad čak uz ne mali rizik, kolege novinari iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Švajcarske, Holandije i Francuske. Kako bih inače znao gde je Legija odlazio uoči atentata na Đinđića, gde se skrivao? O kolegama iz „Vremena” izlišno je bilo šta reći osim: hvala im. Najzaslužnija je moja Tanja, koja me je ovih godinu dana podnosila i čijem bistrom umu dugujem mnoge ispravke i dopune.

Nisam imao nikakvu frku. Niko mi nije pretio, niko me nije pozivao. Uostalom, ne vidim ko bi i šta imao protiv ovoga što radim. Bilo je vreme da neko već jednom sedne, da skupi svu tu gomilu činjenica rasutih okolo, da ih poređa hronološki i da to ispriča tako da svakome bude jasno i zanimljivo.

Dve godine posle ubistva dr Zorana Đinđića još nema konačnog, sudski pravosnažnog, odgovora na pitanje: ko je ispalio smrtonosni hitac. Mogu li „Atentat” i njegov autor da reše ovu enigmu?

– Nikoga ne optužujem, nikome ne izričem presudu. Ali, na osnovu svih podataka koje sam uspeo da sakupim, povežem i analiziram, osovina koju su činili Jedinica za specijalne operacije Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije i takozvani zemunski klan imala je dovoljno motiva, arogancije, moći, novca, sredstava i ljudi da Đinđića ubije ovako kako ga je ubila. To što su računali na političke simpatije, njihov je problem, a to što su dobili političke simpatije, problem je simpatizera.

Iz okolnosti da su mnogi mrzeli Đinđića i da su neki iz njegove smrti izvukli neku korist ili uživanje, ne može se zaključiti da su naručili atentat. Ta priča postala je deo političke borbe u koju ja ulazio ne bih. O srastanju policije, državne bezbednosti i kriminala, Dušan Mihajlović govorio je onoliko. Istovremeno, ljudi iz DB-a sistematski lažu da sa tim kriminalnim sektorom nisu imali veze. Naprotiv, uvek su imali veze i oslonce u podzemlju, ali su u stara dobra vremena policajci kontrolisali kriminalce, a od 1990. je obrnuto, jer Slobi nije trebala policija koja bi jurila zločince, nego zločinci koji bi ratovali za njega.

Kad bi samo neko ušao u fenomen samofinansiranja SDB-a od 1990. do 2001, našao bi milijarde dolara, tone narkotika, stotine tona oružja i cigareta, o nafti da ne govorimo. Sve crno, sve švercovano, a prihodi deljeni između države i mafije. Sada bi svi da to zaborave, barem dok nam je Jovica Stanišić (bivši načelnik SDB-a, M. J.) živ, jer Jovica o svima njima sve zna i šta ako progovori?

Većina igrača, svedoka i saučesnika, slava Bogu, još je živa, pa se i to dade rasvetliti, ako ima političke volje, kao što nema. Ali, tu se onda ulazi u veoma neprijatnu priču: ko to rasvetli, rasvetlio je suštinu stvari, to jest da je Slobin režim bio zločinački, kleptokratski i na zločinu zasnovan, a to ovi naši kilavi legalisti odbijaju da prihvate. Naljutiće se Vučela i Toma. Da je neko tražio trag para koliko se tražio trag ratnih zločina, danas bismo bili pametniji. Zašto? Zato što je to neodvojivo.

Koristeći se terminologijom filozofa Nenada Dimitrijevića, tvorevinu koja je prethodnih godina gospodarila Srbijom Vi nazivate para-državnim kartelom. Kada je nastao?

– Postoji mišljenje da je kartel (sporazum između političara, podzemlja i službi bezbednosti radi podele profita, M. J.) osnovan 24. septembra 1987. na Osmoj sednici CK SKS, mada neki drugi smeštaju začetak te ideje u daleku 1984. godinu, kada je Slobodan Milošević po prvi put upotrebio državnu bezbednost za svoje političke ciljeve, pakujući sa Stanetom Dolancom „aferu dvadeset osmorice”. Mnogi su, međutim, skloni da kažu da je kartel došao na svet 4. maja 1991. kada je osnovana Jedinica za antiteroristička i antidiverziona dejstva SDB-a, koja će ubrzo postati poznata kao „crvene beretke”. Lično delim mišljenje onih koji smatraju da je para-državni kartel rođen 20. avgusta 1991. godine. Tada je, naime, izgubljena i poslednja nada u uspeh kontrarevolucije u Rusiji: puč Miloševićevih uzdanica, maršala Jazova i predsednika KGB Krjučkova, propao je u Moskvi, na užas Socijalističke partije Srbije, Mihajla Markovića, Političke uprave JNA i saveznog sekretara za narodnu odbranu, generala Veljka Kadijevića (koji se u više navrata tajno sastajao sa Jazovim i Krjučkovim). U tim trenucima Jugoslavije više nije bilo, komunizam je propao čak i u Moskvi, a raspoloženje Jeljcinove vlasti prema Miloševiću ohladilo se posle preuranjene radosti SPS-a zbog tog zlosrećnog puča. „Jugokomunistička” opcija je propala, a demokratska opcija bila je i ostala Miloševiću odvratna, naročito posle demonstracija 9. marta 1991. Mobilizacijska kriza je pomogla jer je otvorila vrata za dobrovoljce, ratne profitere i obične kriminalce i pljačkaše, kao i za političke fanatike.

Njihove usluge bile su plaćane na sve moguće načine: od dozvole za pljačkanje na terenu, od čega je Arkanova „Srpska dobrovoljačka garda” napravila industriju, preko povlastica za šverc tečnih goriva, cigareta i strateških roba, pa do privilegija u trgovini devizama i drugim finansijskim operacijama za vreme hiperinflacije (poslovi sa piramidalnim prevarama i starom deviznom štednjom). Tu će se veoma uskoro pojaviti i najunosniji posao od svih: heroin. Nije heroin suština, već samo jedan od elemenata ekonomske politike kartela, onaj najzahvalniji i najprofitabilniji pojedinačno. Suština jeste bezakonje kao pravilo u stilu: „On je naš i neka ga, neka trguje heroinom, benzinom i kokainom, sve dok se mi ugrađujemo...”

Pametniji od nas su to shvatili još mnogo davno i došli do zaključka da jedna stabilna država, namerno kažem „stabilna”, jer to „stabilnost” je mantra Koštuničinog režima, ko o čemu oni samo o stabilnbosti, dakle, stabilna država počiva na odricanju od svemoći. Ona počiva na svesnom ograničavanju i svesnoj raspodeli vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršnu.

Priča o Željku Ražnatoviću je, izgleda, nezaobilazna, kao i priča o famoznoj Jedinici za specijalne operacije?

– Da, imamo Arkana koji obilazi zatvore početkom 1991. godine i iz Mitrovice i Zabele vadi stare drugare sa ulice, po dogovoru koji je glasio: mesec dana na frontu, opraštamo ti tri ili šest meseci zatvorske kazne. Tako smo imali slučaj višestrukog ubice iz Smedereva. Rekli su sudiji koja mu je izrekla 20 godina robije da je tip na slobodi, u uniformi i sa puškom, žena se šokirala. I onda sve ide lako. Dobijamo jednu kolumbijsko-gvatemalsko-bolivijsku situaciju u kojoj je bitno da se radnja radi, da lova teče, a sve ostalo nema veze. U taj kontekst dolazi i Jedinica za specijalne operacije koja je osnovana, doduše, sa sasvim drugom namenom.

Mi novinari smo znali da je to osnovano i da postoji. U to vreme, maj 1991. godine, prvih 57 pripadnika su bili ozbiljni policajci. To je u startu bila paravojna jedinica sa zadatkom da vrši infiltracije i subverzije na teritoriji susednih država. Napravljena je po principu američkih „zelenih beretki”, znači da se mali timovi instruktora ubace na neprijateljsku pozadinu, kod stanovništva koje je prijateljski naklonjeno prema njima, a neprijateljski prema lokalnoj vlasti, da ih organizuju, naoružaju, obuče, „upale na gurku” i puste ih da posle sami rade dalje.

I to je tako funkcionisalo negde do 93–94. kada dolazi do fuzije između Arkanove Srpske dobrovoljačke garde i pripadnika JSO. Tada se na sceni pojavljuje Ulemek Legija.

Možda treba pomenuti i onaj, manje poznati angažman formacije, a to je ratovanje za račun Fikreta Babe Abdića u Zapadnoj Bosni, 1992-1995. Bilo je to manje ratovanje, a više obezbeđivanje linija komunikacija i trgovine između Srba i Hrvata kroz takozvanu Autonomnu pokrajinu Zapadnu Bosnu sa prestonicom u Velikoj Kladuši i preko glavog graničnog prelaza ka RSK Raštela (kod Ličkog Petrovog Sela). Ratovanje je ionako bilo plaćeničkog tipa: Babo je plaćao vojnike i vojne usluge (vazduhoplovnu i artiljerijsku podršku) iz Republike Srpske Krajine i iz Srbije po utvrđenoj tarifi i sve je to lepo trajalo do leta 1995. godine.

Strana: 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6