Još nije napisano poslednje poglavlje

Jedini režiser u ovom , mislim ipak, vrlo surovom dokumentarcu je ona sama. Mozda bi sujeverni rekli , sudbina, ali nisam sigurna da bi sudbinski scenario bio ovako opasan da ona sama, svesno, nije birala teme. O knjizi “Insajder - moja priča”, piše Jasmina Pašić

Nisam ni sanjala da ću dvadesetak godina posle njenog poziva da idemo u bioskop, kada zapravo počinje naše prijateljstvo, čitati ovakvu knjigu. Njenu knjigu.

I da će to za mene biti poprilična obaveza jer je u međuvremenu postala vrlo važna osoba u javnom životu Srbije, ali pre svega, velika muka - jer ne želim da prihvatim činjenicu da neko želi da joj naudi.

Ponekad, kada smo u retkim trenucima same, bez obezbeđenja, pretvaram se da je sve u redu. Prizivam u sećanje one trenutke kada smo živele bezalenije i lepše iako se svet oko nas raspadao. Problem je nastao kada smo pokušale da ga sredimo, a pacovi su se pojavili iz raznih rupa. Ušla je u bitku iz koje neko obično izađe oglodan. Posle svega sto je uradila, ona ih je već pobedila. Sada je na redu policija da dovrsi posao.

Knjiga se čita brzo – gotovo filmskom brzinom smenjuju se imena potencijalnih ubica, jurnjave po autoputu, izmeštanja na tajne lokacije, emisije, poznati i bitni sagovornici koji promiču u kratkim kadrovima. I sve bi bilo fenomenalno, gotovo viđeno za holivudski scenario, da to nije njen stvarni život. Jedini režiser u ovom , mislim ipak, vrlo surovom dokumentarcu je ona sama. Mozda bi sujeverni rekli , sudbina, ali nisam sigurna da bi sudbinski scenario bio ovako opasan da ona sama, svesno, nije birala teme.

Mislićete samo jos ovo poglavlje, ma čekaj da vidim još ovo, a onda će biti jutro - ukoliko vam u gluvo doba noći, kao vrednom pregalniku, glava ne klone na jastuk. A onda ćete sutra na poslu sa kolegama - ma jel moguće da je ono, jel veruješ da je bilo… .. Na žalost, moguće je i bilo je. Doslovce. I mnogo je, čak i za Srbiju.

A nešto više o Brankici saznaćete samo iz nekih polurečenica i neupadljivih pasusa.

Ono što nije napisala jeste da je ona je osoba koju rasplaču tuđe nesreće, ponekad čak i tužni filmovi, ali koja je u stanju da vam razlozi DNK kako bi saznla ono što je zanima. Nepravdu ne podnosi. Reaguje i kada je ne pitate za pomoć. U knjizi ima npr opisan događaj kada je rešila da pomogne policajcima iz patrole koja stoji ispred njene zgrade, jer su se smrzavali. Smejala sam se kada sam čitala koga je zvala da pita zašto nemaju benzina kako bi upalili motor i ugrejali se. Ali ukoliko vas uhvati za revere - u nameri da pomogne - toliko će da vas protrese, da će sve do tada dozviljene nepravde biti obična banalnost pred naletom energije koju je teško pratiti.

Skoro će pasti u nesvest ako mora da vadi krv, ali će zasto bez problema uraditi emisije o kriminalcima i huliganima, prozivajući poimence one ljude čija se imena u javnosti izgovaraju šaptom kako ne bi izazivali sudbinu. Žena koja nikada ne odustaje i koja će pogaziti sve granice ukoliko će je sputati u onome što je naumila da uradi.

Nikada nismo razgovarale o tome kako bi bilo da je drugačije. Jer drugačije prosto nije moglo…. Jedna naša prijateljica kaže, “umeju ljudi da kažu, ma šta joj je sve to trebalo. Pa možda njoj i nije trebalo da sve te teme otvara, ali svima nama jeste”.

Insajder je institucija , ali Brankica Stanković skoro četiri godine ne živi kao slobodna osoba. Živi sa dvadesetčetvoročasovnim policijskim obezbeđenjem, od trenutka kada joj je, kako je napisala, u MUP-u saopšteno da su ti nepoznati ljudi njeni novi “drugari” i da njen “život vise nece biti isti”

I to traje… Postoji mreža ljudi koja bi želela da Brankica i Insajder ne postoje.

Na kraju, svi mi možemo da sklopimo korice i vratimo se u svoje zanimljive ili manje zanimljive rutine. A ona nastavlja da živi ovu knjigu, jer nije napisano poslednje poglavlje u kojem dobro pobeđuje. A taj trenutak će biti trijumf za nju ali i za Srbiju koja je počela da struže blato sa svojih nogavica.