Službena tajna, epizoda treća

Slobodan Milošević i Mirjana Marković vladali su Srbijom čitavu deceniju. Državne resurse uz pomoć lojalnih pojedinaca koristili su za ubistva, šverc, pljačku građana i lično bogaćenje.

U prošloj emisiji videli ste kako je tajna služba, dok je na njenom čelu bio Jovica Stanišić, učestvovala u osmišljavanju Dafine, uz čiju pomoć su opljačkali građane. Kakva je bila njihova uloga u švercu cigareta, nafte, oružja i kako su stvarali crne fondove na štetu države za funkcionisanje svoje oružane jedinice.

U ovoj emisiji videćete i mehanizam funkcionisanja Službe kada su u pitanju politička ubistva, koja su obeležila period dok je na čelu Službe bio Radomir Marković.

Državni vrh na čelu sa Slobodanom Miloševićem, Mirjanom Marković i njihovim partijskim drugovima, odluči ko je neprijatelj, izdajnik i strani plaćenik, izda nalog tajnim službama za praćenje te osobe. Praktično, svi koji su ubijeni prethodno su atipično praćeni i prisluškivani.

Operativci koji to rade često ne znaju šta je krajnji cilj, ali zato njihovi šefovi u Službi znaju. Na taj način pripreman je teren za JSO, čiji su predstavnici u saradnji sa kriminalcima uglavnom stupali na scenu kada je trebalo pucati.

JSO je bila oružana jedinica tajne službe, formirana za obavljanje prljavih poslova. Uglavnom nekoliko minuta pre ubistva operativcima se naređuje da prekinu svako praćenje i prisluškivanje.

Paralelno sa tim, prethodno su podobni novinari, po nalogu političara ili Službe, pripremali atmosferu javnog linča osobe čije se ubistvo priprema. Posle ubistva, policija je uglavnom služila ne da radi istragu, već da izda šturo saopštenje da se dogodilo ubistvo i da su počinioci nepoznati. Kada je bilo potrebno, logistiku su pružali predstavnici Vojske, odnosno vojne službe. Po izvršenom zločinu, političari su davali izjave u kojima su opravdavali zločine, mediji to prenosili, istraga je tapkala u mestu i krug je bio zatvoren tako što je javnosti putem medija sugerisano da je taj koji je ubijen i trebalo da bude ubijen. Svi ti ljudi koji su promenjivali takav mehanizam uglavnom su ostali da rade i u službama i u medijima i posle promena 5. oktobra. Matrica je bila ista i kada se pripremalo ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića.

Radomir Marković postavljen je za načelnika DB-a u oktobru 1998. godine, kada je sa tog mesta smenjen Jovica Stanišić. Marković je bio čovek od poverenja Mirjane Marković i Slobodana Miloševića. Na čelo Službe došao je iz policije, gde je od ’97. godine bio načelnik Resora javne bezbednosti. Prethodno je u junu ’93. godine rukovodio akcijom hapšenja lidera Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića i njegove supruge Danice, kada je bračni par Drašković brutalno premlaćen.

Bio je u veoma bliskoj vezi sa porodicom Milošević-Marković, jer je Marka Miloševića vodio u lov i učio ga da puca. Dolaskom Radomira Markovića u službu DB-a na važno mesto, kršenjem svih pravila i propisa, dolazi i predstavnik SPS-a.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDBa- 1993-1998, zamenik načelnika RDB-a 2001: Kada je Jovica smenjen, u Službu je doveden Uroš Šuvaković. Meni je bilo uvek smešno kada je Šuvaković govorio na nekom televizijama: "Ja nisam radio u Službi", a upravo je on bio postavljen za vreme Radeta Markovića za pomoćnika za informisanje, analitiku i informisanje i bio je ispod mene, kancelarija ispod mene, i nas dvojica smo... Pozvao me je kad je došao, posle ne znam koliko dana, zbog nekog posla, popili smo Uroš Šuvaković i ja kafu, ja sam mu nešto rekao kako ja to sve vidim i tako smo se rastali. Znači, u vreme Jovice Stanišića niko iz SPS-a nije bio tu i JUL-a, niko nije bio sa Službom... Bilo je pokušaja da nam ubace te neke ljude da rade koji su bliski JUL-u pre svega, ne SPS-u, SPS se baš nije trpao da gura te svoje ljude, ali JUL je po svaku cenu pokušavao...

Uroš Šuvaković bio je član Glavnog odbora SPS-a. Od 27. novembra 1998. godine radio je u analitici DB-a. Danas vodi udruženje "Sloboda“, brani lik i delo Slobodana Miloševića i piše kolumne. Po funkciji koje je imao u Službi, morao je da zna sve zločine i ubistva koja su se pripremala zato što je analitika najvažniji segment Službe, jer tu dolaze sve informacije koje prikupe operativci i tu se prave dosijei.

Na funkciji zamenika načelnika analitike DB-a Šuvaković je bio kada su ubijeni Slavko Ćuruvija, četvorica funkcionera Srpskog pokreta obnove, Ivan Stambolić i kada je bio pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi. Predstavnici SPS-a i JUL-a, posle promene vlasti 2000. godine, kada je počelo otkrivanje zločina koje je počinila Služba, tvrdili su da nisu imali nikakve veze sa tajnom policijom. Međutim, takve tvrdnje demantovane su saznanjem da je upravo Uroš Šuvaković bio zamenik načelnika analitike.

Zoran Mijatović: Sećam se, pre nego što me je pozvao, ja sam znao da će on da dođe jer, vidim ja, moleri tamo nešto rade, prepravljaju... Ja sam tu 30 godina, ja znam i molere i sve živo i pitam: Hej, kume, šta radite ovo? Kaže: "Spremamo", kaže, "kancelariju", a sve šapuću, strah je, Jovica smenjen... Tako je to u Službi kad se rukovodilac smeni, dolazi drugi, boga mi, poprilično je dosta straha mnogih ljudi. Pa kad pitaš molera, on se prvo prekrsti, pa mi onda kaže: Znaš, Uroš Šuvaković tu dolazi, treba da bude načelnik itd.

Radomira Markovića sa porodicom Milošević upoznao je Nikola Ćurčić, inače Miloševićev čovek od poverenja i dugogodišnji prijatelj. Kasnije je Ćurčić Markovića i predložio za mesto načelnika DB-a.

Vlada Nikolić, operativac RDB 1982 – 1999, savetnik načelnika RDB 2001: Rade Marković je bio formalno šef Službe, a Nikola Ćurčić je bio njegov zamenik, a mi koji smo bili u Službi makar i malo zakačili tog vremena znamo da je siva eminencija bio, mislim, sada već pokojni Nikola Ćurčić. U toj profesiji je zamenik načelnika Službe, u stvari prvi operativac Službe. E sad, ovde je problem što i Marković i Ćurčić su bili ljudi van te struke. Tu je taj problem nastao da su dva nekompetentna čoveka, politički podobna i lojalna porodici Milošević u to vreme, došli na čelo Službe i praktično Službu upropastili. Upropastili u toliko što i danas javnost ima percepciju da je to osinje gnezdo i zlo, što i jeste bilo u njihovo vreme, jer su oni pretvorili jednu instituciju važnu za funkcionisanje svake države u zlo, jer su se poslužili državnim resursima i resursima službe za razračunavanje sa političkim neistomišljenicima.

Nikola Ćurčić preminuo je 2006. godine. Radomir Marković nalazi se od 2001. godine u zatvoru. Osuđen je na višegodišnju kaznu zatvora. Marković i Ćurčić su i pre početka rada u Službi godinama radili zajedno. Dok je Ćurčić bio zamenik sekretara gradskog SUP-a, pomoćnik mu je bio Radomir Marković. Nekoliko godina kasnije, kada je imenovan za šefa DB-a, Marković je svog tada već dugogodišnjeg prijatelja Nikolu Ćurčića postavio za svog zamenika, a Milorada Ulemeka Legiju imenuje za komandanta JSO-a. Ta oružana jedinica bila je sastavni deo DB-a, osnovana je još 1991. godine, ali je formalno postala deo Službe državne bezbednosti ’96. godine.

Bogoljub Milosavljević, profesor upravnog prava: Moj je utisak da su službe postale veoma bitan činilac na političkoj sceni Srbije u onom momentu kada je Milošević počeo da gubi podršku. Dakle, sa gubitkom njegove podrške kod birača službe su postale njemu itekako važne za održanje na vlasti i negde od tog momenta i počinje upotreba službi za različite ciljeve održanja režima na vlasti.

Biljana Kovačević Vučo, Komitet pravnika za ljudska prava: U Miloševićevo vreme sistem je funkcionisao zaista onako kao jedna kriminalna družina, a naročito službe u njemu. Znači, svako može da dođe pod udar zakona da ni ne zna na koji način je došao pod udar zakona i da se proglasi neprijateljem.

Pored predstavnika nevladinih organizacija, i novinari i mediji koji nisu pristajali da budu pod kontrolom Miloševićevog režima proganjani su od samog početka. Vrhunac histerije događa se od kraja 1998. godine. Sa početkom intenziviranja sukoba na Kosovu, a pre NATO-bombardovanja, trebalo je naći načina kako da se zabrani kritika Miloševićevog režima, koja se tada mogla čuti samo putem nezavisnih medija.

Zato Vlada narodnog jedinstva Mirka Marjanovića, koju su činili SPS, JUL i Srpska radikalna stranka, odlučuje da se donošenjem protivustavnog zakona o informisanju i raznim uredbama obračuna sa takvim novinarima i medijima.

U oktobru ’98. godine usvojen je protivustavni Zakon o informisanju, koji je značio gušenje osnovnog prava, predviđenog Ustavom: slobode govora i mišljenja.

Po tome će ostati upamćen donedavno generalni sekretar Srpske radikalne stranke Aleksandar Vučić, koji je tada bio ministar za informisanje. Presude o milionskim novčanim kaznama protiv nezavisnih medija donosile su se preko noći. Pošto to niko nije mogao da plati u roku od 24 sata, logično je bilo da sledi gašenje novina, a kod ostalih, koji nisu kažnjeni, dovodi do autocenzure.

U to vreme počinju intenzivniji sukobi na Kosovu. Zapad mesecima preti da će uslediti NATO-bombardovanje, ako se kriza ne reši mirnim putem.

Na početku bombardovanja ubijen je i novinar Slavko Ćuruvija.

Prethodno je putem državnih medija obeležen kao izdajnik. Predstavnici vlasti najavljivali su da će se, ako počne bombardovanje, obračunati sa svim izdajnicima u zemlji, čime je, uz pomoć Službe, medija i političara, stvarana atmosfera koja kasnije treba da u javnosti opravda ubistvo novinara Slavka Ćuruvije.

Da je u Službi bezbednosti u vreme Miloševića preovladavalo mišljenje da sve koji su od strane režima proglašeni za izdajnike treba ubiti najbolje pokazuje komentar Dragana Filipovića, tada visokog funkcionera DB-a.

Dragan Filipović Fića, tada načelnik obaveštajne službe DB-a, pobegao je iz zemlje tokom akcije "Sablja":

"U pružanju podrške NATO-intervenciji prednjačio je globalistički publicista Slavko Ćuruvija. On je javno podržavao američko bombardovanje, nazivajući ga demokratskim činom. To je najverovatnije bio razlog zbog kojeg je likvidiran negde na početku rata, u pauzi između dva demokratska bombardovanja. Za njegovu smrt globalisti okrivljuju isključivo Službu državne bezbednosti, mada je objektivno to mogla organizovati i izvršiti bilo koja od patriotskih grupacija, kojih je tada u Srbiji bilo na desetine. Lično, nisam imao dodirnih tačaka sa likvidacijom Ćuruvije niti mi je poznato ko je to izvršio, mada se i moje ime verovatno nalazi na listi osumnjičenih, ali ko je da je, znao je i šta radi i zašto to radi."

Najava za ubistvo Slavka Ćuruvije usledila je 6. aprila ’99. godine u "Politici ekspres". Novinar Miroslav Marković potpisao je tekst "Ćuruvija dočekao bombe“, koji je u stvari bio napisan po nalogu Mirjane Marković. Tadašnji direktor kuće „Politika“ je Dragan Hadži-Antić. Bila je to javna pretnja i presuda Ćuruviji. Komentar je pročitan i u drugom "Dnevniku“ RTS-a:

"U ovoj situaciji mudro su zaćutali svi oni koji sve vreme priželjkivali bombe za Srbe. Reč je dabome o Slavku Ćuruviji. Danas kada te željno očekivane i prizivane bombe ubijaju Srbiju, izdajnici ćute. Ako čekaju da Srbi i Srbija budu pokoreni, uzalud čekaju, a ako su se nadali da će njihova izdaja biti zaboravljena, uzalud su se nadali."

Slavko Ćuruvija ubijen je pet dana kasnije, na Uskrs ’99. godine, dok je sa Brankom Prpom ulazio u haustor zgrade u kojoj stanuje.

Branka Prpa: "Već sledećeg trenutka drugi me je udario pištoljem po glavi i ja sam pala pored Slavka, koji je već ležao. Onaj koji je pucao, prišao je i tu ispred mene pucao mu u glavu. Koliko sam saznala dan posle ubistva, bilo je 17 metaka, bilo je rikošeta, meci su udarali okolo. Prosto ne znam kako sam živa. Prigušivač je očigledno korišćen jer nisam čula pucnje."

Sve u vezi sa ovim ubistvom odmah je ukazivalo da se radi o rukopisu DB-a. Međutim mediji tada ćute. Bombardovanje traje, u zemlji je vanredno stanje.

Funkcioner JUL-a i savezni ministar Goran Matić u maju 2000. godine za "Tanjug“ izjavljuje da oni koji postavljaju pitanje ko je ubio Ćuruviju destabilizuju državu.

Samo mesec dana posle petooktobarskih promena 2000. godine, u javnost je izašao dosije "Ćuran“, dokument Državne bezbednosti, iz kojeg se videlo da su Ćuruviju dva dana pre ubistva pratili pripadnici beogradskog centra DB-a, na čijem je čelu tada Milan Radonjić. Pet minuta pre ubistva naređeno im je da se povuku. Jedan pripadnik DB-a, koji nije čuo naredbu o povlačenju, svedočio je da na ulici gde je ubijen Ćuruvija video beli "golf 3“, identičan vozilu kojim su raspolagali pripadnici 9. odeljenja. Utvrđeno je da je na dan ubistva Ćuruvije za sporni "golf“ bio zadužen pripadnik beogradskog DB-a Ratko Romić. Kako su objavili mediji, Ratko Romić i nekadašnji pripadnik JSO-a Miroslav Kurak, koji su, prema iskazima, viđeni u Svetogorskoj ulici u vreme ubistva, trenutno su u bekstvu.

Ubistvo Slavka Ćuruvije najbolje pokazuje zloupotrebu Službe, ali i njenu moć, zbog koje do danas nije podignuta optužnica za to ubistvo, iako postoji dosta dokaza na osnovu kojih je jasno da su pripadnici DB-a umešani u ubistvo. Mnoge stvari bile su jasne novom rukovodstvu još 2001. godine.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB-a 1993-1998, zamenik načelnika RDB-a 2001: Tamo se nesporne stvari, da je tajno praćenje bilo dva dana, da prvi dan to nije uspelo, da je Radonjić bio nezadovoljan. Njih je Radonjić uveče zvao, ljutio se da nisu dobro uradili posao, da će sutradan da ih pohapsi, strelja i ne znam šta.

B92: Dobro, a šta je bilo sa Radonjićem, to je ono što se ne zna?

Zoran Mijatović: Ništa, Radonjić je dao nalog, on kaže da je njemu dao nalog Rade Marković i to tako se obrtalo u krug.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Bio sam učesnik jednog sastanka, koji je obavljen u prostoriji tadašnjeg načelnika Službe držane bezbednosti Srbije Gorana Petrovića, na kome su bili, pored ljudi iz Službe bezbednosti, ljudi iz Okružnog tužilaštva, gde je donet zaključak da se vrši privođenje Milana Radonjića i da se spremi krivična prijava. Ja ne znam šta se tu izdešavalo, na kraju je čitava priča svedena na to da je on predat Okružnom sudu, kao dopuna izveštaja krivične prijave, kojom je on bio obuhvaćen, vezano za Ibarsku magistralu.

B92: Od ubistva Ćuruvije se odustalo ili šta?

Zoran Stijović: Ne znam.

Milan Radonjić, tadašnji načelnik beogradskog centra DB-a, u međuvremenu je oslobođen i optužbe za učešće u ubistvu četvorice funkcionera Srpskog pokreta obnove na Ibarskoj magistrali. Dežurni u beogradskom centru DB-a na dan ubistva Ćuruvije, kao i u vreme zločina na Ibarskoj magistrali, bio je Cvjetin Milinković, koji je preminuo 2006. godine. Miroslav Marković, koji je potpisao tekst "Ćuruvija dočekao bombe“, radio je do nedavno u dokumentaciji Politike.

Dragan Hadži-Antić povukao se iz javnosti, bavi se zastupanjem interesa Kube u Srbiji i zajedno sa Urošem Šuvakovićem promoviše knjige Mirjane Marković.

Ona je pobegla iz zemlje neposredno pre ubistva Zorana Đinđića i pored toga što je protiv nje bila podneta krivična prijava kao inspiratora ubistva Ćuruvije. Tu prijavu podneo je brat Slavka Ćuruvije, Jovo Ćuruvija. Nikada nije saslušana. Danas živi u Rusiji, gde je dobili politički azil.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB-a 1993-1998, zamenik načelnika RDB-a 2001: Ne možete vi da saslušavate lica kada je u pitanju neko krivično delo po nekoj političkoj vizuri. Pa da kažem: hajdemo mi sad lepo da krenemo od porodice Milošević, s druge strane da krenemo od predsednika SPS-a i ovde od predsednika ili potpredsednika JUL-a. A šta mislite da pozovemo Miru Marković, da ona kaže: šta je vama? I tako da se rastanemo. Ima nešto što je besmisleno...

B92: Pitanje je šta ćete vi nju da pitate?

Zoran Mijatović: Ima nešto... Pa, što god da je pitate, pa je l’ Vi očekujete da radite na slučaju Ćuruvija, pa prvo da pozovete Mirjanu Marković, da Vam ona kaže da nije... Neće da kaže: E pa, jesam, ma nisam znala. Ja rekla malo jače, a oni čuli...

B92: Ne, Vi ste rekli da ste stali do Radeta Markovića?

Zoran Mijatović: Znači, Rade Marković, pa sa njime itd, ali mi nismo još ni dobili nijedan podatak od svedoka, od ljudi koji su učestvovali, da to vodi prema Miri Marković. Mi smo išli onako kako to dozvoljava jedan ozbiljan posao, da dokažete da iza toga stoji nalogodavac, primera radi, Mira Marković. Možda stoji, možda ne stoji. Možda bi do nje došli, možda ne bi, ali ne zaboravite, Goran Petrović i ja to samo radimo devet meseci.

Mehanizam je i svim političkim ubistvima uvek bio isti. Služba državne bezbednosti prati i prisluškuje potencijalnu žrtvu, informacije o kretanju, kao i gde je ta osoba trenutno, javljaju šefovima Službe ili određenog odeljenja DB-а. Neposredno pre ubistva, šef operativcima na terenu naređuje da praćenje prekinu. Na taj način, operativci često ne znaju zašto nekoga prate, ali stalnim izveštavanjem gde je žrtva zapravo pripremaju teren za ubistvo, kada nastupaju pripadnici Jedinice za specijalne operacije. Po svemu sudeći, onaj koji izdaje naredbu operativcima da se praćenje prekine - zna i da sledi ubistvo, ali isto tako zna i ko je ubica.

Vlada Nikolić, operativac RDB 1982 – 1999, savetnik načelnika RDB 2001: Vrh Službe daje naloge te vrste i odabere ljude koji će to da rade i proces vam ide u tom smislu da... Za to su najbolji primeri ovo, recimo, Ibarska magistrala, to je par ekselans primer za ovo o čemu govorim, s tim što... Tu sad, kad je Ibarska magistrala u pitanju, ima jedno dvojstvo jer recimo uključeni svi pripadnici pratećeg aparata da prate operativnu obradu Vuka Draškovića, ali oni ne znaju šta je cilj te pratnje, oni misle da je cilj pratnje da se prati čovek ko i svi ostali koji se prate, a ne znaju da sve ide ka tome da se ubije u stvari politički protivnik. Služba je pratila i prisluškivala i ovo što Vi pitate, to je odlična polazna osnova za tužioca da procesuira slučaj.

Posle 5. oktobra prioritet novom rukovodstvu DB-a bio je otkrivanje ubica Slavka Ćuruvije, Ivana Stambolića, četvorice funkcionera Srpkog pokreta obnove, kao i pokušaja ubistva Vuka Draškovića.

U međuvremenu, donete su pravosnažne presude za ubistvo na Ibarskoj magistrali, za ubistvo Stambolića i pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi 2000. godine. Podignuta je zajednička optužnica za ubistvo Stambolića i pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi i u tom postupku prvi put se kao naredbodavac pojavljuje Slobodan Milošević, ali i Mirjana Marković. Taj postupak je bio i prvi u kojem je otkrivena i uloga koju tad ima Vojska u pripremi za ubistvo Vuka Draškovća.

Svetko Kovač, načelnik Vojno-bezbednosne agencije: Pa, ja ne bih rekao da je učestvovala Vojska u tome.

B92: A pomagala je?

Svetko Kovač: Dakle, ona je davala određenu logističku podršku, i ne Vojska, zna se tačno, personalno, ko je to uradio i ko je iz Vojske u tome učestvovao. Mi smo negde 2002. godine dobili podatke da je moguće da je neko iz Vojske učestvovao u logističkoj podršci pokušaja atentata na gospodina Vuka Draškovića. Te podatke smo proveravali, međutim, trebalo je dosta vremena da prikupimo dokaze da je to zaista tako. Mi smo radeći prikupili dokaze i negde u martu 2003. dostavili Upravi za borbu protiv organizovanog kriminala, koja je inače vodila taj slučaj, tako da je to predato tužiocu i to je u sudskom procesu. Dakle, potpuno je razjašnjeno ko je učestvovao i na koji način.

B92: Tu se navodi Živko Terzić, koji je danas Vaš zamenik, da je on davao te vojne uniforme?

Svetko Kovač: On je radio na dokumentovanju tih zloupotreba.

B92: Ne da je učestvovao u pomaganju?

Svetko Kovač: Ne, dakle, on je radio na dokumentovanju i zahvaljujući njegovom radu, i ne samo radu njegovom, nego i ljudi koji su sa njim radili, upravo je ovo sve dokazano i predati kvalitetni dokazi tužiocu.

Živko Terzić, zamenik načelnika Vojno-bezbednosne agencije u vreme kada su pripadnici JSO-a pokušali da izvrše atentat na Vuka Draškovića u Budvi, bio je pomoćnik načelnika za bezbednost u ratnoj mornarici u Tivtu. Terzić je tada pripadnicima JSO-a obezbedio smeštaj, vojne uniforme, sanitetsko vozilo, dozvolu za putovanje na relaciji Budva-Cetinje, kao i tri vojne knjižice da se vrate u Srbiju. Naredbu koju je Terzić izvršio dao je admiral Milan Zec, sa obrazloženjem da će kolege iz SDB-a Srbije raditi na nekom tajnom zadatku u njihovoj zoni odgovornosti i da im treba pomoć.

Na suđenju za pokušaj ubistva Draškovića Živko Terzić je prepoznao optuženog Nenada Ilića kao osobu koja se predstavila kao Predrag Đorđević, radnik RDB-a Srbije. Kako se moglo čuti na suđenju, Terzić je pomogao pripadnicima JSO-a, ali i saopštio svom pretpostavljenom da mu je zadatak čudan jer je neobično da se od njihove službe traže takva sredstva za potrebe MUP-a. Svi oficiri ratne mornarice svedočili su da niko nije povezao ovu posetu i pokušaj ubistva Vuka Draškovića.

Nebojša Pavković, koji je optužen za učešće u pokušaju ubistva Vuka Draškovića u Budvi, nalazi se u Hagu, gde mu se sudi za ratne zločine, tako da u zemlji protiv njega nije vođen sudski postupak. Pavković je postao načelnik Generalštaba posle NATO-bombardovanja.

Da je režim Slobodana Miloševića bio spreman na sve najbolje pokazuje činjenica da je tokom NATO-bombardovanja žrtvovano 16 radnika RTS-a. Naređeno im je da ostanu u zgradi, iako se znalo da će zgrada biti bombardovana.

Za to ubistvo optužen je i na 10 godina zatvora osuđen samo tadašnji generalni direktor RTS-a Dragoljub Milanović. Tokom čitavog toka istrage Milanović je negirao mogućnost da je mogao znati da će zgrada RTS-a biti bombardovana. Međutim, tadašnji načelnik analitike u beogradskom centru DB-a Vlada Nikolić otkriva šta se dešavalo te noći.

Vlada Nikolić, operativac RDB 1982-1999, savetnik načelnika RDB-a 2001: I dobro se sećam da sam te noći dolazio na dežurstvo u beogradski centar, da sam video razorenu televiziju i video sve one jezive scene u Aberdarevoj ulici, došao na dežurstvo i rekao da, okupljenim tu kolegama, rekao da bi trebalo odmah uhapsiti Dragoljuba Milanovića što je dozvolio da pogine ovoliki broj ljudi.

B92: Vi ste kao pripadnik Službe znali da Dragoljub Milanović tada zna da će biti bombardovanja?

Vlada Nikolić: Mi smo osnovano pretpostavljali da će televizija biti bombardovana. NATO-pakt je proklamovao televiziju kao legitimni svoj cilj, mi smo znali da je to moguće svakog dana da se desi.

B92: A jeste kao Služba preduzeli nešto da upozorite te ljude?

Vlada Nikolić: Naravno, ono što je bilo... Sva saznanja koja je Služba imala o tome prezentovala je višim instancama i baš zato što smo očekivali da se tako nešto desi meni je bilo jezivo to saznanje da su ti ljudi praktično žrtvovani.Ova izjava Vlade Nikolića praktično potvrđuje tvrdnje porodica poginulih radnika RTS-a, koji godinama zahtevaju od nadležnih da kazne sve koji su znali i bili krivi za žrtvovanje radnika RTS-a.

Dragoljub Milanović osuđen je juna 2002. zbog odgovornosti za pogibiju 16 radnika RTS-a. On međutim, po svemu sudeći, nije jedini krivac za pogibiju radnika RTS-a, pitanje je samo ko koga štiti i dalje. Milanović je zatim do pravosnažnosti presude na slobodu pušten odlukom Vrhovnog suda Srbije. Javnost je bila šokirana takvom odlukom Vrhovnog suda. Rešenje je međutim donelo veće Vrhovnog suda kojim je, kako se kasnije, saznalo predsedavao Ljubomir Vučković. Taj sudija je prošle godine osuđen na šest godina zatvora zbog primanja mita, protivzakonitog posredovanja i zloupotrebe položaja u slučaju kriminalne grupe Zorana Jotića Jotke. Advokat Milanovića, Branimir Gugl, tvrdio je da Milanović neće pobeći i da je pasoš predat državi.

Međutim Milanović je tada sa lažnim ispravama pobegao iz zemlje. Tek u akciji "Sablja“, posle ubistva premijera Srbije, uhapšen je u Crnoj Gori i saopšteno je da su Milanoviću u bekstvu 2002. pomagali Milorad Ulemek Legija i Zemunski klan. Oni su mu omogućili prelazak u Crnu Goru sa lažnim policijskim legitimacijama. To je najbolji primer koliko su veze između Miloševićevih ljudi iz medija, Zemunskog klana, policije, DB-a, pravosuđa i JSO-a bile jake i kada on više nije bio na vlasti.

Vlada Nikolić, koji je u noći bombardovanja zgrade RTS-a pred kolegama rekao da Dragoljuba Milanovića treba odmah uhapsiti jer je žrtvovao radnike RTS-a, sklonjen je istog trenutka iz Službe.

Vlada Nikolić, operativac RDB 1982-1999, savetnik načelnika RDB-a 2001: Ja recimo konkretno sam dobio rešenje da idem u Prizren na neodređeno radno mesto, tako je pisalo u rešenju, i na neodređeno vreme. Onda ja nisam hteo da primim to rešenje, tražio sam objašnjenje. Milan Radonjić koji mi ga je uručivao, nije znao da mi da obrazloženje. Disciplinski postupak je sproveden protiv mene i u roku od 24 sata sam bio na ulici, što sam ja doživeo kao veliku nagradu u tom trenutku, jer sam shvatio da zaista ja i ta služba u kojoj sam radio više nemamo ništa zajedničko.

Posle toga Vlada Nikolić napušta Službu i odlazi da radi u Gradskoj direkciji za građevinsko zemljište, koje je tada u nadležnosti Srpskog pokreta obnove. Tri dana pre ubistva na ibarskoj magistrali kidnapovali su ga pripadnici DB-a.

Vlada Nikolić: Meni su to rekle mnoge starije kolege, koje pamte vreme od Ozne, Udbe i redom, hronološki do današnjih dana, da sam ja jedinstven slučaj utoliko što Služba nije nikad se tako razračunavala sa svojim pripadnicima, nego je to radila mnogo elegantnije, u smislu: idi u penziju, skloni se. Ali ovo je bilo vreme takvo gde sam ja poslužio kao primer kako će da prođu ostali ako se usude da napuste Službu i zaposle se, možete misliti, zaposlite se u gradskoj ustanovi nekoj, a grad je tada u rukama opozicije.

Sudski postupak za otmicu Vlade Nikolića još uvek je u toku. Ljudi koji su ga, kako se navodi u optužnici, isleđivali bili su Miša Milićević i Goran Živaljević, koji su 2002. godine, odlukom Zorana Đinđića, imenovani na čelo Službe bezbednosti. Zanimljivo je da je Živaljević u postupku za otmicu bivšeg radnike DB-a Vlade Nikolića do 2005. godine bio svedok, a posle u postupku postao optuženi.

Vlada Nikolić, operativac RDB 1982-1999, savetnik načelnika RDB 2001: I u sklopu priprema za Ibarsku magistralu verovatno da su rukovodioci tadašnje službe rekli, razmišljali: šta će nam onaj Vlada Nikolić tamo u osinjem gnezdu, opozicionom, on će ako mi ovo napravimo, moći da eventualno pomogne u rasvetljavanju toga što mi planiramo da uradimo, pa hajde da ga mi lepo na vreme sklonimo u neki podrum i da ne mislimo o njemu.

Da su pripadnici srpske službe i podzemlja tokom bombardovanja bili umešani i u ubistvo novinarke BBC-ja Džil Dando izveštavali su britanski mediji, ali se o tome moglo čuti i na sudu u Londonu. Novinarka BBC-ja ubijena je samo tri dana pošto je bombardovana zgrada RTS-a i nekoliko dana posle bombardovanja poslovnog centra Ušće, u kojoj su bile prostorije televizije Košava, čija je vlasnica tada bila Marija Milošević. Široj javnosti Srbije slučaj ubistva novinarke BBC-ja nije poznat.

U vreme NATO-bombardovanja, 26. aprila, ispred ulaznih vrata svog stana u Londonu ubijena je Džil Dando, jedna od tadašnjih zvezda televizije BBC. Londonski mediji već tada su navodili da je ubica došao iz Srbije i da je povezan sa Željkom Ražnatovićem Arkanom, nekadašnjim saradnikom Savezne službe bezbednosti. Britanska policija tada je odbacila kao neosnovane sve te navode i na sud je izveden i 2001. godine za ubistvo osuđen već osuđivani nasilnik Beri Džordž.

Međutim, na suđenju su advokati Džordža, kako prenosi BBC, pročitali izveštaj britanskih službi, u kojima je pisalo da je Arkan naredio ubistvo kao osvetu za bombardovanje televizije Košava, koja je tada bila u vlasništvu Marije Milošević. Ubica je stigao iz Jugoslavije, preko Nemačke i Francuske, a putovao je brodom, jer se smatralo da bi ga let avionom otkrio, stoji u ovom izveštaju.

U međuvremenu, desilo se i bombardovanje televizije Beograd, u kojem je poginulo 16 radnika RTS-a.

Posle ubistva novinarke Dando, studio BBC-ja dobio je nekoliko anonimnih poziva, u kojima se ubistvo Dandove povezivalo sa bombardovanjem RTS-a. U jednom takvom razgovoru, muškarac koji je pozvao između ostalog je rekao: "Vi masakrirate, mi uzvraćamo masakriranjem. Prvu žrtvu imali ste juče." Beri Džordž je u avgustu ove godine pravosnažno oslobođen svih optužbi, a ubistvo novinarke ostalo je nerešeno.

Željko Ražnatović Arkan, koji još tokom 80-ih ubijao po nalogu savezne službe, a kasnije DB-a, ubijen je 2000. godine ispred Interkontinentala. Njegovo ime dovodilo se u vezu i sa ubistvom novinarke Duge Dade Vujasinović. Dada Vujasinović pronađena je mrtva u svom stanu 8. aprila ’94. godine. Nadležne institucije odmah su saopštile da je u pitanju samoubistvo. Iako sve činjenice ukazuju na to da je Dada Vujasinović ubijana, do danas nije podignuta nikakva optužnica. Nikada do danas nije ni ispitana uloga vojnih i civilnih službi u ubistvu novinarke Dade Vujasinović, iako su za to postojale osnovane sumnje. Insajder će se tom temom posebno baviti u nekoj od narednih emisija.

Pošto u Službi bezbednosti ima ljude koji će izvršavati svaku naredbu, pa i onu koja znači krivično delo, Milošević na početku bombardovanja odlučuje da izvrši promene i u Vojsci. Zanimljivo je međutim da Milošević donosi odluku da reaktivira i vrati u vojnu službu tada već penzionisanog generala Aleksandra Vasiljevića. Vasiljević je ’92, takođe po nalogu Miloševića smenjen, uhapšen, pa nekoliko meseci kasnije svih optužbi na sudu oslobođen, ali istovremeno i penzionisan.

Aleksandar Vasiljević, načelnik Vojne službe bezbednosti 1991-1992, zamenik načelnika 1999-2001: Pošto je meni pripisivano da sam ja kasnije reaktiviran po liniji JUL-a, Mire Marković, da li Miloševića i bilo koga, to je ’99. godine. Znači, ja nisam bio član nijedne stranke. Formalno, mene jeste reaktivirao predsednik Milošević, jer je on čovek koji je potpisao ukaz, ali nije on inicirao da ja budem reaktiviran.

B92: A ko je inicirao?

Aleksandar Vasiljević: Inicirao je general Ojdanić, da bi, po njegovom, čovek takvog profila kakav sam ja bio, a znao me je iz tog ranijeg perioda JNA, da je bio koristan za Vojsku. Ja sam razmišljao oko te odluke, da li da idem. Kao čoveku mi je godilo praktično da se na jedan prećutan način prihvata greška koja je učinjena, ne samo prema meni, nego i prema drugim organima bezbednosti, jer su i drugi bili posle oslobođeni u tim krivičnim postupcima.

Milošević je te godine smenio načelnika vojne službe Aleksandra Dimitrijevića i postavlja Gezu Farkaša kao svog čoveka od poverenja. Njegov zamenik postaje Aleksandar Vasiljević.

Aleksandar Vasiljević: Čime sam ja lojalan?

B92: Da.

Aleksandar Vasiljević: Pa, zato što se nisam u međuprostoru angažovao ni u jednoj stranci, to je prva stvar, a druga, što se nisam nigde eksponirao da li sam na ovoj ili na onoj strani. Znači, ja sam živeo povučeno i ono što je najbitnije, po mome, to nije bilo pitanje moje političke podobnosti u prvom planu. U prvom planu je bila ta ocena oko profesionalnosti i falili su profesionalni kadrovi. Znači, ja sam pre svega zbog toga reaktiviran.

Aleksandar Vasiljević kasnije je bio svedok Tužilaštva u procesu koji se u Hagu vodio protiv Slobodana Miloševića. Tada je imao pretnje od ljudi iz DB-a.

U toku bombardovanja zemlje Miloševićeva tajna služba ne obračunava se samo sa domaćim izdajnicima, već i sa onima koji su obeleženi kao finansijeri nezavisnih medija. Dragan Filipović Fića, bivši funkcioner DB-a, opisuje do detalja kako je bilo planirano ubistvo Amerikanca Džordža Soroša, kako navodi, najpoznatijeg svetskog finansijera nevladinih organizacija. Kada je počelo NATO-bombardovanje, Filipović je, kako navodi, bio na funkciji specijalnog savetnika načelnika Službe državne bezbednosti za izvođenje tajnih operacija u inostranstvu.

Izvod iz knjige Dragana Filipovića, bivšeg visokog funkcionera DB-a:

"Procena je bila da bi se Soroševim uklanjanjem destabilizovala najjača globalistička mreža na Balkanu, a time značajno umanjila moć političkog i propagandnog uticaja zapadne alijanse u tom delu sveta. U situaciji kada se intenzivno odvijala NATO-agresija, čiji je Soroš bio inicijator, opravdanost radikalnog nastupa prema njemu nije dovođena u pitanje. Prema raspoloživim saznanjima Službe o Soroševom kretanju, navikama i tekućim planovima, pažnju je privukao podatak da se upravo priprema da poseti malo, atraktivno turističko mesto u jednoj od evropskih zemalja, gde je inače povremeno svraćao. Za realizaciju akcije odabran je jedan iskusni pripadnik rezervnog sastava naših specijalnih snaga, registrovan pod kodnim nazivom ’Mungos’.“

Filipović navodi da je "Mungos“ granicu prešao ilegalno, te da se u susednoj državi prijavio vlastima kao vojni dezerter. Taj status omogućio mu je dalje kretanje, a kada je, kako se navodi, stigao na odredište, iznajmio je stan sa pogledom na objekat, gde se očekivao Sorošev dolazak, kao i jednu garažu odmah iza objekta, koja je trebalo da mu posluži za sklanjanje i evakuaciju posle izvršene akcije.

"Međutim, zbog nagomilanih obaveza, Soroš je odlagao dolazak, prvo za mesec dana, a onda još za dva. Kontaktirao sam ’Mungosa’, odlučio je da ga sačeka po svaku cenu. Vreme je prolazilo, NATO-agresija, za koju smo procenjivali da će trajati znatno duže, zaustavljena je posle tri meseca potpisivanjem fiktivnog mirovnog sporazuma.

Tim povodom pozvao me je načelnik Marković i rekao da poslove koje sam započeo ili storniram ili preusmerim na klasično obaveštajno delovanje, jer bi svaka radikalna akcija u novonastalim uslovima mogla biti politički kontraproduktivna. Kada odgledam tekuće aktivnosti Džordža Soroša, ne mogu a da ne primetim da bi bilo sebično nazvati ga srbomrscem, jer on zaista podjednako mrzi i Ruse, Arape, Kineze i Afrikance. Stvarno bi bila nepravda da taj smrdljivko nadživi svoje mnogobrojne žrtve. Uveren sam da će neki drugi ljudi, iz neke druge patriotske službe, kad-tad odlučiti da mu presude. Želim im više uspeha nego što smo mi imali, a i ’Mungos’ je još uvek u top formi. Trenutno je bez posla, stoji na raspolaganju.“

Dragan Filipović, visoki funkcioner DB-a, imao je svoju ulogu i u ometanju rada nezavisnih medija, zajedno sa pripadnicima Vojske. To je objavljeno u knjizi "Vojna tajna“, kada je 2004. godine javnost imala prilike prvi put da sazna čime se Vojska sve bavila kada je u pitanju zaštita Miloševićevog režima.

U knjizi, čiji je autor Vladan Vlajković, objavljeni su stenogrami sa sednica Generalštaba u periodu od ’99. do 2003. godine. Vladan Vlajković aktivnu vojnu službu napustio je ’93. godine, ali je uz pomoć ljudi koji su radili u Generalštabu dobijao stenograme, skupljao ih pre promena, dostavljao vladi Crne Gore, ali i ovdašnjoj opoziciji, a posle demokratskih promena sve i objavio u knjizi. Međutim, knjiga je zaplenjena, a Vladan Vlajković uhapšen 18. marta 2004. godine. Sudski postupak protiv njega još uvek je u toku. Kada je Vlajković uhapšen, načelnik Generalštaba bio je Branko Krga, a ministar odbrane Boris Tadić. Tako je ispalo da je praćenje opozicije, ometanje rada nezavisnih medija, atentat u Budvi zapravo državna tajna i da je Vlajković počinio krivično delo pošto je to objavio.

Aleksandar Vasiljević, načelnik Vojne službe bezbednosti 1991-1992, zamenik načelnika 1999-2001:: Tu su vršene razne manipulacije. U javnosti su izlazili različiti ljudi, od kojih su neki pisali čak i nekakve svoje sastave.

B92: Je l’ mislite na Vladana Vlajkovića?

Aleksandar Vasiljević: Pa, mislim i na njega.

B92: Ali to nisu sastavi, to su prosto bili transkripti sa kolegijuma.

Aleksandar Vasiljević: Imao sam prilike da letimično pregledam jednu od tih knjiga i interesovalo me da neke sadržaje o kojima je on pisao proverim ja po svojoj evidenciji koju imam. Ja sam pregledao, pre svega, neke datume za koje sam ja imao zabeleženo u svojoj beležnici. Znači, imam dva slučaja, jedan koji se odnosi na nekakvo izlaganje generala Ojdanića na nekakvom sastanku, da su tu bili komandanti ratnih mornarica... Ja ne znam ko je bio. Tog dana general Ojdanić nije bio na tom sastanku, nego je bio na Zlataru. I drugo, našao sam i za sebe, da ja na jednom od tih sastanaka, u kojem Vlajković to navodi i citira, nisam bio ja tu.

B92: Pa da, ali zašto je onda uhapšena knjiga? Rečeno je i saopšteno da je otkrivena državna tajna.

Aleksandar Vasiljević: Postoje formalni razlozi da je nešto što je proglašeno kao tajna ne može da se publikuje dok se donese formalna odluka o skidanju stepena tajnosti. On taj deo nije ispoštovao...

B92: Da, ali nekako svi se skrivaju iza toga "tajno“? Znači, ispada da je sve tajno. Svaki dokument.

Aleksandar Vasiljević: Znate šta, svaka služba koja se u žargonu zove tajna služba, službe koje se bave poslovima državne bezbednosti, da li je to u Americi, u Engleskoj, u Rusiji, uopšte nije bitno, to su poslovi državne bezbednosti. U žargonu su one tajne službe i tajna služba ne može da bude, ja bih rekao, jedan kiosk u kojem sve što radi, ona to dnevno deli i saopštava.

B92: Čekajte, ali ako u tim dokumentima se skriva npr. neki zločin? Znači, kriv je onaj koji je otkrio taj zločin, a ne onaj koji ga je počinio?

Aleksandar Vasiljević: Ma, koji zločin?! To je bilo prvi put da neko ukrade dokumenta sa sastanka kolegijuma.

B92: Pa, to je vaš problem, problem Vojske?

Aleksandar Vasiljević: Ja se slažem da je problem što su dokumenta ukradena.

B92: Da, ali javnost zanima šta je u tim dokumentima.

Aleksandar Vasiljević: Ima, ima i stvarnih tajni, a ima i onoga što bi moglo u proceduri da se donese odluka da to ne predstavlja tajnu.

B92: Zašto menjamo teze? Znači, mene samo zanima da li je važno šta piše u tim dokumentima. Sad Vi govorite o potpuno drugoj jednoj stvari.

Aleksandar Vasiljević: Važno je, važno je, ja ne kažem da nije važno to što piše u dokumentima.

Posle NATO-bombardovanja prioritet rada i civilne i vojne službe postaju tadašnji lideri opozicije, članovi Otpora, nezavisni mediji i nevladine organizacije.
Aleksandar Vasiljević: Nijedan lider opozicije nije bio stavljen pod mere od strane vojne službe u vreme dok sam ja bio i reaktiviran i pre toga, dok sam bio u onoj JNA.

B92: Kako nije?

Aleksandar Vasiljević: Znači, nije, nije stavljeno pod mere, ali ako je vojna služba došla do nekih saznanja bez uvođenja obrade, bez prisluškivanja, bez bilo čega, hajde da kažem, nečiji sin, koji je u taj deo uključen, ispriča svom ocu šta rade, a taj otac dođe pa kaže organu bezbednosti, a onda ta služba taj podatak uzme pa prosledi DB-u da znaju šta se tamo radi, jer objektivno je rađeno na nasilnom menjanju stanja u zemlji, na organizovanju masovnih demonstracija i naoružavanju. Ne znam zašto imate smešak, jer mogu i ja da se smejem, ali oni koji otimaju oružje i koji idu neredima, ja sam... Da se razumemo, ja znam i za stanje koje se događalo u martu ’91. godine, 9. marta, i znam za stanje kako se odvijalo ovde 5. oktobra i mi smo iz vojne službe izneli svoj stav, ne iz straha šta će se dogoditi po nas, nego po zemlju u celini, da Vojska ne sme da napravi grešku kakva je učinjena 9. marta, da izlazi na ulice i da ona zavodi red, jer bi to vodilo krvoproliću i građanskom ratu.

Iako je sve do danas u javnosti ostao utisak da je Vojska, zahvaljujući Nebojši Pavkoviću, 5. oktobra odbila naređenje Miloševića, stvari nisu bile baš takve. Prema nezvaničnim informacijama, nekoliko generala ubeđivalo je Nebojšu Pavkovića da ne izvodi Vojsku na ulice i da odbije naredbu Miloševića.

Aleksandar Vasiljević Oko moje uloge u 5. oktobru, probijalo se kroz javnost jedno, drugo i treće, ja nemam potrebe da o tome govorim.

B92: Jeste Vi otišli na taj sastanak 5. oktobra, gde se raspravljalo o tome da....

Aleksandar Vasiljević: Prvo nije bio sastanak, znači, nismo pozvani na sastanak.

B92: Otišli ste sami?

Aleksandar Vasiljević: Nisam otišao sam, otišao sam sa generalom Đakovićem, koji je bio načelnik, nominovani načelnik Uprave bezbednosti, priključio nam se general Krga, koji je bio tada načelnik Obaveštajne uprave, otišli smo na moju inicijativu do načelnika Generalštaba i u Generalštab, jer mi nismo bili u istoj zgradi. Došli smo, ja bih rekao, nepozvani, u Generalštab i tu je general Pavković doneo odluku da se Vojska ne upotrebljava. I pored pritisaka koje je na njega vršio Milošević. Tri puta ga je pozivao oko toga, oko angažovanja Vojske prema studiju, koji je već bio profunkcionisao na Košutnjaku i kada je Pavković rekao: "Evo, sad ćemo, gospodine predsedniče.", on mu je zadnji put kad ga je pozvao i posle toga mu spustio slušalicu, rekao: "Nebojša, hoćeš ti meni reći, kao čovek čoveku, hoćeš li ti meni ovo učiniti ili nećeš?" A onda je on rekao: "Pa evo, gospodine predsedniče, sad će, samo što nisu." I on mu je spustio slušalicu. Ali je general Pavković praktično odbio da postupi po zahtevu Miloševića.

B92: Je l’ ga neko ubedio da ne postupi ili nije?

Aleksandar Vasiljević: Pa dobro, verovatno je uticalo što smo nas tri došli da ga, ja bi’ rekao, ojačamo u toj odluci.

Međutim, nekoliko sati kasnije, iste noći, prema saznanjima "Insajdera", u Službi državne bezbednosti donosi se odluka o tome da se uz pomoć vojske likvidiraju tadašnji lideri DOS-a. Išlo se toliko daleko da je napravljen čak i spisak koji je u Generalštab doneo pripadnik DB-a. Tek danas, osam godina kasnije, Aleksandar Vasiljević, na neki način potvrđuje tu informaciju, ali ne želi da govori o tome ko je doneo spisak, kao ni da li je taj spisak bio za hapšenje ili ubistvo. Činjenica je da dva Miloševićeva najvažnija čoveka, Pavković i Radomir Marković, te noći imaju sastanak u Generalštabu.

Aleksandar Vasiljević: Ja sam te noći otišao na spavanje, sutra sam trebao da idem, već da krenem na godišnji odmor i noću ponovo sam bio pozvan u Generalštab. To je bilo negde oko pola dva. I tu su pored kolegijuma bila dva čelna čoveka iz resora Državne bezbednosti.

B92: Ko je bio, je l’ se sećate?

Aleksandar Vasiljević: Bio je Rade Marković i Branko Crni i bila je jedna mučna situacija, koliko sam ja mogao da vidim, on je bio... Marković je bio dosta zamišljen, neraspoložen, ćutljiv i onda je kratko tražio da se sretne sa generalom Pavkovićem u četiri oka, izašli su u drugu prostoriju i odmah iza toga su ovi iz Državne bezbednosti otišli sa sastanka. Jedno pola sata iza toga, ošao je čovek iz RDB-a i doneo je jedan koverat i predao ga generalu Pavkoviću. General Pavković je meni i generalu Đakoviću rekao: Aco, idite, vidite šta je ovo u drugoj toj prostoriji tamo od kabineta. Kada smo otvorili, to je bio samo jedan spisak, znači, kucan mašinom pisaćom, nema zaglavlja, nema kome je naslovljen, apsolutno ništa. Ima prvi, drugi i do rednog broja 40.

B92: I šta je to bilo?
Aleksandar Vasiljević: Gotovo svi aktuelni lideri opozicije, podaci o njima, gde stanuju, gde najčešće zalaze, gde bi se mogli naći, koja kola voze, kakvo im je obezbeđenje. Dakle, to su podaci o tim licima. Očigledno je da je Rade Marković to poslao generalu Pavkoviću i general Pavković je pitao: "Jeste pregledali?" "Jesmo." "Pa, šta je to?" Ja sam rekao: "To su neke gluposti, budalaštine".

B92: A što ste to rekli? Šta ste zaključili, pa ste na taj način i nešto sprečili ili šta?
Aleksandar Vasiljević: Pa, ja ne mogu da tvrdim da li sam to sprečio, prvo nisam bio ja sam, to je i general Đaković sa mnom, imali smo isti stav, da Vojska oko toga ne treba da se meša, a očigledno je dato da bi se ta lica verovatno negde pronalazila, pa hapsila ili tako nešto. I general Pavković je rekao: i ja se s tim slažem i dajte to tamo da se iseče. I to je predato šefu tamo kabineta, ađutantu, koji je to pred nama ubacio u mašinu i isekao.

Spisak je, po nalogu Radomira Markovića, doneo tadašnji načelnik 6. uprave DB-a Aleksandar Đorđević. On je posle 5. oktobra počeo da se bavi advokaturom, pa je tako po službenoj dužnosti bio advokat Dejana Milenkovića Bagzija. Danas u advokatskoj kancelariji radi zajedno sa bivšim ministrom pravde Zoranom Stojkovićem. Posle svih zločina koje ste videli u ovoj emisiji i Nebojša Pavković i Rade Marković ostaju na svojim funkcijama i posle 5. oktobra 2000. godine.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Kompletna postavka priče posle 5. oktobra je postavljena bila na tri stuba: naredbodavac-Milošević i jedan uži krug lica oko njega, organizator-Rade Marković, jedan uži krug lica oko njega, pucači-Legija i jedan mali broj. I svi su ostali čisti. Niko tu nije kriv. Znači, to je 15 do 20 ljudi, puj pike, ništa ne važi, idemo dalje.