Politička pozadina atentata

Leto 2000. DOS na predlog Zorana Đinđića kandiduje Vojislava Koštunicu za predsednika Jugoslavije. 5. oktobrа formalno vlast preuzima samo Vojislav Koštunica. DOS sa SPS-om i SPO-om formira prelaznu vladu, koja traje do novih izbora, koji su zakazani za decembar iste godine.

DOS praktično na republičkom nivou nema nikakvu vlast sve do januara 2001. godine. Za to vreme na funkcijama u DB-u i Vojsci ostaju Miloševićevi ljudi, Radomir Marković i Nebojša Pavković. DOS zahteva od Koštunice da ih smeni. Koštunica poručuje da revanšizma neće i ne sme biti.

25 januar 2001. Formirana je nova republička vlada, čiji je predsednik Zoran Đinđić. Na prvoj sednici nova vlada Srbije odlučuje da smeni načelnika DB-а Radomira Markovića.

Zoran Đinđić odbija zahtev tadašnjeg komandanta JSO-а Milorada Ulemeka da na čelo DB-а dođe Milorad Bracanović. Za novog načelnika Službe imenovan je Goran Petrović, koji je u vreme Miloševića bio izbačen iz DB-a.

U februaru 2001. uhapšen je Radomir Marković zbog sumnje da je umešan u ubistvo četvorice funkcionera SPO-а na Ibarskoj magistrali. U aprilu 2001. uhapšen je bivši predsednik Jugoslavije, Slobodan Milošević, koji je osumnjičen za zloupotrebu službenog položaja.

U maju 2001. po poternici MUP-a Srbije francuske vlasti uhapsile su i predale beogradskoj policiji vođe "zemunskog klana" Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića, osumnjičene za otmicu vlasnika Delte Miroslava Miškovića. Tog dana, dok u diskoteci Tvrđava u Kuli gleda vesti, Ulemek puca u televizor onog trenutka kad se pojavljuje informacija da su Spasojević i Luković uhapšeni i izručeni. Zbog pucnjave dolazi do požara. Načelnik DB-a Goran Petrović pokrenuo je zbog toga disciplinski postupak i suspendovao Ulemeka do okončanja istrage.

U proleće 2001. izdata je naredba MUP-u Srbije i Resoru državne bezbednosti da naprave "belu knjigu" o organizovanom kriminalu u Srbiji.

15. juna 2001. Milorad Ulemek pravi incident u klubu Stupica. Policija ga je privela istražnom sudiji Okružnog suda. U tom trenutku u Centralnom zatvoru nalaze se Milorad Ulemek Legija, Dušan Spasojević. Mile Luković, Radomir Marković i Slobodan Milošević.

20. jun 2001. Suspendovani šef JSO-a Milorad Ulemek Legija podneo je ostavku na tu dužnost i raskinuo radni odnos u MUP-u Srbije.

28. jun 2001. Bivši predsednik SRJ, Slobodan Milošević, izručen je Tribunalu u Hagu na osnovu uredbe Vlade Srbije. Premijer Zoran Đinđić u obraćanju javnosti poručuje da je Vlada bila prinuđena na ovakvu odluku kako bi zaštitila interese Srbije, a predsednik države Vojislav Koštunica takvu odluku Đinđića naziva državnim udarom. Tada dolazi do prvog otvorenog sukoba Koštunice i Đinđića.

17. avgust 2001. DSS odlučuje da napusti Vladu Srbije jer su članovi Vlade i premijer, kako je saopšteno, umešani u kriminal.

9. novembar 2001. Dok je Đinđić na službenom putu u Americi, pripadnici JSO-a otkazuju poslušnost i povlače sve svoje pripadnike iz obezbeđenja ministara u Vladi Srbije. Razlog za pobunu je navodno bio taj što su zloupotrebljeni u slučaju hapšenja braće Banović, koji su izručeni Hagu.

12. novembra 2001. Na dan kada Milorad Ulemek treba da svedoči u postupku za ubistvo na Ibarskoj magistrali, pripadnici JSO-a pod punim naoružanjem blokiraju autoput u Beogradu. JSO iznosi političke zahteve: traži ostavku ministra policije i načelnika DB-a, ali i donošenja zakona o saradnji sa Hagom. Vojislav Koštunica, kao predsednik Jugoslavije i vrhovni komandant, javno je opravdao pobunu JSO-a. Istovremeno načelnik vojne službe bezbednosti Aco Tomić obećava Legiji da "kobre" neće sprečavati pobunu.

14. novembar 2001. Zbog nemogućnosti da se suprostavi JSO-u, Vlada Srbije pristaje na kompromis. Smenjuje Gorana Petrovića sa mesta šefa DB-a. Na to mesto postavlja Andreju Savića, a Legijinog čoveka Milorada Bracanovića za zamenika. Rade Bulatović, tadašnji savetnik predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice, u NIN-u objavljuje tekst da je smenom u DB-u pobedio patriotizam.

Zoran Đinđić najavljuje da je 2002. godina - godina borbe protiv organizovanog kriminala.

U julu 2002. Vlada Srbije usvojila je Zakon o borbi protiv organizovanog kriminala. Da bi postao važeći bilo je potrebno da postane sastavni deo saveznog Zakona o krivičnom postupku. Za tako nešto bilo je neophodno da ga izglasa i Savezna skupština. Međutim, DSS i crnogorska Socijalistička narodna partija opstruiraju donošenje zakona sve do decembra 2002. godine.

27. jul 2002. Predsedništvo DOS-a odlučuje da Demokratsku stranku Srbije isključi iz vladajuće koalicije.

3. avgust 2002. Pokušaj ubistva Ljubiše Buhe Čumeta, u kojem je između ostalih učestvovao i Milorad Ulemek Legija. Zbog opstrukcija u donošenju zakona, institucija svedoka-saradnika još ne postoji. U decembru 2002. Savezna skupština usvaja zakon. Istog meseca pripadnici JSO-a i "zemunskog klana" miniraju preduzeće Difens roud, koje je vlasništvo Ljubiše Buhe Čumeta.

Posle saznanja da mafija dobija podatke koji u tom trenutku predstavljaju državnu tajnu, Zoran Đinđić u januaru odlučuje da smeni tadašnji vrh BIA, Andriju Savića i Milorada Bracanovića. Tog meseca formirano je Specijalno tužilaštvo i Posebno odeljenje Okružnog suda za organizovani kriminal.

Nekoliko dana kasnije, 27. januara 2003, Milorad Ulemek Legija oglašava se otvorenim pismom, u kojem Vladi Srbije poručuje: "Odbrojavaju vam se poslednji dani".

U februaru 2003. u Saveznoj skupštini se proglašava Državna zajednica Srbija i Crna Gora. Posle ove odluke Vojislav Koštunica ostao je bez ijedne funkcije. Tako DSS i Vojislav Koštunica više nemaju nikakvu formalnu vlast u zemlji.

21. februar 2003. Pokušaj atentata na Zorana Đinđića kod hale "Limes“ u Beogradu. Vozač kamiona Dejan Milenković Bagzi uhapšen je na licu mesta. Određen mu je pritvor od osam dana, ali vanraspravno veće Četvrtog suda ukida mu pritvor četiri dana ranije. Bagzi je od tada bio u bekstvu sve do 2006. godine.

Posle pokušaja atentata kod hale "Limes“ Mirjana Marković odlazi u Moskvu, gde ostaje do danas, a Vojislav Šešelj predao se Hagu i prethodno poručio da će u Srbiji biti krvi do kolena.

5. mart 2003. godine. Jovan Prijić postavljen je za specijalnog tužioca za borbu protiv organizovanog kriminala. Od tog trenutka počinje kampanja protiv Prijića da je bio član JUL-a. To nije bilo tačno, ali mediji danima o tome pišu. Za to vreme Jovan Prijić uzima iskaz od svedoka-saradnika Ljubiše Buhe Čumeta, koji se nalazi u vojnoj bazi u Slovačkoj, gde je pobegao od "zemunskog klana".

11. mart 2003. Jovan Prijić i pripadnici policije završavaju ispitivanje Ljubiše Buhe Čumeta u Slovačkoj i u dva sata ujutro vraćaju se u zemlju sa njegovim potpisanim iskazom, koji je tog trenutka validan za sud.

12. mart 2003. U 8 ujutru, zbog laži koje se svakodnevno objavljuju o njemu, specijalni tužilac Jovan Prijić podnosi ostavku. Odlazi u Zrenjanin.

12. mart 2003. u 12:25 ispred ulaza u Vladu Srbije ubijen je premijer Srbije Zoran Đinđić. Jovan Prijić vraća se u Beograd i preuzima slučaj ubistva premijera. Istog dana, na osnovu dotadašnje istrage i iskaza Ljubiše Buhe Čumeta, tužilac i policija zaključuju da su premijera Srbije ubili pripadnici JSO-a sa članovima "zemunskog klana". Izdata je poternica i uvedeno vanredno stanje.

POLITIČKO UBISTVO

Maja Kovačević, sudija Specijalnog suda: Ovo suđenje izazvalo je nezapamćenu pažnju javnosti i sudnica i cela zgrada suda bila je prepuna što pripadnika "zemunskog klana" kojima se sudilo i pripadnika rasformiranih Jedinaca za specijalne operacije kojima se sudilo, što njihovih branilaca, zatim njihovih prijatelja, članova porodice, poštovalaca... Neki su čak i ponosno nosili oznake te rasformirane Jedinice za specijalne operacije i upečatljiva je slika jedne usamljene žene, koja se kroz tu gužvu probijala. To je bila majka Zorana Đinđića.

B92: Hoćete da kažete, sa te strane nije bilo publike?

Maja Kovačević: Pa, bilo je na početku.

B92: Nezainteresovanost?

Maja Kovačević: Bilo je na početku, kasnije nije.

U maju 2007. godine, posle četiri godine, završeno je suđenje za ubistvo premijera Srbije. Pripadnici JSO-a, Milorad Ulemek Legija i Zvezdan Jovanović, kao i pripadnici "zemunskog klana", osuđeni su prvostepenom presudom na ukupno 378 godina zatvora. Čitajući obrazloženje presude, koje je doneto u ime naroda, predsedavajuća Sudskog veća Nata Mesarović je rekla: "Doktor Zoran Đinđić ubijen je u vreme nakon demokratskih promena u Srbiji, kada je većina građana ove zemlje verovala da je u Srbiji došlo vreme kada se Srbija može promeniti. Neću govoriti o tome koliko nam je bilo teško da postupamo u ovom krivičnom postupku. Mislim da je najteže od svega saznanje da živimo u zemlji u kojoj predsednika Vlade, kao predstavnika državnog organa jedne zemlje, može ubiti organizovana kriminalna, neprijateljska organizacija i to u dvorištu zgrade Vlade radi ostvarenja svojih kriminalno političkih interesa. U konkretnom slučaju to nije bilo obično ubistvo. Radi se o krivičnom delu koje je upereno protiv države."

Prvostepenom presudom Specijalnog suda osuđeni su oni koji su bili na optužnici. Inspiratori i nalogodavci ubistva premijera Srbije u ovom sudskom postupku nisu otkriveni.

Maja Kovačević, sudija Specijalnog suda: Sud se ne bavi ničim čega nema u optužnici. Sud je obavezan da se drži optužnice. Mi smo imali konkretno optužena lica, konkretno opisane njihove radnje i naše je bilo da izvedemo sve raspoložive dokaze i utvrdimo da li su ti ljudi učestvovali u atentatu i na koji način su učestvovali. Da li je još neko na bili koji način u tome učestvovao, mi to ne znamo. Stvar je na tužiocu, ukoliko postoji saznanje da je još neko učestvovao, on bi morao da uđe u postupak.

Novi postupak, u kojem bi trebalo da se istraže sve okolnosti koje su dovele do ubistva premijera Srbije, pa samim tim i pozadina tog ubistva, biće pokrenut onog trenutka kada Vrhovni sud potvrdi presudu kojom su Ulemek i pripadnici "zemunskog klana" osuđeni na višegodišnje kazne zatvora, najavio je za Insajder novi specijalni tužilac Miljko Radisavljević.

Miljko Radisavljević, specijalni tužilac za organizovani kriminal: Hoću da se zna i vrlo je važno da Tužilaštvo zaista želi da sva sporna pitanja koja se vezuju za atentat jednom za svagda razreši. Dakle, spremni smo da otvorimo priču o pobuni, ako govorimo o pobuni Jedinice za specijalne operacije, onog momenta kada zaista glavni postupak bude pravosnažno završen.

Očekuje se da Vrhovni sud u narednih šest meseci donese odluku o pravosnažnosti prvostepene presude, kojom su osuđen pripadnici JSO-a i "zemunskog klana".

Miljko Radisavljević: Zaista tek ćemo tada biti u pravoj prilici da neke druge segmente i neke druge događaje počnemo da analiziramo i da vrednujemo njihov značaj u odnosu na sam atentat i na uloge možda još nekih aktera koji nisu bili obuhvaćeni dosadašnjim postupkom.

"Ono što se dogodilo 12. marta 2003. godine ne može se razumeti ako se ne razume šta se dogodilo u novembru 2001. godine“, kaže advokat porodice Đinđić Srđa Popović i napominje da je zbog toga 2005. godine predložio da se optužnica proširi optužbom za oružanu pobunu. Tadašnji specijalni tužilac Slobodan Radovanović najavio je da će formirati novi predmet čim se završi ovo suđenje.

Srđa Popović, pravni zastupnik porodice Đinđić: Pobuna objašnjava, po meni, koji su bili politički ciljevi, koje su bile političke pobude i sam tužilac Prijić u svojoj optužnici je tako i objasnio pobunu. On je smatrao da je pobuna bila napad na ustavni poredak. Da je ona imala za cilj rušenje Vlade i da je uspeh pobune ohrabrio učesnike da nastave ka istom cilju, to znači tom napadu na ustavni poredak, ali sada i na drugi način. To znači i ubistvom, ako treba. Tako da su ta dva događaja logički povezana, to je jedno, kao životni događaj su povezani, a u pobuni se otkriva politički smisao cele te akcije. Sama pobuna i učešće političkih faktora u toj pobuni, ako se shvati kao prva faza rušenja Vlade, objašnjava i smisao atentata.

Miljko Radisavljević, specijalni tužilac za organizovani kriminal: Taj događaj je bio vrlo interesantan i njega sa samim atentatom povezuju pre svega sami akteri. Događaj je značajan i zbog činjenice da je to prvi otvoreni sukob između Ulemeka i premijera. Ja bih rekao da je to sukob bivšeg komandanta jedinice i budućeg organizatora atentata i tadašnjeg premijera a buduće žrtve tog događaja. Dakle, samo taj podatak govori da događaj zaista zaslužuje da bude posebno tretiran.

Srđa Popović, pravni zastupnik porodice Đinđić: Jedino ko je mogao pobuni da se suprostavi, to je bila eventualno vojska i to je bila i njena ustavna dužnost i to je bila i ustavna dužnost predsednika Koštunice, kao komandanta, kao vrhovnog komandanta. Ja sam pitao na suđenju, mislim Gorana Petrovića i Mihajlovića: "Pa, dobro, ako nije bilo te policijske jedinice koja je mogla da uguši pobunu, pa što se niste obratili predsedniku države i tražili od njega da pošalje vojsku da se ta pobuna uguši i kazni?" Na to mi je Goran Petrović odgovorio: "Pa. to bi bilo potpuno uzaludno, jer to je bio jedan isti front." Tokom same pobune, u tim presretnutim razgovorima, ime Vojislava Koštunice se pominje nekoliko puta i to u kontekstu da treba ići do kraja, što je značilo rušenje Vlade, ili da se to može zaustaviti jedino ako tako kaže Koštunica. U isto vreme Koštunica izlazi u javnost i on kao doktor prava ne vidi da se tu radi o pobuni, oružanoj. I ja sam ponudio jedan niz svedoka da se sasluša u vezi sa pobunom. To su pre svega bili Bulatović, Jočić i Koštunica, kad se radi o pobuni. Gospođa Mesarević je odbila te predloge. Pored toga taj isti sud saslušao je brojne svedoke, Gorana Petrovića, Mihajlovića, Mijatovića, Janjuševića, Vladimira Popovića, Čedu Jovanovića, na okolnosti pobune. Ne može biti da je sama pobuna relevantna u slučaju jednih svedoka, a nije relevantna u slučaju drugih svedoka. Navodno objašnjenje je u tome što je te svedoke o okolnostima pobune saslušao predsedavajući Marko Kljajević i ja mislim da je dobro postupio, a da je ove druge odbila gospođa Mesarević, koja je došla na mesto Kljajevića kad je on napustio sud jer je tvrdio da ne može da sudi pod pritiskom. Ja slobodno zaključujem sad, znači, gospođa Mesarević je bila pod pritiskom jer se radi o jednom istom sudskom veću, koje donosi dve suprotne odluke.

Miljko Radisavljević, specijalni tužilac za organizovani kriminal: Mislim da sud nije ni mogao da ide izvan okvira koji su dati našom optužnicom, zbog činjenice da bi u takvoj situaciji došlo do prekoračenja optužbe, a to je bitna povreda krivičnog postupka i time bi se ugrozila i prvostepena presuda.

Srđa Popović, pravni zastupnik porodice Đinđić: Ja odatle ne tvrdim da je Vojislav Koštunica bio zaverenik, zajedno sa Acom Tomićem i Legijom, u pobuni ili u atentatu koji je nastupio iz pobune, ali je bilo apsolutno nužno da on bude saslušan. To je bilo toliko jasno. Pa, njegova stranka i on su najviše i profitirali i iz pobune i iz atentata. I to je jedno opšte kriminalističko pravilo - pogledaj kome koristi krivično delo. To ti je put da shvatiš motive. Kad shvatiš motive, sve je mnogo jasnije. Setite se samo ono kako Đinđić ulazi pogruženo mečki na rupu i dolazi Legiji na noge da pregovara tokom pobune i vama će biti jasno tog trenutka su oni, oni postaju neprijatelji.

Premijer Srbije Zoran Đinđić pristaje na kompromis i zbog pobune smenjuje tadašnjeg načelnika Gorana Petrovića. Direktor službe tada postaje Andrija Savić, a njegov zamenik Legijin čovek, Milorad Bracanović. Istovremeno, posle takvog poraza, premijer Srbije obaveštava javnost da će 2002. godina biti godina borbe protiv organizovanog kriminala.

Srđa Popović, pravni zastupnik porodice Đinđić: Legija besni po Beogradu, što mislim da se mnogi toga sećaju, a Đinđić za to isto vreme stvara Specijalni sud, Specijalno tužilaštvo, Zakon o zaštićenom svedoku, čemu se sve Koštunica protivi i sabotira i to je zaboravljeno. Nalaze Čumeta, organizuju Žandarmeriju i spremaju obračun, za koji kažu da je bio datiran sa 15. martom. Naravno da to Legija sve zna, jer Bracanović sve to dostavlja. Bracanović koga je on postavio za zamenika načelnika Službe. I oni su odlučili da nema više šta da čekaju jer ako čekaju još koji dan, biće prosto i jednostavno svi pohapšeni.

Pošto se sprema borba protiv organizovanog kriminala, počinje izbor sudija i tužilaca koji će se baviti tim poslom. Neophodno je bilo da potpišu saglasnost jer je jasno da u zemlji kakva je Srbija niko neće biti bezbedan.

Maja Kovačević, sudija Specijalnog suda: Formiranje tog suda nije vršeno na brzinu u akciji "Sablja“, bilo je i takvih komentara. Formiranje Suda je počelo mnogo pre atentata na premijera. Ja ću vam reći, evo za sebe, da sam tu saglasnost potpisala, eto slučajno, 12. marta ujutru, pre atentata. Eto, pamtim taj datum. Znači, to je bio proces, mislim, formiran je u skladu sa Zakonom o organizovanom kriminalu. Taj zakon je donet na inicijativu predsednika Vlade, dr Zorana Đinđića, donet je u julu 2002. Kasnije je prošlo vreme da se izglasa na saveznom nivou, jer je on morao da postane sastavni deo Zakona o krivičnom postupku, koji je važio i za Srbiju i za Crnu Goru, i on je izglasan u Saveznoj skupštini u decembru 2002.

Zbog opstrukcije Demokratske stranke Srbije i Socijalističke narodne partije Crne Gore, Zakon u Saveznom parlamentu ne usvaja se sve do decembra 2002. godine. Prošlo je šest meseci od kada je Vlada Srbije usvojila Zakon i toliko dugo se čekalo da Ljubiša Buha Čume prema novom zakonu dobije status svedoka-saradnika.

Maja Kovačević: Bilo je raznih komentara - da je to nemoralno nekome oprostiti sva ta nedela. Međutim, pošto je organizovani kriminal po definiciji takav da je jako dobro zaštićen, da on ima zaštitnike u svim strukturama društva, njega je vrlo teško otkriti i teško dokazati, praktično jedini način da progovori neko od njih. I sad, veći je interes društva da on jedan bude na slobodi, ali da čitava kriminalna grupa bude na optuženičkoj klupi, nego obrnuto.

Predstavnici Demokratske stranke Srbije tada javno, kada se akcija "Svedok“ privodi kraju, a koja treba da dovede do obračuna sa mafijom, saopštavaju da je nedopustivo da Ljubiša Buha Čume dobije status zaštićenog svedoka. To je, tvrdio je tada DSS, još jedna afera, koja ima za cilj oslobađanje predsednika Vlade Zorana Đinđića i njegovih saradnika obaveze odgovaranja na pitanja o povezanosti sa vrhom organizovanog kriminala u zemlji.

Maja Kovačević: Krajem 2002, početkom 2003, ne znam tačan datum, je izabran specijalni tužilac, a već je postojao kandidat za svedoka-saradnika, znači, čovek, pripadnik kriminalne grupe, spreman da svedoči. Eto, prvi put smo imali svedoka-saradnika. Kasnije to dobija status...

B92: Govorite o Ljubiši Buhi Čumetu?

Maja Kovačević: Jeste, Ljubiša Buha, koji je pobegao iz zemlje...

B92: To je januar 2003.

Maja Kovačević: Ja ne znam tačno, ali otprilike tako. On je pobegao iz zemlje, doživeo ono... Bio je pokušaj ubistva, pucano je na njega, on je pobegao, spreman, znači, ponudio se za svedoka-saradnika i specijalni tužilac je negde u inostranstvu saslušavao... To je trajalo jako dugo. On je pričao o kriminalu, o događajima, o ubistvima, otmicama, o trgovini drogom, o svemu i svačemu.

Tadašnje otvoreno pismo javnost bivšeg komandanta JSO-a Milorada Lukovića Legije: "Odbrojavaju nam poslednje dane, igrajući se našim sudbinama, kao uostalom vascelog naroda. Jadna li je zemlja i policija u njoj ako slučajeve treba da joj rešava Ljubiša Buha, zvani Čume, svojim svedočenjem.“

Maja Kovačević: Dok je trajalo to saslušavanje prvog svedoka-saradnika od strane Jovana Prijića, oni su boravili u inostranstvu. Svo vreme, svakodnevno je u novinama bilo negativnih komentara na račun tog prvog izabranog specijalnog tužioca i to ne samo na njegov račun, nego i na račun njegove supruge i porodice i, koliko se ja sećam, to saslušanje svedoka-saradnika bilo je završeno 11. marta 2003, znači, dan pred atentat. Sutradan, 12. marta, na dan atentata, pre atentata, to jutro, mi smo čuli u Palati pravde da je specijalni tužilac podneo ostavku. Obzirom na sve te natpise negativne o njemu, nas to nekako nije ni iznenadilo. Posle sam čula lično od specijalnog tužioca Jovana Prijića da je to istina. On je kasnije, to je potvrdio da je zaista tog jutra podneo ostavku i da je otišao autobusom nazad u svoj grad, u Zrenjanin, i kad je izašao iz autobusa, video je okupljene ljude oko izloga jedne prodavnice gde se prodaju televizori. Pitao ih je šta se dogodilo i tada je čuo da je pucano na premijera. On momentalno se okrenuo, ušao u autobus i vratio se u Beograd i nastavio da radi svoj posao.

Kada je ubijen premijer Srbije, uvedeno je vanredno stanje i istog dana raspisana poternica za pripadnicima JSO-a i pripadnicima "zemunskog klana", koji su nedavno i osuđeni za ubistvo. Akcija "Sablja“ imala je rezultate odmah na početku. Jovan Prijić preuzeo je postupak i napisao optužnicu na osnovu koje je sud u maju 2007. godine presudio da su krivi svi koji su se nalazili na optužnici. Jovan Prijić nikada se nije pojavio u javnosti. Tužilac, koji iza sebe ima više desetina optužnica protiv organizovanog kriminala, koje su pravosnažno presuđene. Imenovan je u vreme dok je premijer Srbije bio živ, smenjen je za vreme vlade Vojislava Koštunice, pod izgovorom da mu je istekao mandat, iako je to bilo na polovini sudskog postupka. Ostao je kao zamenik da zastupa optužnicu za ubistvo premijera. I sada je rekao da nije vreme da govori o sudskom postupku jer, kako kaže, još nije završio posao do kraja. Na redu je postupak o oružanoj pobuni Jedinica za specijalne operacije. Kratko je rekao: "Nemam šta da vam kažem, uspeli smo te 2003. godine jer smo kao država bili mnogo jaki i odlučni da se obračunamo sa organizovanim kriminalom. Svi oni su osetili tu snagu države, čak i u takvom trenutku. Tokom cele 2002. godine, pripremali smo se za taj obračun, ali zbog nedostatka zakona oni su bili brži. Predmet za ubistvo premijera Srbije je moja sudbina, a ja sam sudbina tog predmeta", rekao je kratko Prijić.

Samo osam meseci posle ubistva premijera Srbije pala je njegova vlada, na čijem je čelu bio Zoran Živković. Raspisani su izbori i novu vladu formirali su predstavnici Demokratske stranke Srbije, Srpskog pokreta obnove, G17, uz manjinsku podršku SPS-a. Sudski postupak za ubistvo premijera Srbije bio je u toku. Međutim, odmah po stupanju na funkciju ministra pravde, Zoran Stojković pokrenuo je inicijativu za ukidanje Posebnog odeljenja Okružnog suda, odnosno Specijalnog suda, pred kojim je već vođen postupak za ubistvo premijera Srbije.

Zoran Stojković, ministar pravde, april 2004: Naš je stav da ne treba da postoji Posebno odeljenje nego da se svakom od sudija omogući da sudi po... Znači, prirodni onaj red, ako su sudije izabrane za sudije Okružnog suda, one su sposobne, moraju da budu sposobne da sude svaki predmet. Eto, to je naš stav.

Maja Kovačević, sudija Specijalnog suda: Ja sam otišla kod njega u kancelariju, tek je bio stigao tu kao ministar, još se nije ni, što kažu, ni raspakovao. Pitala samda li je to istina, on je rekao: Da, istina je, vi ne treba da postojite kao posebno odeljenje, to je sposoban svako da sudi. Vi, ne znam, plate itd. Ja sam odgovorila: U redu onda, ako je to tako, mi to ne možemo da sprečimo, onda je to tako. Znači, bićemo ukinuti, ali ja vas molim sve da koliko god mi postojimo još, pre nego što budemo ukinuti, mesec dana ili tri meseca ili pet, ne znam, nemojte davati negativne komentare da smo ne znam ovakvi ili onakvi, da je ovaj sudija nesposoban, a da je onaj ne znam došao odande ili odavde, zato što nam se ruši autoritet, ugrožava nam se bezbednost, obzirom na ovo suđenje koje teče, jer to, takve izjave kuraže ove ljude na još veće opstrukcije. On je meni dao za pravo da sam u pravu, međutim već posle dan-dva u nekoj emisiji je rekao da je to odeljenje formirano od nesposobnih sudija.

Posle pritiska javnosti i osude takve izjave ministra pravde od strane nevladinih organizacija, Demokratske stranke, Građanskog saveza Srbije, Stojković se predomislio. Nekoliko dana kasnije izjavio je da on u stvari nikada nije ni tražio ukidanje Specijalnog suda. Ministar policije Dragan Jočić je odmah po stupanju na dužnost izjavio da policija mora ponovo da istraži sve u vezi sa ubistvom Đinđića, a tadašnji načelnik Javne bezbednosti Miroslav Milošević rekao je da je optužnica za ubistvo Đinđića na staklenim nogama.

Srđa Popović, pravni zastupnik porodice Đinđić: I sad dolazite do tog paradoksa, koji mislim da objašnjava mnogo toga u vezi sa ovim suđenjem, a to je da je ovo suđenje početo pod jednom vladom, pod Vladom Zorana Živkovića, tj. istom vladom kojom je predsedavao i Zoran Đinđić, a završeno je pod drugom vladom, pod vladom koja je došla kada je pala ta Živkovićeva vlada, zbog atentata je pala. Kao posledica atentata je pala. I onda su došli ljudi koji su objektivno se koristili atentatom i koji nesumnjivo, po meni, ne samo u ovom delu, nego nesumnjivo tokom celoga procesa je vršen pritisak da treba da se ukine Specijalni sud, da ceo postupak treba da se vrati u stadijum istrage. Izjava Dejana Mihajlova da su Đinđića ubili njegovi i da Živković i Tadić odlično znaju ko ga je ubio. Izjava Nalića da je ceo proces montiran i to od strane pravih ubica. To su strahovito teške i opasne izjave. I to su izjave kojima se direktno ide protiv jedne optužnice, koja je stala na pravnu snagu i protiv samoga suda. To je moralo imati uticaja na rad suda. Za mene to nema apsolutno nikakve sumnje.

Maja Kovačević, sudija Specijalnog suda: Bilo je mnogo problema, ali moj generalno utisak da je završetak tog suđenja naš veliki uspeh, obzirom na sve ono čime smo se sretali. Osim pretnji koje su se desile sudijama, šta se još desilo u tom suđenju, desilo se da su ubijena dva važna svedoka, svedok-saradnik i svedok-očevidac. Desilo se da je otišao predsednik Veća iz postupka, sudija Marko Kljajević. Desilo se da je smenjen prvi specijalni tužilac Jovan Prijić, sa obrazloženjem - istekao mu je mandat. Desilo se, pa podsetiću vas, desio se čak i napad na sestru Zorana Đinđića posle dolaska na jedno suđenje. Sećate se da je završila u bolnici. Ne znam, nešto joj je ubrizgano nekom injekcijom. Prosto, takva je bila atmosfera da je u jednom trenutku delovalo kao da će država kapitulirati pred organizovanim kriminalom. Međutim, kažem, suđenje je ipak teklo u kontinuitetu, ipak završeno, znači tačno trajalo je četiri godine, trajalo je dugo, ali ipak završetak tog suđenja smatram da je naš uspeh, jer kažem, zbog svih tih događaja u jednom trenutku smo se osetili nas dvanaestoro koji smo sačinjavali taj sud, sudije Specijalnog suda, osećali smo se potpuno onako usamljeno, kao da to suđenje nikom ne treba nego nama.

Jedna od najvećih kampanja tokom ovog sudskog procesa bila je priča o trećem metku, koja je zapravo za cilj imala to da dokaže da su postojala dva atentatora i da premijer nije ubijen iz Ulice admirala Geprata. Sud je na osnovu dokaza i materijalnih tragova presudio da nisu postojala tri metka nego dva, da je premijer ubijen iz Admirala Geprata i da su mnoge dezinformacije sistematski plasirane u javnosti sa ciljem da se uruši optužnica za ubistvo premijera. U jednom delu presude Sud navodi da je ostalo nejasno zbog čega su pratilac premijera Milan Veruović, ali i vozač Aleksandar Bjelić, tokom glavnog pretresa promenili iskaz koji su prvobitno dali tokom istrage. Plasiranje raznih informacija protiv sudija i tužilaca počinje u medijima onog trenutka kada je tadašnji ministar pravde rekao da Specijalni sud treba ukinuti.

Maja Kovačević, sudija Specijalnog suda: ...kako će svedoci-saradnici izgubiti status, verovatno da ih pokoleba, ja ne znam ko je iza toga i zašto, ali to je moglo da ih pokoleba u njihovoj odluci da svedoče pred sudom, tek je trebalo da svedoče. Zatim je bilo naslova, ja ću vam pokazati, ja ću vam pokazati te naslove. Evo: "Ne treba nam Specijalni sud“, "Ukida se Specijalni sud. Ispituju se čelnici Specijalnog tužilaštva i MUP-a", opet "Najavljeno ukidanje Specijalnog suda“, "Ko će sudu biti sudija“, evo "Suđenje – pravna nakaza“, "Sudije se plaše da presude“. Ja ću vas podsetiti da je Specijalni sud doneo preko 30 presuda, od toga su dve trećine pravosnažne. Evo: "Đura Mutavi", to je inače svedok-saradnik Suvajdžić, "seli se na optuženičku klupu“ - to je tekst iz 2004. Evo: "Dušan Krsmanović u privatnom pritvoru sudije Marka Kljajevića“, evo opet naslov: "Prijavili Kljajevića da je u ’zemunskom klanu’“, da je pripadnik "zemunskog klana", "Traži se istraga protiv sudije Marka Kljajevića“ zbog pripadništva surčinsko-zemunskom klanu, "Advokati optužuju, Surčinac sudi ubicama“. Eto, to su naslovi, mislim, ima toga: "Uplašeni svedoci na suđenju Kruševljanima“, "Na listi za likvidaciju biznismeni, političari, sudije“, "Nejasni paragrafi o obezbeđenju sudija“, eto "Sudiji zaprećeno zbog Makine grupe“. Evo, ovaj tekst, "Životom platio“, to je vezano za ubistvo svedoka i evo, mislim, na kraju posledice – "Kljajević napušta proces stoleća“.

Srđa Popović, pravni zastupnik porodice Đinđić: Pa, znate šta, kada je promenjena vlada, kad je Vlada Vojislava Koštunice stupila na mesto Živkovićeve lade, počele su da se dešavaju neverovatne stvari, pre svega su i policajci iz "Sablje“ bili na ovaj ili onaj način kažnjeni, degradirani, raspoređeni, proganjani, hapšeni neki od njih. Sama "Sablja“ je proglašena, koja je dovela do hapšenja ovih atentatora, bez nje ne bi niko od ovih atentatora ni seo na optuženičku klupu, proglašena je za strahovito neko nasilje i povredu ustavnih prava građana i jedan od tih zaokreta je i povlačenje optužnice, pre svega ja mislim prema Aci Tomiću.

Optužnica protiv Tomića stupila je na pravnu snagu. Od nje se odustalo bez održanog glavnog pretresa i bez ikakvog objašnjenja. Takav potez specijalnog tužioca bio je mnogima neobičan jer tužilac podiže optužnicu onog trenutka kada za tako nešto ima dovoljno dokaza. Ukoliko ih nema, optužnica se ni ne podiže. Prijić međutim kaže da je bila u pitanju čista tehnička odluka, jer nije imao dovoljno dokaza.

U optužnici protiv Ace Tomića od 2003. godine Prijić je napisao: "Tokom 2002. godine u Beogradu postojali su pripadnici zavere, koju su organizovali pokojni Dušan Spasojević i Milorad Luković Legija, opisanom pod tačkom 1. optužnice, na taj način što je okrivljeni Aco Tomić u više navrata ostvarivao kontakte sa pokojnim Spasojevićem i Lukovićem, kako u zgradi Uprave bezbednosti Vojske Jugoslavije u Ulici Kneza Miloša, tako i u svom stanu, gde su, pored razmatranja aktuelne političke situacije, kada im je davao podatke sa mera prisluškivanja, govorio da nakon hapšenja generala Perišića zbog špijunaže, kome Skupština nije skinula imunitet, cela vlada treba da se pohapsi i izvrši državni udar, da u svojim političkim stavovima prema vlasti treba da ostanu dosledni, inače će zemlja pasti u ruke izdajnika, da se specijalne jedinice Vojske Jugoslavije, "kobre“, neće mešati i konfrotirati sa JSO-om.

Srđa Popović, pravni zastupnik porodice Đinđić: Pri postojanju istih tih dokaza, tužilac van pretresa odustaje od optužnice i nikada i nikome ne daje nikakvo objašnjenje šta se u činjeničnom stanju izmenilo da je on sada zaključio iznenada da valjda nema dokaza dovoljno protiv Tomića.

B92: Jeste li ga pitali nekada, jeste li imali prilike da ga pitate?

Srđa Popović: Pravo da kažem, bilo bi mi čak i neprijatno da ga pitam zato što mi je jasno.

B92: Jasno vam je da to bio pritisak.

Srđa Popović: Jasno mi je da je morao biti izvršen pritisak na njega, da je to, po meni, verovatno bio uslov da on uopšte ostane da zastupa tužbu u toj stvari, ali je naravno sklonjen sa mesta specijalnog tužioca, gde on donosi sve ključne odluke, i dato mu da bude samo zamenik tužioca.

U junu 2005. godine Jovan Prijić, koji je zastupao optužnicu za ubistvo premijera Srbije, smenjen je sa mesta specijalnog tužioca uz obrazloženje da mu je istekao mandat. Po zakonu to jeste bilo tačno jer je predviđeno da mandat traje dve godine, ali je isto tako bilo očekivano da ponovo bude izabran, jer je zastupao optužnicu za ubistvo premijera, a sudski postupak je bio u toku. Njegov odlazak sa mesta specijalnog tužioca naišao je na veliku osudu javnosti. Na njegovo mesto dolazi Slobodan Radovanović, koji je posle formiranje poslednje vlade 2007. godine prebačen na mesto vršioca dužnosti republičkog tužioca. Specijalni tužilac postaje, na predlog Demokratske stranke, Miljko Radisavljević.

Miljko Radisavljević, specijalni tužilac za organizovani kriminal: Mogu da se složim sa vama da je potpuno neprihvatljivo da se usred jednog tako važnog postupka menja ne samo specijalni tužilac, nego čak i zamenici koji zastupaju optužnicu, a pogotovo predsednik veća.

Srđa Popović, pravni zastupnik porodice Đinđić: Ja mislim da je toliko indicija ukazivalo na neku vrstu njihovog učešća u pobuni sigurno, da oni nisu imali interes da se tu saznaju sve činjenice. Pa, imate ono neobično pismo Vojislava Koštunice Aci Tomiću u zatvor, gde on njemu otvoreno, ili ako hoćete da kažem, slabo prikriveno savetuje da ćuti. Predsednik države?! Čoveku koji je u istrazi, savetuje "ćuti i izdrži"?! Šta je to trebalo da kaže Aca Tomić što Vojislav Koštunica ne želi da se sazna? Šta? To je sve moralo da se pita. Tokom "Sablje“ Koštunica je trebalo da bude saslušan i to je ne, to je, mislim, ne zato što vodi neku politiku, nego što je to najnotornije, najlogičnije da je on morao biti saslušan. A nije saslušan, ne zato što su tužioci smatrali da nema osnova za njegovo saslušanje, nego zato što je bio izvršen jedan pritisak od spoljnih faktora... Urednica Politike Lillja Smajlović, koja je trijumfovala u jednom tekstu u NIN-u kako Koštunica ipak neće biti saslušan, jer je međunarodna zajednica izvršila pritisak da se ne ide u tom pravcu, bojeći se da bi to moglo da destabilizuje zemlju, što je čak možda i tačno. Ali tužilaštvo je, znači tadašnje tužilaštvo, je znači podleglo jednom pritisku da ne urade svoj posao. Oni su morali tu stvar da istraže. Zašto se ministar unutrašnjih poslova Jočić, ministar pravde Stojković, direktor BIA Bulatović sastaju sa čovekom koji je u bekstvu, a to je Legija? Kada je Legija uhapšen, on je odveden, umesto da je odveden u 29. novembar, da mu se da rešenje i da se šalje u Centralni zatvor, kako zakon nalaže, on je bez pristanka i dozvole suda, mislim na Jočića i Bulatovića, posetili u četiri oka Legiju u kabinetu tadašnjeg načelnika Miloševića, Jočić je putovao čak sa Zlatibora da bi se video sa njim. To je jedan nedozvoljen tajni sastanak, koji Jočić nikad nije umeo da objasni.

Na kraju obrazlaganja presude, sudija Nata Mesarović je izrazila čuđenje što nije više istraživana predaja prvooptuženog Milorada Ulemeka u maju 2004. godine. "Ko je sa njim razgovarao je možda trebalo istražiti u nekom drugom krivičnom postupku, a zadržavanje Ulemeka u MUP-u posle predaje nije predmet istraživanja ovoga veća", rekla je tada sudija Nata Masarović.

Srđa Popović, pravni zastupnik porodice Đinđić: Ja sam to pitao Ulemeka na suđenju: "A zašto ste se vi krili 14 meseci kad ste nevini?" On kaže: "Pa, ja nisam verovao da ću ja moći da dokažem tu svoju nevinost." "Pa dobro, zašto ste se sad predali?" "Zato što imam poverenja u ovu vlast."

Legija se pojavio pred sudom nekoliko dana pre održavanja predsedničkih izbora. Svoju odbranu Legija počinje lažnim i ničim izazvanim samooptuživanjem za teško krivično delo šverca 600 kilograma heroina, navodno po nalogu predsednika Vlade Zorana Đinđića. Tvrdio je da droga, koja je posle 5. oktobra nađena u sefu Komercijalne banke, nije spaljena već prošvercovana. Predstavnici radikala i Demokratske stranke Srbije takvu tvrdnju Ulemeka koriste u finišu predsedničke predizborne kampanje i optužuju Đinđićevu Vladu da je bila narkomanska.

Srđa Popović, pravni zastupnik porodice Đinđić: On služi toj kampanji tim lažnim iskazom. On daje taj lažni iskaz posle tajnog i nezakonitog susreta sa Jočićem i Bulatovićem. To su nečuveni pritisci na sud.

Sudija Nata Mesarović je rekla da bi imala mnogo toga da kaže o samom suđenju i svemu što se dešavalo, ali da je za sada sprečena iz zdravstvenih razloga. "Bilo je tu svega i jako nam je bilo teško, ali uspeli smo da donesemo presudu."

Maja Kovačević, sudija Specijalnog suda: Pa, nismo se dobro osećali. Kažem, osećali smo se u jednom momentu potpuno usamljeno. Ako država stvarno hoće da se obračuna sa organizovanim kriminalom, organizovani kriminal mora da oseti snagu te države. E sad, s jedne strane mi smo započeli suđenje, a nismo osetili tu podršku države.

Miljko Radisavljević, specijalni tužilac za organizovani kriminal: Ja bih pre svega želeo da odam svojevrsno priznanje kolegama koje su do sada postupale i sada postupaju u tom postupku, jer pretpostavljam da je to jedan od najznačajnijih postupaka koji je vođen u srpskom pravosuđu. Svestan sam činjenice da je trebalo mnogo znanja, mnogo iskustva, veštine, čini mi se ponekad sreće, malo sreće, mnogo hrabrosti, da postupak dođe do ove faze.

U sudskom postupku za ubistvo premijera Srbije svedočili su mnogi članovi Vlade Zorana Đinđića. U delu presude u kojoj se ocenjuju iskazi svedoka, koji su oslikavali društvene prilike nakon 5. oktobra 2000. godine, formiranje novih organa vlasti i okolnosti u kojima je delovala Jedinica za specijalne operacije i kriminalna organizacija Dušana Spasojevića, navodi se da je sud ocenio iskaz nesaslušanih svedoka Dušana Mihajlovića, Gorana Petrovića, Zorana Mijatovića, Vladimira Popovića, Čedomira Jovanovića i Zorana Janjuševića, koji su, kako se navodi, pred sudom jasno i nedvosmisleno ukazali na situaciju u kojoj se nalazilo društvo i državne institucije posle 5. oktobra 2000. godine.

Obrazloženje presude Specijalnog suda za ubistvo predsednika Vlade Zorana Đinđića, maj 2007: Iskazima ovih svedoka sud je u tom delu u potpunosti poklonio veru, imajući u vidu da su svedoci bili učesnici istorijskih dešavanja, a da su kasnije bili članovi vlade i visoki državni funkcioneri i da su imali mogućnost posrednih i neposrednih saznavanja činjenica koje su bile važne prilikom formiranje institucija, a koje su važne i za objašnjenje i razrešenje prethodne situacije koja je vladala pre nego što je izvršeno ubistvo premijera. Njihovi iskazi su logični, ubedljivi, u tom delu se podudaraju, jedni drugog dopunjuju, nadovezuju se i uklapaju u celokupnu hronologiju događaja.

Srđa Popović, pravni zastupnik porodice Đinđić: Oni su otvoreno optuživali i DSS i Vojislava Koštunicu za ljude koji su stajali pre svega iza pobune. Otvoreno je to bilo. Ja sam upotrebio i taj argument na sudu, kada sam kazao da se moraju čuti i ti ljudi, koji su tu, na sudu, od tih svedoka kojima ona poklanja veru teško optuženi, u interesu samih tih ljudi. Ako oni mogu da opovrgnu te optužbe, pa naravno da sud mora da im da priliku za to. Inače, ako to ne uradi, onda kao politička pozadina se pojavljuje sve ono što su govorili i Vladimir Popović i Čeda Jovanović i Mihajlović i Mijatović i Goran Petrović i Janjušević, onda je to ta istina, onda je to ta politička pozadina, jer nju niko nije opovrgao.

B92: A zar nije i tim ljudima Vojislav Koštunica, svima njima je bilo u interesu da jednom ili na sudu ili javno kažu šta se tu desilo.

Srđa Popović: Ja se čudim da oni javno to nisu nikada... Oni izbegavaju da to uopšte pomenu. Oni se prave kao da se to nikada nije dogodilo i to ne šta sam ja predlagao i kako ja tumačim njihovo ponašanje ili kako ti svedoci tumače njihovo ponašanje, nego kako jedan deo javnosti, jedan deo medija je to preneo i razumeo. Oni se brane ćutanjem, a mi pravnici bar znamo šta to znači. Ako se braniš ćutanjem, to znači nemaš šta da kažeš i to jednu dodatnu sumnju čini osnovanom. Suviše ljudi suviše često javno njih za to optužuje. Oni nemaju ništa o tome da kažu.

Vojislav Koštunica, Dragan Jočić, Zoran Stojković, Rade Bulatović i Aco Tomić odbijali su od 2004. godine sve do danas svaki put poziv da za Insajder odgovore na pitanja koja se odnose na okolnosti koje su dovele do ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića.

Miljko Radisavljević, specijalni tužilac za organizovani kriminal: Kada govorimo inače o pozadini ubistva premijera, ja pod tim podrazumevam pre svega sagledavanje odrešenih događaja koji su hronološki prethodili samom atentatu, a koje sa atentatom povezuju akteri tih događaja ili njihove posledice. Mislim da se ta dešavanja, s početka novembra meseca, u kojima je učestvovala Jedinica za specijalne operacije, prosto izdvaja od svih drugih događaja, koje dovodim na neki način u vezu sa atentatom na premijera.

Srđa Popović kaže da je jasno šta se sve dogodilo posle ubistva premijera Srbije. Poništili su sve što je uspeo da uradi, ostalo je još jedino da ponište i proces evropskih integracija, koje je Đinđić započeo.

Srđa Popović, pravni zastupnik porodice Đinđić: Ako bi to uspelo, taj bi proces bio do kraja dovršen i cela ta Đinđićeva kratka vladavina ostala bi kao neki kratkotrajni, neuspešni intermeco i pobedilo bi i ono što je Koštunica formulisao neposredno posle 5. oktobra - da je on za puni kontinuitet, da se on protivi izmeni Miloševićevog ustava, da on čuva Miloševićev aparat, da on ne želi kažnjavanje ratnih zločina i da ne želi revanšizam. To znači da on ne želi lustraciju. To znači da on ne želi pozivanje na odgovornost onih ljudi koji su činili najveća zlodela u doba Miloševića i da je on ustvari proglasio neku opštu amnestiju tom celom režimu.

Srđa Popović, zastupnik Ružice Đinđić u ovom sudskom postupku, nije pristao na to da se njegova završna reč javno prenosi jer, kako je objasnio, to nije ni bila prava završna reč. "Za tako nešto sačekaću neki drugi postupak, u kojem će se otkriti pozadina ubistva premijera Srbije."

Srđa Popović, pravni zastupnik porodice Đinđić: Sve ono što se događa u Srbiji posle ubistva Đinđića se događa zato što je on ubijen, zato što je sad moguće. Kad njega nema, sad je moguće sve to da se događa što se događa, a mi svi znamo šta se događa i dokle smo stigli od 2003. do danas. Događa se to da ljudi sve češće i otvoreno i u medijima govore - ovo je povratak na 90-e. To se događa i tome je Đinđić smetao.