Intervju Čedomir Jovanović II deo



B92: Pod sloganom "Ko uvek sme da vas pogleda u oči" lideri DOS-a došli su na vlast 5. oktobra 2000. Ubrzo je došlo do njihovog razlaza. Jednima je pripala Vojska, drugima policija, jedni su štitili Radomira Markovića, drugi Legiju. Sve je to kasnije dovelo do međusobnih optužbi i do toga da rade jedni protiv drugih. U krajnjem ishodu ta podela dovela je i do 12. marta. Danas, pet godina kasnije većina tadašnjih lidera DOS-a ne bi smela da stane iza slogana "Ko sme da vas pogleda u oči" kada govorimo o ključnim događajima koji su obeležili prethodnih nekoliko godina. Mnogi od njih takođe izbegavaju da odgovore na konkretna pitanja iako imaju obavezu na to, jer je reč o događajima od državnog i javnog interesa.

Večerašnja emisija Insajder je rekonstrukcija ključnih događaja na osnovu svedočenja Čedomira Jovanovića, koji iznosi detalje do sada nepoznate javnosti. Ispostavilo se da je jedan od važnih datuma koji kasnije dovodi i do ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića, upravo 5. oktobar. Pripadnici zemunsko-surčinskog klana 2000. odlučuju da se približe tadašnjem DOS-u kako bi sebi obezbedili nove zaštitnike

B92: Pod sloganom "Ko uvek sme da vas pogleda u oči" lideri DOS-a došli su na vlast 5. oktobra 2000. Ubrzo je došlo do njihovog razlaza. Jednima je pripala Vojska, drugima policija, jedni su štitili Radomira Markovića, drugi Legiju. Sve je to kasnije dovelo do međusobnih optužbi i do toga da rade jedni protiv drugih. U krajnjem ishodu ta podela dovela je i do 12. marta. Danas, pet godina kasnije većina tadašnjih lidera DOS-a ne bi smela da stane iza slogana "Ko sme da vas pogleda u oči" kada govorimo o ključnim događajima koji su obeležili prethodnih nekoliko godina. Mnogi od njih takođe izbegavaju da odgovore na konkretna pitanja iako imaju obavezu na to, jer je reč o događajima od državnog i javnog interesa.

Večerašnja emisija Insajder je rekonstrukcija ključnih događaja na osnovu svedočenja Čedomira Jovanovića, koji iznosi detalje do sada nepoznate javnosti. Ispostavilo se da je jedan od važnih datuma koji kasnije dovodi i do ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića, upravo 5. oktobar. Pripadnici zemunsko-surčinskog klana 2000. odlučuju da se približe tadašnjem DOS-u kako bi sebi obezbedili nove zaštitnike.

Čedomir Jovanović: To više nije tajna, sa ove distance mogu da kažem da su oni u tome učestvovali. Njihova uloga je bila minorna i oni su mnogo više u svemu tome bili prisutni kao sporedni akteri. Ne mislite valjda da bi Dušan Spasojević jurišao na federalni parlament, zašto bi on tako nešto radio. On je samo tražio novog Miloševića i bio je blizu 5. oktobra u meri u kojoj to ne bi ugrozilo njegove pozicije ukoliko Milošević ipak toga dana pobedi nas, a s druge strane bio je dovoljno blizu 5. oktobru da bi mogao naknadno, koristeći poznanstva i uticaj koji je imao pre svega kroz Legiju, da računa na neku vrstu naše naklonosti što je samo po sebi bilo besmisleno, ali nam je to oduzimalo mnogo energije, jer smo isuviše često za moj ukus morali da dokazujemo svoju nevinost.

B92: Činjenica je da je Legija zahvaljujući liderima DOS-a promovisan u heroja 5. oktobra koji je sprečio krvoproliće.

Čedomir Jovanović: Ta veza nije sporna i niko tu vezu ne osporava, ali toj vezi se pridaje drugačiji značaj od onog koji ta veza zaslužuje. Ja zaista mislim da mi nemamo pravo na tu vrstu skrupula. Nemamo pravo da zbog sopstvene lagodnosti, zbog činjenice da ćemo bilo kad moći da kažemo da su nam ruke čiste, da možemo svakog da pogledamo u oči, da mi okrenemo glavu i recimo rizikujemo sukobe koje smo izbegli 5. oktobra zbog toga što je funkcionisalo to poznanstvo iz detinjstva između Ljubiše Buhe i Dragoljuba Markovića na takav način da je Buha kontaktirao Markovića i predložio da se održi sastanak Legije i nas. Do tog sastanka je došlo 4. oktobra.

B92: Jovanović tvrdi da je sukob između Đinđića i Koštunice počeo još 5. oktobra.

Čedomir Jovanović: Već u noći između 5. i 6. oktobra postalo je jasno da se među nama stvaraju velike razlike, da zapravo mi na tu budućnost Srbije koja je odjednom pukla pred nama i koja se videla u toj petooktobarskoj noći, gledamo drugačijim očima, da čak više i nemamo iste ciljeve. Koštunica je tražio krivca za ono što se u Beogradu desilo, a mi smo bili ponosni na svaki sekund tog 5. oktobra, nama je to bilo značajno.

Čedomir Jovanović tvrdi da je sve propalo pre nego što je i počelo zbog dogovora koji je postignut 6. oktobra na sastanku Koštunice, Miloševića, a iza leđa Igora Ivanova. Na tom sastanku je, prema tvrdnji Jovanovića, Zoran Žižić iz Socijalističke narodne partije Crne Gore, stranke koja je bila koalicioni partner SPS-a, imenovan za saveznog premijera.

Čedomir Jovanović: Mi smo tu sposobnost izgubili 6. onog trenutka kada je Koštunica rekao da neće revoluciju, da hoće dogovor. Sećam se svoje večere sa Zoranom, pojeli smo neku paradajz čorbu u restoranu "Verdi" nakon dogovora o prelaznoj vladi. Bili smo strašno razočarani. Znam da je Zoran rekao da je to pobeda bez vlasti, da smo mi za sve u Srbiji odgovorni, a da ne možemo ni na šta da utičemo.

Čedomir Jovanović pet godina kasnije tvrdi da je prelazna vlada formirana na insistiranje Vojislava Koštunice i da je to bio njegov ultimatum DOS-u koji nisu mogli da odbiju.

Čedomir Jovanović: Kao što je jako važno, imali smo naspram sebe božanstvo, čoveka iza koga stoji 90 odsto građana, imali smo pritisak sveta, sva vrata su nam se otvarala. Da li opet treba da ponavljamo greške koje je naše društvo toliko puta do sada ponovilo? Da li je trebalo da kažemo - važnije nam je da se u ovom trenutku sve sruši po cenu sukoba s Koštunicom, od činjenice da ćemo ipak do tog cilja stići, ali uz više naših napora. Mi smo izabrali ovo drugo.

B92: U prelaznoj vladi šef DB-a ostaje Radomir Marković, u čije vreme je ubijen Slavko Ćuruvija, dogodio se zločin na Ibarskoj magistrali, nestao Ivan Stambolić, za koga se tek u akciji "Sablja" utvrdilo da je ubijen i zakopan u živi kreč. Tek nedavno ispostavilo se da je taj period iskoristio da sa svojim saradnicima uništi dokumentaciju Službe državne bezbednosti i na taj način zametne tragove. DOS tvrdi da je jedino Vojislav Koštunica mogao da zatraži ostavku Markovića zato što je on jedini u tom trenutku imao funkciju.

Čedomir Jovanović: Ja sam dva ili tri dana posle 5. oktobra, to je bio dan u kome je bila održana prva sednica Savezne skupštine u Sava centru razgovarao s čovekom koga je poslao tadašnji šef Državne bezbednosti Radomir Marković. Znači, nemojte me terati da govorim imena pošto je čovek bio samo posrednik i nema veze s čitavom pričom. On je tada došao s porukom Markovića da je on spreman da se povuče za mesta prvog čoveka Državne bezbednosti, pod uslovom da se garantuje bezbednost njegovoj porodici. Zoran je izašao iz sale i rekao da apsolutno stoji iza onoga što sam garantovao ja. Ja sam garantovao policijsko obezbeđenje za njegovu porodicu i za njega. Dan potom toga je otišao kod Koštunice s napisanom ostavkom i izašao tako što je ostavku ostavio, a Koštunica nam poručio da on nije nadležan da smenjuje Markovića, ali da je nadležan da nam u svakom trenutku kaže kako od Markovića i Nebojše Pavkovića zavisi stabilnost Srbije.

Vojislav Koštunica: Zamislite da u toj nestabilnosti u vezi sa iznenađenjima sa zločinima na jugu Srbije da su počele neke velike kadrovske premetačine u vojsci i policiji na šta bi to ličilo.

Čedomir Jovanović: 2000. je Koštunica ultimativno zahtevao da Marković dobije funkciju koju 2005. on po cenu sloma Vlade ne da Danici Drašković.

Prva odluka novoformirane Vlade Srbije Zorana Đinđića bila je smena Markovića. Ubrzo potom on je i uhapšen. Lideri tadašnjeg DOS-a objašnjavaju da je to bio prvi znak prekida sa Miloševićevim režimom. To međutim nije bilo dovoljno Vladi SAD-a i Đinđićeva prva poseta Americi kao predsednika Vlade Srbije nije bilo nimalo prijatna.

Čedomir Jovanović: To je bio šokantan susret za nas. Pauel je ostao nem na sve rezultate recimo na kojima smo mi gradili taj svoj optimizam. On je 5. oktobar prokomentarisao sa, ne bih rekao skepsom, ali s nekom distancom, prosto posmatrajući to kao logičan odgovor društva na izazove s kojima je to društvo suočavao Milošević tokom decenije, svakako zakasneli odgovor, ali je on definisao tri teme i stalno je vraćao energičnog Zorana ka odgovorima na jednostavna pitanja: Kada ćete uhapsiti Miloševića? Kada ćete pustiti Albance iz srpskih zatvora? I kada ćete prestati da finansirate vojsku Republike Srpske? U tom trenutku sva ta pitanja su bila ne samo izvan naših nadležnosti, nego daleko iznad naših potencijala. Kad govorim o našim mislim na potencijale našeg društva. Ali ono što je bilo neizostavno stavljeno pred nas kao vrlo jasan kriterijum jeste 31. mart. Do 31. marta svet je tražio od nas da Milošević bude uhapšen, ali nije tražio samo od Zorana Đinđića, nego je to isto tražio od Koštunice i Koštunica je toga bio svestan kao što je toga bio svestan i Zoran Đinđić.

Zoran Đinđić: Naš cilj je da američki kongres odustane od politike postavljanja datuma, ali da naravno pažljivo analizira situaciju i da u odnosu na tu situaciju i svoju procenu da li je ona dobra ili ne deluje uz finansijske podrške, a da se ostali odnosi odvijaju normalno, da taj 31. mart ne bude neki diskontinuitet u našim odnosima, da to ne bude neki datum posle koga onda počinje neka druga politika. Mislim da to ne bi bilo dobro ni za koga.

Čedomir Jovanović: 30. marta je započeta akcija hapšenja Slobodana Miloševića. Održane su kratke konsultacije, policija je zadužena da obavi taj posao. Ja sam otišao u Parlament, Zoran je bio u Vladi. Tokom dana se sreo s načelnikom Generalštaba Pavkovićem, kad je postalo jasno da se u toj rezidenciji nalazi laki tenk, tj. borbeno oklopno vozilo Vojske Jugoslavije. Čovek koji je tada obezbeđivao Miloševićevu rezidenciju je bio čovek koji je potom nagrađen za iskazani otpor imenovanjem na mesto komandanta gardijske brigade. Reč je o generalu Ćosiću, čoveku koji je tada bio pukovnik.

B92: A ko je učestvovao u hapšenju?

Čedomir Jovanović: U hapšenju Slobodana Miloševića učestvovala je policijska jedinica koja je mobilisana odlukom nadležnih ljudi u MUP-u.

B92: Nisu bili u toj grupi koja je pokušala da preskoči ogradu i ceo onaj cirkus pripadnici zemunskog klana i JSO-a?

Čedomir Jovanović: Ma, to su gluposti, kakav zemunski klan. Ma, ne mislite valjda da bi Dušan Spasojević rizikovao da ga pogodi neki zalutali metak. Baš je njega bilo briga za Miloševića. On je video novog Miloševića, tražio je novog Miloševića u meni, u Zoranu Đinđiću, u Koštunici, njega nije interesovalo ko je to. On je samo tražio naslednika Miloševića, čoveka u čijoj će politici njegove vrednosti moći da dođu do izražaja u većoj ili manjoj meri, kao što je bilo vreme u Miloševićevoj epohi. Ma, ne mislite valjda da bi on učestvovao u tome?

B92: To su bili neki ljudi u civilu, to nije bila policija.

Čedomir Jovanović: To su bili pripadnici Jedinice za specijalne operacije koji su se pojavili pred tom zgradom u civilu, što je izazvalo zaprepašćenje svih nas.

31. marta Srbija se suočava ne samo sa sankcijama kojima preti Vašington, već i s potpunom finansijskom blokadom zemlje ukoliko se ne izglasa budžet. U republičkom parlamentu 30. uveče traje maratonska sednica.

Čedomir Jovanović: Ja sedim u Skupštini, prekida se sednica Parlamenta, predsednik Skupštine Maršićanin daje polučasovnu pauzu, ni on sam ne zna šta se to dešava, traži objašnjenje. Ja sam mu rekao da zove Koštunicu. Koštunica, gle čuda, nije u zemlji, na važnom je sastanku i u Parlamentu nastaje haos. Mi smo ga o tome obaveštavali, ja sam razgovarao sa njegovim sekretarom Golubovićem.

B92: I šta ste mu rekli?

Čedomir Jovanović: Rekao sam mu da se uozbilji, da prenese Koštunici poruku da će doći do sukoba policije i vojske zbog toga što oni direktno sprečavaju povlačenje Ćosića s jedinicom Garde iz Miloševićeve rezidencije. I u tom trenutku naravno da je jedino logično bilo tražiti alternativu. Alternativa je podrazumevala razgovor s Miloševićem. Ja sam pozvao Ivkovića i rekao mu da se situacija u toj meri zakomplikovala da je praktično jedini izlaz iz svega toga razgovor sa Miloševićem. Kratko sam razgovarao sa Zoranom i rekao da postoji mogućnost da se s Miloševićem razgovara. Zoran nije bio protiv toga, on je samo rekao - "Čoveče, to je mnogo opasno". Ništa, ali to nisu bili razlozi za propuštanje te prilike.

Ušao sam u tu kuću, levo u prijavnici je na kolenima klečao i plakao Siniša Vučinić, držao je neko automatsko oružje u ruci. U kući već nije bilo vode i struje. To je zapravo bio Titov radni kabinet, to i nije kuća, tako da se ulazi u jedan veliki hol koji je bio u mraku. Sa strane se pojavio prvo čovek za koga ni danas ne znam kako se zove, on je bio krajnje ljubazan. Pozdravio se sa mnom i rekao da će predsednik sada izaći. S druge strane je došao Bjelica koji je izvadio pištolj i uperio pištolj u mene. Milošević se u tom trenutku pojavio, kratko smo se pozdravili, on je rekao "Znači, ti si Čeda". Ja sam rekao da jesam, ja sam tražio da razgovaramo sami. Kada su ljudi napustili tu prostoriju imao sam pred sobom drugog čoveka, odlučnog da ne popušta. Tražio je neku pravdu za sebe, pozivao se na zakon, razgovarali smo u kući koja je bila onako opterećena barutnim mirisima, hodali smo po čaurama, okolo su se nalazili polupijani četnici koji su s vremena na vreme menjali raspoloženja, ali i u jednom i u drugom trenutku, i u trenutku potpune apatije i u trenutku potpune euforije izgledali su nenormalno. Dakle, to je jedan svet kojem definitivno Milošević ne pripada, ali s druge strane to je jedini svet u kome je Milošević još mogao da se kreće, to je logična posledica načina na koji je živeo. Ja sam, naime, napustio Miloševićevu kuću, otišao u Vladu i rekao da mislim da ću moći s njim da se dogovorim, ali da mi je potrebno vreme. Postavilo se pitanje rokova, ja sam tražio da mi se omogući da do 6 sati ujutru s Miloševićem razgovaram i da pokušam da ga uverim da dobrovoljno ode u Centralni zatvor.

B92: Jeste vi njemu tada obećali da neće biti izručen Hagu?

Čedomir Jovanović: Ne, naravno, to su gluposti. Ja njemu nisam rekao da neće biti izručen Haškom tribunalu. Baš naprotiv, ja sam mu rekao da mislim da će pre ili kasnije završiti u Hagu.

B92: Dobro, ali potpisan je dokument, Milutinović, Koštunica...

Čedomir Jovanović: Dokument koji je potpisan potpisan je na moju inicijativu. Ja sam s Miloševićem nakon razgovora koji je počeo oko 9 uveče i završio se oko 3, predložio da se napravi i potpiše dokument. Ta garancija je bila s jedne strane častan izlaz za Miloševića, s druge strane, ta garancija je bila Koštuničino priznanje da u hapšenju učestvuje. I ja sam zato tražio da se napravi ta garancija. Dokument su potom potpisali i predsednik Republike, tada Milan Milutinović, i Zoran Đinđić, a na kraju i sam Koštunica dosta nevoljno. Ja nisam pisao tekst tog dokumenta, ali je u konsultacijama došlo do nekih formulacija koje je Milošević želeo da ispravi. Evo, u najkonkretnijem smislu, Milošević nije bio zadovoljan sledećim formulacijama. On je tražio, znači on nije bio zadovoljan formulacijom "da se hapsi na osnovu naloga domaćeg pravosuđa" već je tražio da se to ispravi i da se upiše u garanciju "da se ne hapsi po nalogu Haškog tribunala i da neće biti izručen sudu neke druge zemlje". Pored toga, i to je bio aneks 1, a aneks 2 koji je napravljen vezivao se za korekciju teksta garancije u kojem se kaže da će mu biti omogućen svakodnevni kontakt s porodicom. On je mislio da to nije dovoljno i tražio je da se to preformuliše u rečenicu u kojoj bi se vrlo precizno definisalo njegovo pravo da se svakodnevno sreće s članovima svoje porodice.

Došlo je do te pucnjave ispred kuće. U naknadnom premotavanju tog filma, pošto s vremena na vreme razgovaramo o tim događajima, ja sam se setio nekih komičnih scena. Za scenu u kojoj njegova ćerka silazi sa sprata držeći u ruci revolver i reakciju svih drugih ljudi. Ja sam to posmatrao kao nešto što nema nikakve veze sa mnom, nikad u životu niko mi nije išao u susret s pištoljem, ali reakcije drugih ljudi, Miloševićevih saradnika su bile neverovatne. Počeli su da se skrivaju iza fotelja, nekoliko vrata je u istom trenutku zatvoreno, čuo sam brave koje se zaključavaju. Ona mi je prišla i ponovila istu rečenicu kao i Milošević kad smo se sreli, s tim što je otišla i korak dalje i pitala me zašto sam im uništio porodicu. Ali je reagovao advokat Fila koji se nalazio tu i koji mi je jedno vreme onako skretao pažnju sa strane da je ona u dosta čudnom stanju i da nije racionalna. Tako da su me od nje razdvojili, pošto je reč o toj ovalnoj kući ona me tražila po okolnim kancelarijama sve dok nije shvatila da i sam Milošević izlazi iz kuće. U tom trenutku je došlo do one pucnjave. Mene je udario džip koji se nalazio parkiran iza, ja sam bio u automobilu sa sudijom Čavlinom, a posle se ispostavilo da je džip vozio Bracanović, za koga ne znam kako se uopšte tu pojavio, a da je obezbeđenje kolone do Centralnog zatvora radio JSO, tj. lično Legija.

B92: Je li Legija bio u kući?

Čedomir Jovanović: Jeste, u jednom trenutku je on bio u kući, on je bio jedan od onih koji su učestvovali u tom hapšenju.

Miloševića smo odveli do zatvora, on je izašao iz kola zabrinut zbog te pucnjave. Odmah je pozvao suprugu telefonom i pretpostavljam da mu je ona rekla da je pucala Marija, nakon čega mi je prišao i izvinio se zbog svega. Tu je bio upravnik zatvora Blanuša i ja sam mu predao Miloševića i od tog trenutka on više nije bio neko o kom bih ja morao ili bio dužan da se staram, bar se meni tako činilo. Međutim, vrlo brzo posle toga se ispostavilo da su veze koje su nastale te noći toliko čvrste da ja nemam pravo da ih ignorišem. Recimo, 10 ili 15 dana posle hapšenja pokrenuto je pitanje Miloševićevog zdravstvenog stanja. Nama je signalizirano iz zatvora da je njemu stvarno loše. Vrlo brzo nakon toga pozvao me je i sam Blanuša, upravnik zatvora i rekao da ga je pregledalo osoblje zatvorske bolnice i da oni misle da on mora hitno da se prebaci do mesta, nisu pominjali VMA, do mesta na kojem mu se može pružiti adekvatna lekarska nega. Pre svega je bio problem s dijagnozom, niko nije znao šta se s njim dešava. E, onda se otvorilo pitanje njegovog transporta na VMA, koje je imalo mnogo dublji značaj od Miloševićevog lečenja, jer je VMA institut koji se nalazi pod kontrolom vojske. Dakle, to je vraćanje opet kod nekog pukovnika Ćosića. Milošević je tog trenutka izvan svake naše nadležnosti, na Vojno-medicinsku akademiju ne može da uđe nijedan civil ukoliko se s tim ne složi vojska. Dakle, to je značilo gubitak kontrole nad Miloševićem i to je postao užasan politički problem. Taj pritisak raste, u jednom trenutku je došao do 230. Ja sam pozvao direktora Instituta, Kardiovaskularnog instituta Dedinje i zatražio od njega da formira lekarski tim koji bi mogao odmah da ode u Centralni zatvor. Spakovali smo se, otišli smo u Centralni zatvor, oni su ga pregledali. To je isto onako potpuno neverovatna atmosfera. On je odbijao razgovor s bilo kim. Ja sam ušao u ćeliju, on je ustao sa kreveta, pozdravio se sa mnom, rekao da mu ne pada na pamet da uzima terapiju, da mi treba da odlučimo da li će on biti pregledan onako kako mora da se pregleda ili će ga ovde lečiti neki trećerazredni lekari sa aspirinima. Njegov lekar, ne mogu da se setim više imena, pokušao je da mu objasni da to nisu aspirini, da bi ti lekovi momentalno delovali, ali ga je on gađao nekom pepeljarom koja se tu nalazila posle čega je on izašao iz ćelije. Mi smo ostali sami, nije tu bilo puno vremena za razmišljanje, njemu je bilo zaista loše. I ja sam tu odlučio praktično da ga ipak prebacimo na VMA, jer sam mislio da bi rizik daljeg natezanja s njim i to besmisleno taktiziranje moglo da ima isuviše visoku cenu.

Nakon povratka sa VMA u CZ Čedomir Jovanović nastavlja da obilazi Miloševića u zatvoru. Problemi međutim nastaju u trenutku kada Amerika ponovo postavlja uslov Vladi Srbije.

Čedomir Jovanović: Mi nismo ti koji mogu da postavljaju bilo kakav uslov. Mi smo želeli američke pare, mi smo želeli pare Evropske unije, zakazana je donatorska konferencija. Svet je rekao - izvinite, čovek koga mi optužujemo pred sudom koji su formirale Ujedinjene nacije je kod vas u zatvoru, tražimo od vas da ga isporučite Haškom tribunalu u skladu sa međunarodnim propisima na kojima vi gajite recimo svoje pravo da od nas zahtevate novac. Donatorska konferencija je zakazana, mi želimo da vas podržimo, ali učinite taj napor i isporučite Miloševića Haškom tribunalu. Mi ulazimo opet u dead line, Koštunica stalno insistira na legalizmu, stalno insistira na Ustavu, pominje zakon, za njega je pitanje procedure pitanje svih pitanja.

B92: Nekoliko meseci DOS pokušava da izglasa zakon o saradnji sa Haškim tribunalom u saveznom parlamentu. Uoči donatorske konferencije zakazana je sednica na kojoj su poslanici Socijalističke narodne partije, inače koalicioni partneri DOS-a, glasali protiv. Zakon pada, a vreme ističe.

Čedomir Jovanović: Zakazana je vanredna sednica Predsedništva DOS-a, kod koga, kod Koštunice u kabinetu, jer svi treba tamo da mu dođemo na noge. To je ta mučna sednica koja je trajala tokom cele noći, o kojoj se često govori kao o sednici na kojoj je Čanak prosledio jedan papir, dokument pisan rukom u kojem traži saglasnost svih predsednika stranaka članove koalicije oko ekstradicije Miloševića Haškom tribunalu. Svi su potpisali osim Koštunice. Ušli smo duboko u noć, u jednom trenutku Grubač govori, analizira se mogućnost, on je tada ministar pravde u saveznoj vladi, analizira se mogućnost bilo kakvog legalnog oblika eksradicije Miloševića Hagu. Pošto Koštunica, nije on protiv Haga, nije on ni protiv Miloševića, samo da bude po Ustavu i po zakonu, što nas je izluđivalo. To je takvo ponižavanje svih tih ljudi za stolom bilo, mi smo izgubili nerve. Kontrola je bila na ivici, to je bio sastanak na kome ste mogli da pipate atmosferu. Grubač predlaže uredbu, Koštunica nije mogao da izbegne Grubačevu sugestiju - to može da se reši uredbom. Uredbu treba da donese savezna vlada. U tom trenutku mi zahtevamo od Koštunice da zove Žižića, jer je Koštuničina pozicija u DOS-u zapravo pozicija nekog posrednika između nas i SNP-a. On je taj koji vrši uticaj na SNP, mi nemamo nikakav prostor za tako nešto. Dolazi do jedne kratke prepirke u kojoj na kraju Koštunica prihvata da zove Žižića, to se recimo dešava u 1 ili 2 ujutru. On se diže sa stolice i kreće napolje, Čanak mu dobacuje "Ostajemo obezglavljeni". Tu se onako u toj napetoj atmosferi, nekoliko minuta poigravamo sa svima nama, svako svakome tu ima nešto da kaže. Koštunica se vraća uz Čankov komentar "Pamet nam se vratila" i saopštava da se dogovorio sa Žižićem da se u subotu održi Vlada, da Žižić neće doći, jer on to ne može da uradi, ali da je ustupak Crnogoraca maksimalan, učiniće da će doći jedan predstavnik Crne Gore koliko je potrebno za kvorum. Dešava se nešto što ja ne mogu da vam objasnim, niti može bilo ko to da objasni. Koštunica u ponedeljak drži konferenciju za novinare na kojoj napada odluku Vlade kojom je predsedavao Labus i uredbu, jer on smatra da se tom uredbom krši Ustavni poredak SRJ.

Vojislav Koštunica: Uredba koja je doneta se, onakva kakva jeste, ako bi bila poštovana, a pošto je doneta mora biti poštovana, ne može se sprovesti do donatorske konferencije, ako je već ta donatorska konferencija neki meritoran datum. Ja ga ne doživljavam kao takvog, ali u svakom slučaju ta uredba predviđa određen postupak, predviđa određena prava, uključujući pravo žalbe. Ona je nesprovodiva do donatorske konferencije. Sve što bi bilo urađeno na planu saradnje s Hagom ili izručenja Haškom sudu pre donatorske konferencije bi predstavljalo najdirektnije kršenje uredbe.

Čedomir Jovanović: I to je potpuno haos. Hitno se zakazuje opet sednica Predsedništva, na sednicu ne dolazi Koštunica nego šalje Nalića i Mihajlova. Koštunica nema vremena za nas. Tog dana je primio zvanično delegaciju Socijalističke partije Srbije, kojoj je ponovio svoje stavove s konferencije za novinare, rekavši da se kao predsednik protivi uredbi, da smatra da je ona protivustavna i nakon tog sastanka socijalisti podnose inicijativu za proveru ustavnosti, zakonitosti uredbe na osnovu koje je omogućena saradnja sa Haškim tribunalom. Znate, on toga dana prima SPS, ali nema vremena za svoju koaliciju. Ide korak dalje, da se ne bi pomislilo kako je on zaista na nekom važnom sastanku on odlazi u Kolarčevu zadužbinu na koncert. I mi sedimo u Siminoj 41, a 500 metara dalje od nas je Koštunica koji s nama ne želi čak ni da razgovara o problemu koji postoji, koji razara Srbiju.

Savezni Ustavni sud poništio je u međuvremenu uredbu savezne Vlade. U tom trenutku ostalo je još dva dana do donatorske konferencije. Zoran Đinđić odlučuje da istu uredbu donese Vlada Srbije.

Čedomir Jovanović: Tog dana je Zoran razgovarao i s Koštunicom i sa ministrima koji su predstavljali Demokratsku stranku Srbije u Vladi, s Pravdićem i s Joksimovićem. Oni su bili na sednici Vlade na kojoj je doneta odluka o ekstradiciji, oni nisu glasali protiv te odluke, oni nisu glasali ni za tu odluku. Oni su se jednostavno ponašali kao da su zalutali u tu zgradu Vlade. Vlada je donela odluku u 3 sata, ispostavilo se da tu odluku Vlada ne može da realizuje jer ljudi u Centralnom zatvoru ne mogu da puste Miloševića bez sudskog naloga. Prosto ne možete doći da odvedete nekoga iz zatvora. I to su jako teški razgovori sa upravnikom zatvora koga ne zovemo samo mi, njega zove i Koštuničin kabinet i sve vreme mu šalje poruku da će odgovarati ako pusti Miloševića iz Centralnog zatvora, odnosno ukoliko nam omogući da mi preuzmemo kontrolu nad njim. I podseća ga da od nas traži nalog suda. Mi taj nalog ne možemo da dobijemo. Ne možemo da ga dobijemo zato što ne postoji nijedan sudija u Srbiji u junu 2001, nije postojao nijedan sudija koji bi potpisao nalog da se Milošević izvede iz Centralnog zatvora i izruči Haškom tribunalu. U skladu s legitimnom odlukom Vlade Srbije koja je objavljena u "Službenom glasniku", na kraju sam ja razgovarao s Batićevim pomoćnikom Vulićem, zaduženim za, kako to oni kažu, zavode za sprovođenje kaznenih sankcija, tj. za zatvore i od njega tražio da ode u Centralni zatvor. On je stupio u kontakt s ljudima iz Državne bezbednosti i otišao u taj zatvor i lično u zatvoru rekao čuvarima da je Vlada donela tu i tu odluku, pokazao im je "Službeni glasnik" i tako je praktično, ne mogu da kažem da je skršen otpor, ali tako praktično mi smo dobili tu minimalnu podršku od ljudi u zatvoru da Miloševića izručimo Hagu. On je u roku od 15 minuta prebačen do Instituta iz Centralnog zatvora, tu su bili helihopteri koji su poleteli i manje ili više ta priča je završena tako što su meni oko 7 uveče ljudi iz Tuzle javili da su tamo sleteli i predali Miloševića zvaničnim organima Haškog tribunala.

Ja sam krenuo kod Zorana u Vladu i on mi je tada rekao "Čoveče, pa danas je Vidovdan". Mi nismo znali, ne da nismo znali da je Vidovdan, mi nismo znali koji je dan u nedelji, jer smo zamenili i dan i noć i svaki sekund svog vremena na takav način da uopšte nismo imali više odnos prema tom svakodnevnom životu. Tada je on i napisao taj govor koji je bio motivisan tim istorijskim datumom.

Zoran Đinđić: Poštovani građani Srbije, pre ravno 12 godina na isti ovaj dan, na jedan od najvećih srpskih praznika Vidovdana Slobodan Milošević je pozvao naš narod da ostvaruje ono što je on nazvao idealima nebeske Srbije. To je dovelo do 12 godina ratova, katastrofe i propadanja naše zemlje. Vlada Srbije se danas obavezala da sprovodi ideale zemaljske Srbije, ne toliko zbog nas, ne toliko zbog naših roditelja, koliko zbog naše dece, jer u ovoj odluci mi spasavamo budućnost svoje dece. Ja vas molim za razumevanje za ovu tešku, ali jedinu ispravnu odluku."

Vojislav Koštunica: Ovo se može protumačiti kao ozbiljno ugrožavanje ustavnog poretka zemlje. Pravna država koja nije bila programski cilj samo Demokratske stranke Srbije, nego i celog DOS-a ne može se graditi na nepravdi. Saradnja sa Haškim tribunalom, svakako nužna, svedena je na puko izručivanje optuženih bez ikakve zaštite građana i konačno, zaštite interesa same države.

Žižić: Nažalost, ishitrenim i neodmjerenim odlukama pristalo se na poniženje koje čitavu naciju spušta ispod nivoa dostojanstva. To je nešto što ja ne mogu da prihvatim ni u ime naroda, ni u svoje ime i zato dajem ostavku na mjesto predsednika savezne Vlade.

Čedomir Jovanović: Pada savezna Vlada, ali ono što je jako važno i što nama govori o tom otvorenom neprijateljstvu u koje smo mi ušli s Koštunicom, su zapravo dve odluke. Jedna je javna i druga je potpuno tajna. Javna odluka je odluka Demokratske stranke Srbije da napusti koaliciju u parlamentu Srbije. Druga odluka je ona odluka koja je nama praktično rekla šta je ono što treba da očekujemo u budućnosti, a to je odluka Koštunice da smeni načelnika vojne Službe bezbednosti. Koštunica je smenio Đakovića zbog toga što Đaković nije onemogućio ekstradiciju Miloševića Haškom tribunalu i na to mesto postavio generala Acu Tomića, svog podanika i istomišljenika po dva osnova. Oni su bili istomišljenici u njihovoj verziji patriotizma i bili su iskreni istomišljenici u mržnji koju su gajili prema nama i koju nisu krili. Dakle, tada je nama bilo jasno šta je ono što treba da očekujemo i šta je ono sa čime ćemo se suočiti i nažalost to se potvrdilo vrlo brzo, već u avgustu mesecu u toj aferi koja je pratila ubistvo Momira Gavrilovića.

Prvobitne tvrdnje iz Koštuničinog kabineta bile su da je Gavrilović došao sam kako bi ostavio dokaze o sprezi mafije s Vladom Zorana Đinđića. To je bio povod da glavna tema u javnosti postane da je Zoran Đinđić i njegova Vlada povezana s kriminalom. Ubrzo se ispostavilo da Gavrilović nije ostavio nikakve dokaze.

Čedomir Jovanović: Ja sam sedeo s Koštunicom na sastanku u trenutku u kojem je pucano na Gavrilovića. To je bio sastanak koji je sazvan na Koštuničinu inicijativu i koji je bio organizovan kako bi se započele pripreme za definisanje platforme s kojom je DOS morao da uđe u pregovore s Crnogorcima oko redefinisanja odnosa u Jugoslaviji. To je jako važno zbog toga što Koštunica nije trepnuo kada nas je sedam dana potom optužio za likvidaciju Gavrilovića, priznaćete da je to toliko neiskreno i brutalno da je samim tim uništen i taj poslednji trag...

B92: Dobro, nije on mislio da ste vi lično ubili.....

Čedomir Jovanović: ...taj poslednji trag odnosa koji se zadržao iz godine koja je svemu tome prethodila. Na kraju su mislili da sam to ja uradio lično, odnosno to su me pitali u Koštuničinoj policiji sprovodeći istragu koja danas naravno tapka u mestu, jer je sve ono što se vezivalo za ubistvo Momira Gavrilovića praktično bilo provereno i u maksimalnoj meri urađeno u periodu u kom smo mi rukovodili državom, jer je nama bilo jako važno da se sazna istina o svemu, jer nismo imali razloga da bilo šta krijemo.

Lideri DOS-a danas tvrde da je istraga pokazala da Gavrilović u kabinet nije išao sam, nego po pozivu i na predlog Jovice Stanišića, koji je u to vreme prekinuo kontakte s Đinđićem i približio se Koštunici. Predstavnici bivše Vlade takođe tvrde da se na tim sastancima pravio plan o smeni vrha DB-a. To za sada nije dokazano.

Čedomir Jovanović: Ubistvo Momira Gavrilovića je u potpunosti zloupotrebljeno. Koštunica je teatralno prekinuo svoj godišnji odmor da bi se obratio u naciji i šest dana nakon Gavrilovićeve pogibije praktično obmanuo milione građana Srbije tvrdnjom da ga je Gavrilović posetio kako bi mu ostavio dokaze o vezi Vlade i organizovanog kriminala. Tada je prvi put pomenut Surčin i nedvosmisleno doveden u kontekst sa nama. Istovremeno je tada kriminalizovan i prvi čovek gradske policije Boško Buha, koji je ubijen nakon godinu dana. Ništa od svega toga nije bilo tačno i to su uostalom negirali i sami Koštuničini saradnici tokom istrage koja je vođena. Nama je to praktično bila kap koja je prelila čašu.

Zoran Đinđić: I zato sam ja od DSS-a tražio, rekao sam im - ili dokažite vaše teške optužbe ili ih povucite javno.

Vojislav Koštunica: Zaključili smo da iz Vlade Srbije treba da izađemo.

17. avgusta 2001. Demokratska stranka Srbije izlazi iz Vlade Srbije.

Čedomir Jovanović: Ti ljudi su se od nas distancirali. Pa, osobe koje su priznale da su vozile kamion na Ibarskoj magistrali povukli su svoje potpuno pravosnažno svedočenje pred sudom, u jesen 2001. posle afere Gavrilović, kad im je rečeno da će pasti Đinđićeva vlada i da oni treba sada da promene svoj iskaz i na takav način doprinesu spasavanju Radomira Markovića i pod navodnicima naše stvari. I to je tako trajalo do "Sablje". Tek se u "Sablji" otvorila Pandorina kutija. Zašto? Zato što je postalo jasno u "Sablji" da mi živimo u državi koja zaista hoće da se menja. Šta da radi običan policajac kada čuje da mu predsednik države traži jedno, a predsednik Vlade drugo? Šta da radi običan policajac kada od predsednika države čuje da je šef poslaničke grupe kriminalac? Pa, onda on kaže - sami rešavajte svoja posla. Šta da radi obična policija koja mora da hapsi Radomira Markovića? Ko je hapsio Miloševića? Ko ga izručuje Hagu? Ko je lomio protest JSO-a? JSO se pobunio i to je samo bio drugi oblik političkog pritiska kojem smo mi bili izloženi. Ne postoji nikakva razlika između Koštuničine definicije saradnje s Hagom i JSO definicije saradnje s Hagom.

Jedinica za specijalne operacije saopštila je da je stupila u protest zbog toga što su njeni pripadnici bili zloupotrebljeni. Navodno nisu znali da hapse haške optuženike, inače to nikada ne bi uradili bez zakona o saradnji sa Hagom. Čedomir Jovanović otkriva da je do hapšenja braće Banović došlo zbog Đinđićeve posete SAD, odnosno Bušu.

Čedomir Jovanović: Banovići su uhapšeni zbog toga što je Karla del Ponte znala da nam je važan susret s Bušom. Karla del Ponte je bila na direktnoj vezi s Vašingtonom i od njene procene stepena naše saradnje s Hagom zavisio je stepen saradnje Vašingtona s nama.

Dok premijer Srbije Zoran Đinđić u Vašingtonu pregovara o otpisu duga, u zemlji je izbila pobuna Jedinice za specijalne operacije.

Čedomir Jovanović: Mene je Goran Petrović pozvao, to je bilo kasno popodne, i rekao mi da se Jedinica pobunila, da traže ostavku Dušana Mihajlovića i njega i nije morao da mi kaže, ali sam znao da iza toga stoji Legija. Dva dana potom Zoran je došao, sleteo je na surčinski aerodrom, šta sam mogao da mu kažem. Taj Zoranov i moj odlazak za Kulu usledio je posle Legijine poruke i poziva da tamo dođemo ako želimo da okončamo to što je započeto, pre nego što padne krv. To su njegove reči, u potpunosti ga citiram. I otišli smo bez razmišljanja. Nisu oni snimali samo naš dolazak u tu Kulu, oni su snimali svaki sekund našeg boravka tamo pokušavajući da u razgovoru s nama, razgovarali smo u odvojenim prostorijama, jer su nas razdvojili oružjem na samoj kapiji toga centra... To su bili odvojeni razgovori u kojima su oni tražili neki osnov, bilo šta što bi sutra moglo da bude kompromitujuće, bilo kakav snimak iz Šilerove. Samo toga nema jer smo mi tamo došli s jasnom idejom i porukom da nema kockanja Vladom i to što vi radite je oružana pobuna. Pošto nisu mogli da puste tu našu poruku, onda su makar poslali te slike s nesaopštenom porukom - došli su nam na noge.

Mi sve vreme tražimo izlaz, izlaza nema. Znači, izlaz ne postoji. Oni imaju svoje zahteve, za nas su ti zahtevi bili neprihvatljivi. Posle dolaska na Gazelu napravljen je plan - sledeći put neće preći reku. Na koga možemo da računamo? Zoran Živković je došao s nekolicinom policajaca iz saveznog MUP-a, postoje tu neki ljudi iz policije koji su spremni, iz lokalnih policijskih stanica, ali mi nemamo nijednu organizovanu silu.

Vojislav Koštunica: Priznati su i propusti u slučaju hapšenja i izručenja braće Banović. I naravno, to je sad prilika da se podseti na izjave svih onih koji su odmah u svemu ovome videli političku zaveru, koji su davali olake ocene o tome šta se stvarno desilo.

Čedomir Jovanović: Ja nisam siguran da li bi danas Koštunica izjavio ono što je izjavio tog novembra kada je poredio oružanu pobunu s protestom lekara. Ali mislim da postoji odgovornost za tako nešto i vrlo dobro znam iz susreta koje sam imao sa tim ljudima da su oni to doživeli kao podršku. I siguran sam da je to bio izraz podrške, jer se nije Koštunica nakon dva ili tri dana predomislio pa izašao i rekao - "znate šta, ipak ste preterali".

Čedomir Jovanović pocepao je u Kuli ostavku ministra policije Dušana Mihajlovića. Taj zahtev Jedinice za specijalne operacije nije ispunjen, ali je zato napravljen kompromis i smenjeni su načelnik DB-a Goran Petrović i njegov zamenik Zoran Mijatović. Milorad Bracanović, Legijina desna ruka, postao je zamenik načelnika DB-a, što je, kako mnogi danas zaključuju, bila kobna greška tadašnjeg premijera Srbije Zorana Đinđića. Jedinica za specijalne operacije, koja je po svemu sudeći bila zadovoljna smenom vrha DB-a, planirala je da objavi saopštenje u kojem je navela da je ta smena dokaz ispravnosti njihove pobune.

Čedomir Jovanović: To saopštenje nismo hteli da prihvatimo. U 4 ujutru je mene Dušan pozvao i ja sam došao u MUP u Kneza Miloša. Oni su pozvali Legiju da iz Kule dođe u MUP, za to mu je bilo potrebno oko sat i po vremena. U međuvremenu sam ja napisao saopštenje koje je objavljeno. Ušao je u kancelariju, ja sam mu dao to saopštenje i rekao da se oko toga više nećemo pogađati, ali njega saopštenje kao saopštenje uopšte nije interesovalo. On je svoje ciljeve delimično ispunio. Mnogo je više pažnje poklonio jednom panou koji je bio napravljen u Dušanovoj kancelariji s fotografijama ljudi koji su stradali u nerazrešenim obračunima, od Ivana Stambolića, Ćuruvije, ministra Bulatovića, Milojka Pantića, novinara iz Jagodine. Pogledao je tu arhivu užasa Miloševićeve Srbije i posle par sekundi rekao - "pa, ovde bih mogao da vam uzmem jedno pet miliona", pošto je nagrada za svaku informaciju koja doprinese razrešenju ubistva bila 300.000 maraka.

B92: I niko mu ništa nije rekao?

Čedomir Jovanović: Ne, pošto nije bilo sumnje da može da uzme ne pet, nego 55, tada više nikakve.

Tokom 2002. Milorad Ulemek Legija više nije bio zaštićen od nove vlasti. Vlada Srbije i MUP pokušavaju da ubede Ljubišu Buhu Čumeta da svedoči protiv Legije i pripadnika zemunskog klana. Akcija "Svedok" sprovodi se u najvećoj tajnosti, ali preko Milorada Bracanovića pripadnici zemunskog klana saznaju šta im se sprema. I prema još uvek nepotvrđenim informacijama, otimaju Ljiljanu Buhu, koja kako tvrde svedoci-saradnici po nalogu Dušana Spasojevića počinje da piše pisma u kojima optužuje svog supruga i Vladu Zorana Đinđića za mnoge kriminalne radnje. Ta pisma objavljuju tabloidi, a Ljiljana Buha pismo šalje i Vojislavu Koštunici u kojem ga obaveštava i upozorava da Ljubiša Buha Čume priprema njegovo ubistvo i da je Vlada Zorana Đinđića povezana sa kriminalnim krugovima. 31. oktobra 2002. godine na osnovu tog pisma kabinet Vojislava Koštunice odlučuje da podnese krivičnu prijavu za pokušaj ubistva. Predstavnici DSS-a međutim, tek nekoliko meseci kasnije, tvrde da je u oktobru bilo planirano ubistvo Koštunice, ali ne žele da saopšte javnosti na osnovu čega iznose takve podatke i kažu da je reč o državnoj tajni.

Dragan Jočić: Na strani, odnosno na tužiocu je da to ispita i da dalje preduzme određene aktivnosti.

U februaru 2003, samo mesec dana pre ubistva premijera Srbije, kada se akcija "Svedok" privodi kraju, a koja treba da dovede do obračuna sa mafijom, Demokratska stranka Srbije saopštava da je nedopustivo da Ljubiša Buha Čume dobije status zaštićenog svedoka. To je, tvrdio je tada DSS, još jedna afera koja ima za cilj oslobađanje predsednika Vlade Zorana Đinđića i njegovih saradnika obaveze odgovaranja na pitanja o povezanosti sa vrhom organizovanog kriminala u zemlji. Ta stranka naglašava da je u više navrata ukazivala na spregu izvršne vlasti sa surčinskim klanom.

Čedomir Jovanović: Kad razmišljam o Koštuničinom intervjuu "Evropi" i o njegovoj rečenici kako poštuje Zorana i kako je Zoran bio čovek nenadmašne energije, vizionar, i kako on danas nastavlja Zoranovim putem, meni taj čovek, iako mi je u epicentru politike kojom se bavim, meni taj čovek uopšte nije važan. Ja pokušavam da njega fokusiram kao prepreku, mnogo me više interesuje ono što se nalazi posle Koštunice. Ja njemu ne oduzimam pravo da se promeni, pa čak i da se u toj meri naknadno opameti da može da kaže tako nešto. Ali pre svega toga je dužan da kaže da je pogrešio, a to je ono što Koštunica nikad neće učiniti. I zato je taj njegov intervju i to njegovo posthumno priznanje Zorana, zapravo još samo jedan od oblika manipulacije na koju se Koštunica odlučio kad se definitivno uverio da je Zoranovo vreme zauvek prošlo. Dve godine su mu bile potrebne da on tako nešto shvati. Kad je shvatio da Zorana više nema, onda je sebi dozvolio to što je uradio u tom intervjuu.

U poslednjih nekoliko emisija Insajder čuli ste svedočenja pojedinih aktera bitnih događaja koji su obeležili period pre ubistva premijera Srbije. Kompletnu sliku svega što se dešavalo mogli bismo da dobijemo tek posle svedočenja onih koji su najviše puta prozvani u ovim emisijama, a koji uporno odbijaju da govore za Insajder - Vojislav Koštunica, Rade Bulatović, Dragan Jočić i Aco