Državna tajna?

Prilika da se ispita politička pozadina ubistva premijera propuštena je prvi put još 2003. godine. Na dan ubistva premijera, 12. marta 2003, uvedeno je vanredno stanje i počela je akcija Sablja u kojoj su za manje od 40 dana rasvetljena brojna ubistva, otmice, delovanje kriminalnih grupa i pronađene ubice premijera Srbije. Baš u vreme kada je tadašnja Vlada saopštavala da Sablja ulazi u najdelikatniju fazu otkrivanja politčke pozadine ubistva premijera, vanredno stanje je ukinuto, a od daljih istraga se praktično odustalo.

Pojedini predstavnici Vlade Zorana Đinđića u proteklim godinama javno su govorili da su ukidanje vanrednog stanja tražile strane diplomate u Beogradu. Ambasadori Amerike i Engleske koji su u vreme ubistva premijera bili u Beogradu, Vilijam Montogomeri i Čarls Kroford, otišli su sa ovih funkcija pre isteka mandata. Uloga diplomata u Beogradu u vezi sa ukidanjem vanrednog stanja nikada nije rasvetljena.

Čarls Kroford, ambasador Velike Britanije u vreme atentata: Koliko ja znam, srpski narod se slagao sa snagom akcije i hapšenjem velikog broja kriminalaca i opasnih ljudi. Ali, dođe trenutak kada, posle nekoliko nedelja, činjenica da stanje traje postaje ne znak snage, već postaje znak slabosti. To je način na koje su evropske vlade gledale na to. Zašto to toliko traje? Postojao je osećaj da nakon nekog vremena morate izaći iz svega i vratiti se normalnim procedurama, jer to Evropa traži. Ali, mislim da nije bilo situacija da neko lobira zbog nekog tačno određenog razloga, to bi bilo apsurdno.

Vilijam Montogomeri, ambasador SAD u vreme atentata: I organizacije za ljudska prava na početku veoma skromno, ali sve glasnije i glasnije su se žalile na činjenicu da je toliko ljudi bilo pritvoreno pod nekim vrlo teškim okolnostima. Postavljana su pitanja o tretiranju tih ljudi, o broju tih ljudi i slična. I postajalo je sve glasnije i glasnije, ja mislim da su mnogi čak i u Vladi sami želeli da shvate kako da dovedu to do kraja.

Na jednom od brifinga u Vladi Srbije tokom vanrednog stanja tadašnji šef biroa za komunikacije Vladimir Popović saopštio je da je istraga stigla do ljudi bliskih DSS-u. On je u emisiji “Insajder” 2005. godine prepričao razgovor sa tadašnjim šefom OEBS-a u Srbiji Mauricijem Masarijem, koji je usledio odmah posle takvog saopštenja Vlade Srbije.

Vladimir Beba Popović, šef Biroa za komunikacije Vlade Srbije u vreme atentata (izjava za “Insajder” 2005. godine): Posle toga je odmah krenuo na priču: ''Šta će biti sa Koštunicom? Šta će biti ako istraga dođe do Koštunice?'' Ja kažem: ''Pa ne znam šta će biti. Biće ono što treba da bude.'' ''Pa ne,'' kao, ''ali ako se ispostavi da je on u to umešan?'' Ja kažem: ''Šta će biti? Biće kao što bi bilo u vašoj zemlji.'' ''Pa ne, znate, mi smo demokratska država... ali, vi ste ipak... Koštunica je glavni političar.'' I to je mene iznerviralo.

Mauricio Masari je tada na tvrdnje Vladimira Popovića kretko odgovorio sa "no comment".

Vanredno stanje ukinuto je 22. aprila 2003. godine posle koga su usporene istrage i polako prekinuta akcija Sablja.

Vilijam Montogomeri, ambasador SAD u vreme atentata: Moja poenta je, jednostavno, da ukoliko su imali neke konkretne dokaze zbog kojih je trebalo ići za bilo kim dugim, juriti bilo koga drugog, ja bih ih ohrabrio da to urade, ja bih u potpunosti to podržao, ukoliko je postojalo išta, bilo koje parče papira, nešto što je pokazivalo tu vezu ili da je neko od ljudi koji je bio uhapšen dao bilo kakvu proverljivu informaciju o učešću bilo koga. I Vlada SAD i ja bismo ga potpuno podržali . Mi bismo podržali hapšenje te osobe i saznavanje potpune istine i detalja.

B92: U tom momentu niste imali takvu infromaciju?

Vilijam Montogomeri, ambasador SAD u vreme atentata: Nisam, ali takođe nisam ni igrao aktivnu ulogu u tome da dođem i kažem – “vi morate da zaustavite Sablju”. Ja nisam imao tu ulogu.

Američki ambasador Vilijam Montgomeri, napušta funkciju u januaru 2004. godine, nakon parlamentarnih izbora. Živi u Hrvatskoj, a u Srbiji je suvlasnik dve firme. Zajedno sa Miloševićevim sekretarom za informisanje Goranom Matićem drži konsultantsku firmu, a sa Gradimirom Nalićem, bivšim savetnikom Vojislava Koštunice, ima firmu za obezbeđnje “Strakon security”. Montgomeri godinama odbija da govori za “Insajder”, ali je pristao da odgovara na pitanja u vezi sa svojom knjigom, u kojoj je opisao gotovo sve važne događaje.

B92: U knjizi do detalja opisujete kontakte Legije sa Đinđićem i Čedomirom Jovanovićem, ali ja nisam uspela da pronađem da uopšte pominjete kontakte Legije sa kabinetom Vojislava Koštunice. Mi znamo da je tih kontakata bilo, da li je moguće da Vi ne znate?

Vilijam Montogomeri, ambasador SAD u vreme atentata: Ja sam se trudio da budem objektivan koliko mogu i da se držim stvari u koje sam prilično siguran. Znam da je bilo optužbi u vezi sa tim, ali ja nemam lično saznanje o tome i ja mislim da bi bilo opasno da pravim takve optužbe o kojima ne znam.

B92: Postojala je teorija da Koštunicu i ljude iz njegovog okruženja štiti neka jača sila. Da li ste to bili vi?

Vilijam Montogomeri, ambasador SAD u vreme atentata: Ne, vratimo se opet na činjenice i dokaze i normalnu kriminalnu istragu. Ako vaša Vlada, vaše službe, imaju bilo kakvu informaciju koja je dovoljno jaka da optuži Koštunicu ili ljude iz njegovog okruženja za bilo koji zločin, oni bi imali potpunu podršku međunarodne zajednice, moje vlade, mene da to procesuiraju. Ali, činjenica je da oni nikada meni nisu pokazali ni jedan konkretan dokaz koji potvrđuje sumnje.

B92: Đinđićevi saradnici tvrde da su strani ambasadori uticali na ukidanje vanrednog stanja upravo zbog toga što je istraga došla do DSS.

Čarls Kroford, ambasador Velike Britanije u vreme atentata: Potpuno besmnisleno i neistina. Ne postoji nikakva veza. Bilo bi apsurdno. Ako imate dokaze, uhapsite ih, ako nemate – nemojte ih uhapsiti. Ali, veza koju pominjete između kraja vanrednog stanja i sumnje na neke ambasadore, koliko ja znam, jednostavno ne postoji. Besmislena spekulacija.

Čarls Kroford, nekadašnji britanski ambasador u Beogardu, napustio je ovu funkciju pre isteka mandata u julu 2003. godine, nekoliko meseci nakon ubistva premijera Srbije. Za njega je Zoran Đinđić bio prijtelj , ali isto tako smatra da je Đinđić održavao kontakte sa onima koji su ga kasnije ubili . O ovakvom odnosu prema ubijenom srpskom premijeru svedoči telegram koji je tadašnji britanski ambasador poslao u London jutro nakon ubistva premijera. Ovu diplomatsku belešku Kroford je objavio u svom internet dnevniku i to dan nakon što je sa njim snimljen razgovor za “Insajder”. Depešu je odlučio da objavi zbog, kako se navodi u njegovom tekstu, “idiotskih insinuacija u pitanjima” koja su mu postavili novinari “Insajdera”.

U diplomatskoj belešci bivšeg britanskog ambasadora navodi se, između ostalog:

"Naposletku, Đinđića su verovatno ubili upravo oni najgori kriminalni elementi čije veze sa njim nikada nisu do kraja objašnjene. Zemunski dileri droge i Legijine specijalne jedinice otvoreno su pokazivale svoj uticaj u Beogradu nakon pada Miloševića. Iako je ogroman broj Srba znao da se radi o nemilosrdnim ubicama, oni su preživeli Miloševićevo obaranje s vlasti i postali neka vrsta saveznika iz senke Đinđićeve vlade.

Naravno, Đinđić je sklapao sporazume sa ovim ljudima prilikom obaranja Miloševića što je jedan od razloga zašto je proliveno toliko malo krvi, čemu smo svi odali priznanje…

Ovim prezira vrednim, ali izuzetno dobro obučenim ubicama nije se svidelo što Đinđić ne ispunjava svoja ranija obećanja…"

Bivši britanski ambasador koji je ovo napisao dan posle ubistva premijera, smatra da ubistvo nije bilo politički motivisano.

Čarls Kroford, ambasador Velike Britanije u vreme atentata: Nisam stekao utisak da je ovo bilo politički motivisano ubistvo . Bilo je više u vezi s tim što se krenulo protiv trgovaca drogom, ratnih zločinaca, uz politička pitanja pored toga. Kriminalna strana onoga što se desilo u bivšoj Jugoslaviji sa kolapsom komunizma, i Jugoslavijom i šire, specijalno dileri drogom, oni su bili jako opasni ljudi i mislim da je Đinđić to hteo da zaustavi i bio je veoma odlučan u tome da se organizovani kriminal spusti u normalne okvire. Po mom ličnom instinktu, to je bio glavni razlog, možda su postojali ljudi koji su hteli da profitiraju na tome, ali to je to.

Jedan od generala policije koji su vodili akciju Sablja tvrdi, međutim, da politička pozadina ubistva premijera postoji, ali da nije moglo da se uradi više jer je vanredno stanje ukinuto i Sablja prekinuta:

Boro Banjac, načelnik UBPOK-a 2003-2004: Verujte, nije se moglo više uraditi. U vreme akcije Sablja, ovaj, urađeno je mnogo toga. To je bio mukotrpan posao baviti se sa političkom pozadinom toliko daleko bez nekih valjanih, opipljivih dokaza, ovaj, mislim da ne bismo uradili ovaj posao koji smo uradili. Ne bismo prikupili materijalne dokaze, ne bismo saslušali sva ta lica, ne bismo sa svim tim licima, mislim da su svi ti razgovori bili kratki, jasni, brzi, sa nekim licima se razgovaralo danima da bi se izvukao neka prava priča od njih. Mnogo se vremena potrošilo, politička pozadina ubistva tog momenta je došla do određenog nivoa, kolko smo mi mogli da uradimo. Ja moram da vam kažem da, i zbog javnosti, da javna bezbednost se nikad nije bavila političkim kriminalom, nikad nije imala niti je bila obučena da se bavi s tim. To je potpuno druga služba koja se trebala baviti tim.

B92: Koja služba?

Boro Banjac, načelnik UBPOK-a 2003-2004: Pa služba državne bezbednosti, odnosno Bezbednosno informativna agencija. Ovaj, na žalost, nije se otišlo dalje, mi smo došli samo do ova dva gospodina koji su imali kontakt sa Legijom i sa Dušanom Spasojevićem.

B92: I vi ste imali dokaze o kontaktu?

Boro Banjac, načelnik UBPOK-a 2003-2004: Normalno da smo imali dokaze, i mi smo njih na osnovu toga i priveli i odredili… I uhapsili.

Zbog kontakata sa zemunskim klanom u pritvoru su bili Aco Tomić, Rade Bulatović, Borislav Mikelić i Dragan Vujičić zvani Bega. Dvojica bliskih saradnika Vojslava Koštunice, Aco Tomić i Rade Bulatović, posle dolaska DSS-a na vlast, od države su naplatili odštetu, pošto su bili u pritvoru a da njihova krivica nije dokazana.

Iz zahteva za sprovođenje istrage:

"Osumnjičeni su da su u drugoj polovini 2002. godine, u Zemunu, postali pripadnici zavere koju su organizovali pokojni Spasojević i Milorad Luković, i to tako što su neposredno i u više navrata ostvarivali kontakte sa organizatorima ove zavere, međusobno razmenjujući aktuelne političke informacije i stavove, a na kojima je Luković kod osumnjičenog Tomića insistirao da se reguliše pitanje statusa JSO, položaj i ponašanje takozvanih haških optuženika za slučaj njihovog hapšenja, insistirajući na odgovoru kod osumnjičenog Tomića kakvo bi ponašanje bilo specijalnih jedinica vojske “Kobra” u slučaju ako bi bio uhapšen i isporučen Hagu. Da bi osumnjičeni Tomić, u znak zahvalnosti, od pokojnog Spasojevića dobio na poklon mobilni telefon 'nokia' sa kamerom".

Tužilac Jovan Prijić je podigao optužnicu na kojoj se nalazilo i ime Ace Tomića, bivšeg načelnika vojne bezbednosti i bliskog saradnika Vojislava Koštunice. Na optužnici je bilo i ime Borislava Mikelića, predsednika Vlade RS Krajine. Početkom 2004, nakon izbora na kojima je bilo jasno da će DSS formirati vlast, tužilac odustaje od krivičnog progona protiv nekoliko lica, među kojima su i Aco Tomić i Borislav Mikelić. Na čelo BIA dolazi upravo Rade Bulatović, koji je bio uhapšen tokom akcije SaOno što je do danas ostalo potpuno nezapaženo i neistraženo do kraja jeste činjenica da, neposredno pred ubistvo premijera, Milorad Ulemek panično počinje da piše pisma javnosti, ali i pojedinim političarima, od kojih traži podršku za rušenje Đinđićeve vlade. Pisma šalje onima koji su tada bili u političkom sukobu sa premijerom – Miroljubu Labusu, Slobodanu Vuksanoviću, Velimiru Iliću. Zanimljivo je, međutim, da je među pismima bilo i jedno adresirano na američkog ambasadora Viljema Mongomerija.

Vilijam Montogomeri, ambasador SAD u vreme atentata: Kada je policija pokrenula Sablju kako bi uhapsila sve kriminalce iz zemunskog klana, tragala za Legijom i drugima. Ušli su u njegovu kuću i pregledali su i njegov kompjuter. U kompjuteru su našli nekoliko nacrta pisama i jedno pismo je bilo adresirano na mene.

B92:Vi niste primili to pismo?

Vilijam Montogomeri, ambasador SAD u vreme atentata: Ne, to je bio samo nacrt pisma, nisam primio nista od njega. To je, u osnovi, objašnjenje šta se desilo.

B92: Zašto je, po Vašem mišljenju, to pismo bilo adresirano na Vas?

Vilijam Montogomeri, ambasador SAD u vreme atentata: Mislim da je to bilo jedno od mogih pisama koje je mislio da pošalje, ja mislim da su oni verovali da je atmosfera u Srbiji do te mere antagonistična prema premijeru i ostalima i da su političke snage u Srbiji bile toliko podeljenje da bi oni mogli da iz toga izađu, a da ne budu optuženi, čak da se predstave kao heroji. Ne znam o čemu su razmišljali, ali mislim da je politička klima u to vreme bila pregrejana, bilo je dosta kontroverznih pitanja i svi su bili veoma emotivni na svim stranama. Mnoge stvari su rečene koje su bile ekstremne. Čak su ih izgovarali i brojni političari. Mislim a je ta atmosfera doprinosila Legijinom osećaju da može da se izvuče.

Pismo Milorada Ulemeka u kome traži podršku za rušenje vlade Zorana Đinđića dobio je Velimir Ilić, lider Nove Srbije. Ilić prvi put javno govori za B92 o tome da je sa pismom upoznao Nebojšu Čovića, koji je u to vreme, mesec dana pre ubistva premijera, član Saveta za nacionalnu bebednost. Posle ubistva i tokom akcije Sablja ispostavilo se da Nebojša Čović o tom pismu nije obavestio nikoga iz Đinđićeve Vlade, iako se tada uveliko priprema obračun upravo protiv Legije i članova zemunskog klana

Velimir Ilić, predsednik Nove Srbije: Legija mi je napisao pismo, iz tog pisma ja ne vidim da je Legija se spremao – to je neposredno pred atentat – za atentat. On ne bi pisao pismo da je spremao atentat, on je bio profesionalac, on ne bi takve stvari pisao…

B92: A šta je rekao?

Velimir Ilić, predsednik Nove Srbije: Pa, pazite, on je mene pozvao da mu pomognem da još jednom ponovimo 5. oktobar, da izvedemo akciju, on je rekao – “bio si odličan, ja nisam hteo da smetam, jednostavno bio sam pasivan, ali te molim ako hoćeš da se uključiš, jednostavno, da ponovimo nešto slično, jer pravih promena nije bilo, ovo što je došlo sad je korupmirano, u velikom problemu i tako dalje, od Srbije nema ništa…” On je meni napisao to na čitavoj strani, obrazložio i zamolio me da mu se javim ako sam zainteresovan da tako nešto organizujem

Posle nekoliko dana je bio atentat, posle izvesnog vremena. Neposredno pre toga, kod mene je dolazio Nebojša Čović u Čačak. Naravno, kao potpredsednik Vlade došao je sa čitavom svitom i policije i sve to… Mi smo raspravljali o nekoj temi sporta, košarci i tako dalje… On me pitao – “šta radiš Veks, kako si”. Ja sam mu objasnio da sam dobio neko pismo od Legije, da su mi njegovi momci jedno veče doneli, ja nisam bio kući, mojoj supruzi su predali, sedeli, popili kafu. Čović je meni odgovorio, pred svima, bilo nas je tu oko 100 nas – “nemoj, bre, zaboravi to, nema problema, Legija je moj dečko, ako imaš nekih problema samo me okreni i sve ćemo rešiti”.

B92: A jeste li Vi slutili državni udar, ubistvo, pokušaj državnog udara?

Velimir Ilić, predsednik Nove Srbije: Pa, slušajte, potpredsednik Vlade mi je rekao da nije to ništa strašno, da je on njegov dečko, da ako treba nešto da ga okrenem, ja računam znači sve je OK. Tu je bilo puno ljudi iz policije, znači koji su obezbeđivali Čovića kao potpredsedika Vlade, znači, koji su bili s njim.

Nebojša Čović ne obaveštava Vladu Srbije o tome da Milorad Ulemek Legija, čije se hapšenje priprema, šalje pisma određenim političarima. Kada se saznalo da Čović o pismu koje je dobio Velimir Ilić nije obavestio ni Savet za nacionlanu bezbenost čiji je bio član, ni premijera Đinđića, iako se spremalo hapšenje Milorada Ulemeka Legije, objasnio je da nikoga nije obavestio jer je smatrao da to nije važno. U međuvremenu, svedok saradnik Dejan Milenković Bagzi teško je optužio Čovića na suđenju za ubistvo premijera, iznevši tvrdnju da su Čović i Šešelj znali da se priprema ubistvo. Bagzi se, međutim, u svedočenju pozvao na saznanja od Dušana Spasojevića koji je ubijen još 2003. godine prilikom pokušaja hapšenja. Čović je ovu trdnju odmah demantovao. Priznao je da poznaje Milorada Ulemeka, ali iz akcija na jugu Srbije.

Čović je odbio razgovor za Insajder, ali je u emisiji “Insajder uživo” 2006. godine, na pitanja zašto je ćutao o pismu koje je Velimir Ilić samo mesec dana pre ubistva premijera dobio od Milorada Ulemeka.

Iz emisije "Insajder uživo, 2006. godine:

B92: Vama je Ilić rekao u februaru, tako sam Vas razumela, za to pismo. Je li vam rekao tada i sadržaj, ili vam je samo rekao da...

Nebojša Čović, potpredsednik Vlade i član Saveta za nacionalnu bebednost u vreme atentata: On je pomenuo nekakvo pismo koje je dobio od Ulemek, na šta sam ja rekao da to mene ne interesuje. Niti sam čuo sadržaj pisma, niti sam imao prilike da vidim to pismo nikada, evo, večeras sam ga video prvi put. Vi mi sad kažete da je deljeno u aprilu 2003. na brifingu u Vladi. Verujem da jeste, ali mene to, pravo da Vam kažem, nije interesovalo.

B92: Znači, niste videli sadržaj pisma tada?

Nebojša Čović, potpredsednik Vlade i član Saveta za nacionalnu bebednost u vreme atentata: Ne, nisam video sadržaj pisma. Potom...

B92: A na osnovu čega ste zaključili da je to glupost? I da vas ne interesuje?

Nebojša Čović, potpredsednik Vlade i član Saveta za nacionalnu bebednost u vreme atentata: Da sve to što Velja priča o pismu, pa šta može drugo da bude? Šta mislite? Šta, to je kreativno pismo?

B92: Čekajte, znači to piše čovek protiv kog Vlada priprema hapšenje, u tom trenutku...

Nebojša Čović, potpredsednik Vlade i član Saveta za nacionalnu bebednost u vreme atentata: To što je Vlada protiv tog čoveka pripremala hapšenje, to je očigledno znao mali broj ljudi u Vladi.

B92: Vi niste znali?

Nebojša Čović, potpredsednik Vlade i član Saveta za nacionalnu bebednost u vreme atentata: Jer taj čovek... ne.

B92: Sami ste rekli da ste na sednicama za državnu bezbednost razgovarali o tome.

Nebojša Čović, potpredsednik Vlade i član Saveta za nacionalnu bebednost u vreme atentata: Ne, da se priprema hapšenje nisam znao. Ja sam sve javno radio i, znate šta, ja imam kompletnu dokumentaciju, Vi imate jedan deo dokumentacije, ovde se nalazi drugi deo dokumentacije. Tačni datumi i pisma, kome su upućena, i ministru i predsedniku Vlade i kakvi su odgovori dobijeni, i BIA u to vreme već, i ostalim pravosudnim organima...

B92: Dobro, gospodine Čoviću, mene samo zanima vrlo jednostavno, nije mi logično...

Nebojša Čović, potpredsednik Vlade i član Saveta za nacionalnu bebednost u vreme atentata: Ne može to pismo da bude ništa drugo osim glupost...

B92: Dakle, i danas mislite da je to glupost?

Nebojša Čović, potpredsednik Vlade i član Saveta za nacionalnu bebednost u vreme atentata: Da.

B92: I danas mislite da je to glupost?

Nebojša Čović, potpredsednik Vlade i član Saveta za nacionalnu bebednost u vreme atentata: Zar nije to glupost, šta mislite? Zar to nije glupost? Odvratna glupost, zar to nije?

B92: Da li vam je bila glupost i kada se Legija javno obratio pretnjom...

Nebojša Čović, potpredsednik Vlade i član Saveta za nacionalnu bebednost u vreme atentata: A šta očekujete da odgovorim, evo, izaći ću Vam u susret, recite...

B92: Ne, nije mi jasno kako ste mogli... evo, zanima me, ako možete da me pustite da vas pitam... Znači, nije mi logično jer ste vi tada član, potpredsednik Vlade, znate šta se dešava, složili ste se s tim, čak ste rekli da je bila i gora atmosfera od onog kako smo mi prikazali, u takvoj atmosferi.....

Nebojša Čović, potpredsednik Vlade i član Saveta za nacionalnu bebednost u vreme atentata: Nisam rekao da je bila gora, rekao sam da je bila teška atmosfera. Mi smo stalno napadani. Vi bi trebalo da pođete od toga šta sam ja radio. Moj posao je bio...

B92: Evo, ja vas pitam, šta ste radili i zašto ste zaključili da je nešto glupost, a niste ni znali sadržaj?

Nebojša Čović, potpredsednik Vlade i član Saveta za nacionalnu bebednost u vreme atentata:...ja sam radio maksimalno na jugu Srbije i na Kosovu i Metohiji. U Beogradu sam bio jedan ili dva dana i verujte mi, nisam se bavio čitanjem pisama, ne Ulemeka, nego bilo čijih. On me uopšte nije interesovao... On, kad god se video sa mnom, video se službeno sa mnom i video se u Vladi, i ja sam... Ja njega nisam mogao da biram, on je pukovnik policije koji je kod mene nasleđen na jugu Srbije...

B92: Ali imate odgovornost zbog toga što vam to nije bilo važno, kako može da Vam ne bude važno?

Nebojša Čović, potpredsednik Vlade i član Saveta za nacionalnu bebednost u vreme atentata: A mislite da zato treba da imam odgovornost? Odlično, evo, imam zato odgovornost. Najzad ste me doveli do toga da ja imam...

B92: Pa, niste smatrali....

Nebojša Čović, potpredsednik Vlade i član Saveta za nacionalnu bebednost u vreme atentata: Pa, nisam smatrao... nebitno, razumete, znate šta je Velja Ilić pričao o Vladi i kakve su svađe bile oko Vlade...

B92: Sve to znamo i on vam kaže da mu piše Ulemek, kako vas to u tom trenutku ne zanima?

Nebojša Čović, potpredsednik Vlade i član Saveta za nacionalnu bebednost u vreme atentata: Uopšte me ne interesuje, ni Ulemek ni Ilić.

B92: Dobro, hvala.

Pismo u kojem Ulemek traži političku podršku za rušenje Vlade Zorana Đinđića šalje mesec dana pre ubistva i to onim političarima koji su evidentno u sukobu sa Đinđićem. Pismo koje je tim povodom dobio Velimir Ilić sledećeg je sadržaja:

Iz pisma Ulemeka političarima mesec dana pre ubistva premijera: "Na vama je istorijska uloga da još jednom učinite pravu stvar za ovaj narod i sve nas, ali ovog puta s pravim ljudima, sa onima koji će zadovoljiti makar minimum narodnih interesa bez bajkovitih priča o svetloj budućnosti i nečega što nas izgleda očekuje onda kad nas u pravom smislu reči neće više ni biti. Ja sam spreman da pomognem koliko je u mojoj moći da ova zemlja konačno na miran, stvarni demokratski način dobije ono što stvarno i zaslužuje - vlast koja neće voditi računa o sebi i interesima svojih pojedinaca, već o svima nama, o našem ekonomskom opstanku i bar minimumu nacionalnog dostojanstva i poštovanja naše svetle istorije. U suprotnom, postaćemo deo jednog sveopšteg svetskog sivila, robovi novog svetskog poretka, ne zbog toga što je neko moćan to stvarno hteo spolja, nego što nismo imali vlast dostojnu jednog zdravog i poštenog srpskog seljaka. Verujem da u ovoj zemlji još ima dovoljno pameti i snage uma koja može vratiti stari sjaj onima kojima to i po kosmičkoj pravdi zaista i pripada".

Do danas je ostalo nejasno da li je Ulemek nečiju političku podršku za svoje namere i dobio. Niko nije do kraja ispitivao kako su reagovali oni politički protivnici Đinđića od kojih je Ulemek, po svemu sudeći, tražio podršku. U vreme kada Ulemek piše pisma političarima, već je svestan da se obruč oko “zemunaca” steže. Zakon o borbi portiv organizovanog kriminala, kojim se uvodi institucija svedoka saradnika je usvojen, izabran je specijalni tužilac, pitanje je dana kada će Ljubiša Buha Čume potpisati izjavu kojom otkriva sve kriminalne aktivnosti zemunskog klana i pripadnika JSO. Saradnja države sa Ljubišom Buhom Čumetom nazvana je akcijom Svedok. Ljubiša Buha izjavu potpisuje 11. marta u Slovačkoj, gde je pobegao od osvete Legije i “zemunaca”. Specijalni tužilac sa izjavom Buhe vraća se u zemlju 11. noću. 12. marta u 12:55 ispred ulaza u zgardu Vlade, ubijen je premijer Srbije.

Pitanje zašto se nije sprečilo ubistvo premijera, zašto članovi organizovane kriminalne bande koja ga je ubila nisu pohapšeni ranije, postavlja se svakog 12. marta.

Boro Banjac, načelnik UBPOK-a 2003-2004: Sami se sećate da je specijalni tužilac i inspektori koji su otišli da obave razgovor sa Čumetom po prvi put uzeli zvaničnu izjavu od Čumeta, bez zvanične izjave, kako smo mogli da pokrenemo neki postupak? Već je bio dogovor napravljen jer je bilo suđenje za otmicu Miškovića, mi smo napravili plan da ih “dignemo” posle suđenja za otmicu Miškovića, kojima pozivima su oni svi se odazivali i tad smo planirali dva dana posle ubistva Đinđića ovaj da ih…

B92: Odnosno 14. marta?

Boro Banjac, načelnik UBPOK-a 2003-2004: Tako je, ovaj, da ih uhapsimo i da idemo sa njima u priču. Dogovor je bio sa specijalnim tužiocem i sa nama, ljudima koji smo radili u toj akciji, da je to prilika da ih uhapsimo jer jedino smo tada mogli da ih nađemo sve na jednom mestu. Međutim, ovaj, očigledno da se njima itekako to žurilo posle Limensa, odnosno pokušaja, nesretnog puštanja Bagzija iz pritvora. Onda nam je bilo jasno i po baznim stanicama i po specijalima koje su koristili, onda nam je bilo jasno, ali džaba ti sad što je jasno a Bagzi pušten , pušten u 5 sati posle podne. Bagzi, “trgovački putnik”. pušten u 5 sati posle podne.

Do danas je, međutim, ostalo nepoznato zašto premijer, posle pokušaja ubistva kod hale Limes, nije bolje čuvan i kakve su bile obaveštajne informacije o njegovoj ugroženosti. Kako je otkriveno u emisiji Insajder 2008. godine, nešto pre ubistva Zorana Đinđića promenjen je Zakon o BIA. Tajna služba je do kraja 2002. godine imala obavezu da radi procenu bezbednosti premijera Srbije. Ovaj obaveštajni deo od decembra 2002. prešao je u ruke MUP-a. Međutim, činjenica je da se niko od njih ni posle nekoliko pokušaja ubistva nije bavio procenom ugroženosti premijera. Pitanjem odgovornosti Službe i MUP-a potpuno nezapaženo u javnosti, bavila se samo Komisija za ispitivanje propusta u obezbeđenju premijera, čiji je predsednik bio Žarko Korać.

Žarko Korać, potpredsednik Vlade u vreme atentata, potom predsednik Komisije za ispitivanje propusta u obezbeđenju premijera (izjava iz 2006. godine): Meni je žao što na osnovu našeg izveštaja Tužilaštvo nije pokrenulo krivične postupke protiv nekih ljudi koji su to zaslužili. Da li sam jasan? Znači, ja ne mislim da su oni to možda namerno, ja to ne znam. Ja verujem da većina nije namerno propuste napravila u obezbeđenju Zorana Đinđića, ali po mom mišljenju, tužilac treba da podnese krivične prijave. To su trebali takođe da budu procesi protiv nekih ljudi što nisu uradili svoj deo.

Ono što se godinama krilo od javnosti, otkriveno je u Insajderu pre 3 godine. Naime, zbog usklađivanja i otezanja sa prenosom nadležnosti sa BIA na MUP, napravljena je praznina od nekoliko meseci, odnosno sve do februara 2003, u kojoj zapravo niko nije bio nadležan za bezbednost državnih funkcionera. Glavni koordinator za prelazak nadležnosti iz BIA u MUP, Zlatko Radnić, napustio je policiju, prema saznanjima “Insajdera”, zbog sukoba sa (ministrom policije Dušanom) Mihajlovićem, upravo zbog toga što se kasnilo sa preuzimanjem bezbednosti državnih funkcionera. Ekipa emisije Insajder tražila je od Vlade kopletnu dokumentaciju o radu Koraćeve kosmisije. Ali, Vlada je dostavila samo izveštaj bez priloga, odnosno dokumenata državnih organa i zapisnika sa razgovora koje je komisija vodila u vezi sa propustima u obezbeđenju premijera. Ostala dokumenta su, kako nam je rečeno, pod oznakom “državna tajna”, koju moze da skine samo – sama Vlada. Zbog nepostupanja po Zakonu o dostupnosti informacija Insajder je tužio Vladu Srbije Upravnom sudu. Tužba je odbijena. Na osnovu uložene žalbe Insajdera, postupak je sada pred Ustavnim sudom.

Boro Banjac, načelnik UBPOK-a 2003-2004: Ja postavljam pitanje, ja više ne postavljam pitanje političke pozadine ubistva, ja postavljam pitanje – ko je politički partner gospodinu Legiji, kako ga je svojevremeno Mihajlović nazivao, ko je politički partner gospodinu Legiji i zemunskom klanu.

B92: Imate li pretpostavke?

Boro Banjac, načelnik UBPOK-a 2003-2004: Pa, zaključite sami.

Do političkog partnera zemunskog klana i Milorada Ulemeka istraga nije stigla.

Ostalo je nepoznato i to kako se Ulemek skrivao, ko mu je pružao logističku podršku i zašto je odlučio da se preda. Posle izbora koji su praspisani nekoliko meseci posle ubistva premijera Srbije, vlast preuzima DSS. Ministar policije odmah najavljuje novu istragu o tome ko je ubio premijera, načelnik Javne bezbednosti tvrdi da je optužnica na staklenim nogama, a ministar pavde Zoran Stojković najavljuje ukidanje Specijalnog suda, pred kojim je počelo suđenje ubicama premijera.

Mile Novaković, šef kriminalističke policije u vreme akcije Sablja: Jočić je za mesec – dva dana 400 starešina u MUP-u smenio. Znači, sve nešto što je do tog vremena bilo… Da li su valjali, ili nisu valjali, nisu svih 400 nisu valjali sigurno, ali, znate, kad skloniš 400 ljudi i postaviš novih 400 od kojih jedan deo nije… daleko da su svi na toj nekoj političkoj osnovi došli, bratskoj, prijateljskoj, rođačkoj, ne znam kojoj. I eto, tako je to funkcionisalo. I znate, kolko je njih briga bilo za zemunski klan i za traganje za ovim ljudima.

U međuvremenu, kada DSS preuzima vlast u zemlji, predao se 2004. Godine, tada prvooptuzeni za ubistvo premijera, Milorad Ulemek Legija

Boro Banjac, načelnik UBPOK-a 2003-2004: Zove me načelnik kriminalističke policije, kaže – “Boro, pošalji mi dva inspektora tvoja, Legija se vodi u SUP grada da se izvrši određena provera, identifikacija, da se krene fotografisanje i onaj formalni razgovor koji treba sa njim da se obavi”. I ja pošaljem dvojicu inspektora, i sad čekam da me, da mi jave oni šta je bilo, kako je bilo. I oko 2 sata posle ponoći zovu me, kaže – “šefe, Legija nije ovde, Legija je u MUP-u”. Pa, ja kažem – “dobrooo”... Zovem načelnika kriminalističke policije, pitam šta se dešava to? Kaže – “pa ne znam, tu je”, kaže, “ovo, ono”, i ja tu veče normalno ne saznam, odnosno saznao sam od Gurija da je Jočić došao sa Zlatibora i Rade da je došao, nisam ni znao da ministar ima potrebe i šef državne bezbednosti, odnosno Bezbednosno informativne agencije, da baš oni moraju da obave razgovor sa, u to vreme, najtraženijim kriminalcem Evrope. Moje najveće razočarenje bilo je tog nekog prvog kolegijuma, neposredno posle predaje Legijine, u MUP-u gde je gospodin Jočić i Milošević sa takvim ushićenjem hvale sebe i novu vlast što se Legija baš njima predao. Izgovaraju, ja sam u šoku i prosto ne mogu da verujem da, da, na tako odgovornom radnom mestu, može tako da se hvali – “evo, zahvaljujući nama, on u ovu vlast ima poverenja i zato se predao”.

Prema zakonu, Milorada Ulemeka morala je da identifikuje policija i nakon toga neodložno je morao biti sproveden u pritvor Okružnog suda, odnosno Centralni zatvor. Svaki kontakt sa Ulemekom mogao je , po zakonu, da odobri samo predsednik sudskog veća. Međutim, tadašnji predsednik sudskog veća Marko Kljajevic nije ni obavešten o predaji Ulemeka, pa nije ni odobrio njegovo odvođenje u kabinet ministra.

B92: Zašto nije istraženo gde se Legija krio? Odnosno, prvo mi recite da li je išta rađeno u tom smislu?

Boro Banjac, načelnik UBPOK-a 2003-2004: Ništa nije rađeno, ništa nije istraženo, niko sa Legijom nije razgovarao sem njih. Sećate se da su javno izjavljivali i Stojković i Jočić da uopšte nije bitno gde je Legija do sada bio. I ko može da istraži to, kako smo mogli da istražimo?

B92: Pa dobro, Vi ste operativac, on je ministar, valjda ne morate da tražite odobrenje da pretražujete gde se Legija krio?

Boro Banjac, načelnik UBPOK-a 2003-2004: Na žalost, trebalo je, ali sam shvatio da bi pokušaj, odnosno moje insistiranje bilo, ovaj, možda kobno za mene.

Insajder još 2004. godine otkriva da je Ulemek, umesto u zatvoru, kada se predao završio, mimo zakona, u kabinetu ministra unutrašnjih poslova. Ekipa Insajdera se više od 10 puta obraćala Jočiću s pitanjem da li su tačna naša saznanja da je Ulemek pre odlaska u okružni zatvor nekoliko sati proveo u razgovoru s ministrom policije i direktorom BIA. Jočić i Bulatović uporno su ignorisali to pitanje, a prvu zvaničnu potvrdu takve informacije dobili smo od tadašnjeg komandanta Žandarmerije Gorana Radosavljevića Gurija. Pritisnuti takvom potvrdom, funkcioneri policije pokušavali su da objasne sve ono šo su do tada negirali. Ministar je tada izjavio da postoji službena beleška o razgovoru sa Ulemekom. Na insistiranje Insajdera, ta službena beleška, tek nakon nekoliko meseci, postala je dostupna javnosti. Odmah se posumnjalo da se radi o belešci koja je nakandno napisana pod pritiskom javnosti. Insajder 2006. godine otkriva da je istraga o Bulatoviću i Jočiću stopirana naredbom s vrha i da o tome postoji službena beleška. Takvu informaciju tek pre par meseci javno je potvrdio tadašnji tužilac Zoran Jakovljević, koji je taj predmet radio.

Pojavljivanje Ulemeka pred sudom obilato je korišćeno u predizbornoj kampanji za predsednika Srbije 2004. Ulemek je sam sebe optužio za šverc droge u vreme Vlade Zorana Đinđića, čime je cela predsednička kampanja od strane SRS-a i DSS-a zansovana na tome da je Đinđićeva Vlada švercovala drogu.

Boro Banjac, načelnik UBPOK-a 2003-2004: S obzirom da je on sebe predstavljao nekim herojem, junakom, čudi me da nije skupio hrabrosti da, bože moj, kaže on celu istinu o svemu tome.

B92: Mislite da nema hrabrosti?

Boro Banjac, načelnik UBPOK-a 2003-2004: Mislim da bi to svima nama značilo dosta, da saznamo, da najzad vidimo ko je politički partner njegov bio za vreme ubistva Đinđića, odnosno neposredno pre ubistva Đinđića. S kojim je on to partnerom razgovarao i sklopio takav pakleni plan.

B92: Ubeđeni ste da je sa nekim sklopio takav pakleni plan?

Boro Banjac, načelnik UBPOK-a 2003-2004: Hiljadu posto.

Akcija Sablja dovela je do neposrednih ubica premijera, koji su presudom Specijalog suda maja 2007. osuđeni na maksimalne kazne zatvora. Ipak, taj postupak nije doveo do otkrivanja političke pozadine ubistva premijera. U vreme akcije Sablja istraživane su uloge pojedinih političkih činilaca u ubistvu premijera Srbije: Vojsilava Šešelja, Borislava Mikelića kao i bliskih saradnika Vojislava Koštunice – Ace Tomića i Radeta Bulatovića. Nijedna od ovih istraga, međutim, nije dobila svoj sudski epilog.

Istraga koja bi rasvetlila kako je došlo do ubistva premijera Srbije do danas nije sprovedena. Pobuna JSO-a u novembru 2001. godine tek ove godine postaje predmet pretkrivičnog postupka. Specijalni tužilac Miljko Radisavljević potvrdio je ono što je Insajder objavio još 2004. godine – da je pobuna JSO zapravo bila uvod u ubistvo premijera Srbije. Najavljeno je pokretanje postupka protiv Milorada Ulemeka, Borislava Mikelića, ali i Milorada Bracanovića i saslušanje Vojislava Koštunice u svojstvu svedoka.

Do danas je ostalo neravetljeno da li su i od koga pripadnici JSO dobili podršku i izašli na ulice pod punom ratnom opremom. Osuđeni pripadnici zemunskog klana tvrdili su da su Spasojević i Ulemek komunicirali sa Tomićem i u vreme pobune. Saša Pejaković, telohranitelj Milorada Ulemeka u istrazi svedoči da je novembra 2001. tokom pobune, po izlasku Ulemeka i Dušana Spasojevića sa sastanka sa Acom Tomićem, jedan od njih dvojice rekao drugom: “nećemo reći Šešelju da smo ostvarili kontakt sa Koštunicom, da vidimo prvo šta Šešelj misli o tome”.

Tokom pobune, prema svedočenju svedoka saradnika Zorana Vukojevića, Dušan Spasojević je rekao: "sada ne stajemo dok ne kaže Koštunica". U to vreme održana je konferencija za štampu tadašnjeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice o pobuni.

Nakon najave da bi mogao da bude pozvan da, kao svaki drugi građanin, istražnim organima kaže sve što zna o pobuni JSO, Koštunica je održao vanrednu konferenciju za novinare, tvrdeći da je počela hajka na njega i njegovu stranku i najavio da se neće odazvati eventualnom pozivu.

Tokom pobune novembra 2001. Legija je poslao pismo premijeru Đinđiću: "Ako želiš da se ovo mirno završi, dođi u Kulu. (potpis:) ‘Bereta’”.

Ovo je i jedan od krucijalnih dokaza da je JSO bila spremna da upotrebi oružje sa kojim je izašla na auto-put. Zahtevi JSO bili su krajnje politički: smena ministra policije i čelnika službe, ali i usvajanje zakona o saradnji sa Haškim tribunalom. Zakon o saradnji sa Hagom bio je i glavni zahtev koji je DSS Vojislava Koštunice upućivao Vladi. Vlada Zorana Đinđića, zbog nemogućnosti da se suprotstavi oruzanoj pobuni, pristaje na kompromis i sa mesta necelnika DB-a smenjuje Gorana Petrovića. Na njegovo mesto imenovan je Andreja Savić, a njegov zamenik postaje čovek od poverenja Milorada Ulemeka – Milorad Bracanović. O tome koliko je to bilo važno za JSO, govorio je i svedok saradnik Zoran Vukojević, koji je ubijen 2006. godine, a čije ubistvo nije rasvetljeno do danas.

Iz iskaza Zorana Vukojevića sa suđenja za atentat:

Zoran Vukojević, svedok saradnik u postupku za atentat na premijera Đinđića: Hteli su da smene Mihajlovića i načelnika državne bezbednosti. Postavili su Bracanovića, tad im je zahtev bio ispunjen i to je Legija u tom trenutku procenio da, kako je rekao, oni su pokazali svoju snagu i u tom trenutku je dosta. Ostvarili su sve svoje ciljeve i nema potrebe da idu dalje.

Marko Kljajević, predsednik sudskog veća u postupku za atentat na premijera Đinđića: Šta su oni dobijali postavljenjem Milorada Bracanovića za zamenika direktora BIA?

Zoran Vukojević, svedok saradnik u postupku za atentat na premijera Đinđića: On je faktički bio glavni čovek tamo. Dobili su čitavu kontrolu u toj službi.

Milorad Bracanović, koji je bio akter svih događaja osuđen je na 2 godine zatvora jer nije prijavio da se priprema ubistvo Stambolića. Nije odležao ni celu kaznu, pušten je ranije zbog dobrog vladanja. Bracanovićevo postavljenje za drugog čoveka DB bilo je Legijina najveća pobeda. Posle pobune, Bracanović i Ulemek više od godinu dana formalno i faktički kontrolišu službu. Bracanović je smenjen krajem januara 2003. kada Vlada Zorana Đinđića shvata da poverljivi podaci o pripremi hapšenja “zemunaca” “cure” iz službe .

Mnoga pitanja nisu do danas dobila odgovore – šta je Vojislav Šešelj znao o atentatu premijera, ili zašto je Mirjana Marković pobegla iz Srbije odmah posle pokušaja ubistva premijera kod hale Limes. Danas živi u Moskvi, gde je dobila politički azil, zajedno sa sinom Markom. Protiv njih se već godinama sprovodi istraga za šverc cigareta. Markovićeva je označena kao inspirator ubistva Ivana Stambolića.

Svedok saradnik na suđenju za ubistvo premijera Zoran Vukojević tvrdio je pred sudom da je Marko Milošević, posle 5. oktobra, nudio novac za ubistvo Zorana Đinđića. Ova tvrdnja nikada nije ispitana niti je poznato zašto je Mirajana Marković baš uoči ubistva premijera odlučila da pobegne iz zemlje.

Uloga Vojsilava Šešelja u ubistvu premijera ispitivana je tokom Sablje. Vosjilav Šešelj otišao je dobrovoljno u Hag 24. februara 2003. godine, dve nedelje pre ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića. Na mitingu pred odlazak u Hag, Šešelj je najavio krvavo proleće u Srbiji

Vojislav Šešelj, lider Srpske radikalne stranke (izjava iz februara 2003): Ološ će morati na dno duboke i mutne reke, gde mu je mesto. Đinđić pobeže u Frankfurt, njegov Bagzi na Đinđića naleteo kamionom, pa misli Đinđić da može 12 godina da intenzivno posluje s mafijom, da učestvuje u svim mafijaškim delatnostima, a sad po nalogu Amerikanaca tako jednostavno da otpiše mafiju. E, ne može. Đinđić mora da podeli sudbinu sa svojim mafijašima, sa svojim Surčincima, sa svojim Bagzijem.

Tomislav Nikolić, zamenik predsednika SRS u vreme atentata (izjava iz februara 2003): Ako neko od vas u idućih mesec ili dva vidi negde Đinđića, recite mu da je i Tito pred smrt imao problema s nogom.

Vojislav Šešelj je dao iskaz pred istražnim sudijom i tužiocem u pritvoru Haškog tribunala.

"Ja sam bio u toku, znao sam da se sprema vrlo krvav obračun, nisam znao da će biti ubijen Đinđić, ali sam znao da će krv pasti do kolena. Do usijanja je dovedena situacija, pogotovo zbog namere da se uništi Jedinica za specijalne operacije jer je vršen pritisak spolja. Zatim da u Hag budu izručeni Jovica Stanišić i još neki, da budu likvidirani Legija i Frenki jer se Đinđić plašio njihovog izručenja Hagu".

U zahtevu za sprovođenje istrage protiv Šešelja, Specijalni tužilac je naveo da "osumnjičeni Šešelj više puta u svojoj kući i kući pokojnog Spasojevića u ulici Šilerovoj kontaktirao sa Lukovićem i Spasojevićem, koji su novčano pomagali finansiranje Srpske radikalne stranke, a kada su mu davali instrukcije kako u javnim istupima da objašnjava status njihove organizacije i tumači događaj od 21. februara 2003. godine, kod hale Limes, a zauzvrat im je obećao punu podršku u skidanju izdajničke vlasti, pa je u nekoliko navrata tražio od njih da ubiju izdajnika Đinđića, što je ponovio i pred odlazak u Hag, kada im je rekao: ‘Ubijte Đinđića za mene’, čime je sa umišljajem podstrekavao osumnjičenog Lukovića na izvršenje krivičnog dela ubistva predstavnika najviših državnih organa, a čime bi se ugrozila bezbednost i ustavni poredak SRJ".

Svedoci saradnici i svedoci u istrazi tvrdili su da je Šešelj u više navrata primio novac od Spasojevića. Šešelj je priznao da se sa Spasojevićem video 3 puta, ali je negirao sve ostale navode tužioca i svedoka. U policijskom izveštaju o političkim vezama zemunskog klana, koji je prosleđen Vladi Zorana Živkovića u vreme "Sablje", između ostalog, piše da je Šešelj primao novac od Spasojevića, kao i kada, koliko često i gde se viđao sa "zemuncima".

Postupak protiv Šešelja u vezi sa ubistvom premijera nije mogao otići dalje od istrage, jer ga je štitio zakon o saradnji sa Hagom, koji predviđa da se postupak pred domaćim sudom mora prekinuti do okončanja postupka pred Međunarodnim krivičnim tribunalom.

Zoran Đinđić ubijen je 12. marta u akciji koju su njegove ubice nazvale “Stop hagu”. I pred pravosnažne presude, ali I svih informacija koje godinama izlaze u javnost, građani Srbije do danas nemaju odgovor na pitanje zašto i po čijem nalogu je ubijen Zoran Đinđić.