"Kosovski mit je naš 'spavač', budi se kad god zatreba"

Lazar Hrebeljanović okuplja kao i uvek nesložne Srbe. Idu protiv daleko jačeg protivnika jer je “bitna svetinja koju brane” i “carstvo nebesko”. Noć pred bitku Vuk Branković optužuje najvećeg junaka među njima Miloša Obilića da će na bojnom polju izdati Lazara. Obilić se zaklinje da će ubiti Murata.

Nakon toga, svi znamo šta se desi – Obilić pod maskom predaje prilazi Muratu i ubija ga, Branković se povlači se iz bitke, kneza Lazara zarobljavaju i ubijaju, a Bajazit ubija brata Jakuba.

“Sve što je vredelo na Kosovu je izginulo”, kaže kosovski mit.

Ideje “o osveti Kosova” zbog toga se često se pominju među Srbima, može čuti i skandiranje “Kosovo je srce Srbije”, a film iz 1989. u kojem Lazara glumi Miloš Žutić, Obilića Žarko Laušević, a Murata Ljuba Tadić, svakog 28. juna možemo gledati na gotovo svakom televizijskom kanalu.

Često se može čuti da je kosovski mit ključni srpski politički mit i osnova srpskog nacionalnog identiteta, kao i da bi Srbi bili potpuno drugačiji narod da nema mita o slavnom porazu.

Istoričar Predrag Marković u intervjuu za B92.net navodi da je kosovski mit ”spavač u našoj kolektivnoj svesti koji se budi u trenucima velikih preloma”.

“Na primer, u tome da li prići Hitleru u martu 1941. godine. Mnogi autori omalovažavaju taj događaj, pominju britanski novac. Nikakav novac nije mogao da kupi oduševljenje naroda. Sabor srpske crkve je direktno pozvao na kosovski mit kada je poslao poruku da se narod privoleo ‘carstvu nebeskom. Da ne pominjemo, oficire, skoro sve intelektualce, a tek đake i studente. 27. mart je pravi primer kosovskog opredeljenja”, ističe Marković.

Foto: GettyImages

A šta je osnovni element tog mita? Osveta, žrtvovanje, večna slava?

“Izbor carstva nebeskog. To je inače čest motiv u Srednjem veku koji pokreće i krstaše. Ukratko, postoje stvari veće od života. Postoje izbori kojima se žrtvuje trenutna korist zarad večne slave i nagrade na onom svetu. Kosovski mit, je u stvari, veoma uklopljen u srednjevekovno hrišćanstvo”, dodaje Marković.

Prema njegovim rečima, ne postoji ništa neobično oko kosovskog mita, jer svi narodi slave poraze, što možemo naći i u savremenoj kinematografiji i literaturi. Na primer, Jovanka Orleanka i “Hrabro srce”.

Kako kaže, velika žrtva je često temelj nacionalnog identiteta.

“Jedan od ugaonih kamenova čitave Evrope je sećanje na Termopile, gde se šaka slobodnih ljudi suprostavila ogromnom despotskom carstvu, ne mareći za svoj život”, navodi Marković.

Sa druge strane, zapravo je malo se toga činjenično zna o samom boju. Poznato je da se bitka dogodila 1389. godine, da je hrišćansku vojsku predvodio knez Lazar Hrebeljanović, a osmanlijsku sultan Murat I i da su obojica poginuli, kao i da je zaista postojao i tamo bio Vuk Branković. To bi otprilike bilo to.

“Priča o toj borbi je tako spektakularna. Ta bitka je stvorena za mit i umetnost. Za kosovsko predanje bitno je samo nekoliko detalja koji ne moraju da budu ‘stvarni’. Da ne ulazimo u raspravu šta je stvarno u pričama o tome ko smo, šta smo, odakle i kuda idemo. Skoro nikad ne biva da oba vladara stradaju u jednom boju, ili da se pobednik vrati kući. Zato su u Evropi u početku mislili da su pobedu odneli Srbi. Nisu Srbi izmislili taj spektakularni događaj oko koga je mit ispleten”, kaže Marković.

Protest protiv nezavisnosti Kosova u Beogradu. Foto: GettyImages

Ukoliko pokušamo da nađemo podatak kada je među narodom nastao kosovski mit, na internetu se navodi da je Vidovdan do polovine 19. Veka “bio gotovo nepoznat praznik”, kao i da su za širenje kosovskog mita dosta zaslužni Njegoš i Vuk Karadžić.

“Crkva je obeležavala Vidovdan vekovima, ali u današnjem svetovnom obliku proslava Vidovdana se zaista uobličila u 19. veku, pod uticajem nemačkog shvatanja građanskog nacionalizma i jednog nemačkog praznika ‘Dan junaka’. Kada je reč o Njegošu, on je konačno definisao lik Obilića, a Vuk je svojim čudesnim izborom pesama obogatio priču o tom malo poznatom događaju. Obojica su stvorili osnove za moderni srpski nacionalni identitet, u kojem predanje o Kosovu ima važnu ulogu”, navodi Marković.

U skladu sa glavnim tendencijama tog doba i želje za ujedinjenjem svih Južnih Slovena u jednu državu, mit o Kosovu oko 1914. godine počeo je da se tretira kao zajedničko nasleđe Srba, Hrvata i Slovenaca.

Čuveni jugoslovenski vajar i arhitekta Ivan Meštrović na otvaranju svoje izložbe u Londonu 1915. izjavio je da “svi Jugosloveni imaju svoja Kosova“. Meštrović tada smatra da je Kosovo simbol svih poraza u kojima su jugoslovenski narodi izgubili svoje srednjevekovne države i sveto mesto koje ih ujedinjuje.

Inače, on je tada trebalo da počne rad na svom “Vidovdanskom hramu“ u kojem bi preko umetničkih oblika bio slavljen i kosovski mit i jedinstvo Jugoslovena, a delovi tog nedovršenog projekta su, između ostalog, i u atrijumu Narodnog muzeja.

Nakon toga dolazi do socijalne revolucije tokom Drugog svetskog rata, na vlast dolaze komunisti i kosovski mit dolazi u centar pažnje tek u trenutku kada je komunizam počeo da pada širom sveta, a Jugoslavija da se ljulja.

Kosovski Albanac. Foto: Gettyimages

Gazimestan, 28. jun 1989. godine – proslava 600 godina Kosovskog boja. Na proslavi je kompletan tadašnji vrh zemlje: Boris Jović, Janez Drnovšek, Milan Pančevski, Ante Marković, Ivo Latin, Obrad Piljak, Branko Kostić, Janez Stanovnik, Veljko Kadijević i Slobodan Milošević. Odsutan je jedino bio Stipe Šuvar, član Predsedništva SFRJ iz Hrvatske.

Proslavi su prisustvovali i ambasadori mnogih stranih zemalja u Jugoslaviji, a jedino su ambasador SAD Voren Zimerman i turski ambasador odbili da dođu.

Na binu izlazi Slobodan Milošević - bankar, predsednik Predsedništva SR Srbije i budući predsednik Republike Srbije. Milošević je tu, dve godine nakon čuvenog “ne sme niko da vas bije“, okupljene pitao: “ S čim čemo pred Miloša?“

“Na ovom mestu u srcu Srbije, na Kosovu Polju, pre šest vekova, pre punih 600. godina dogodila se jedna od najvećih bitaka onoga doba. Kao i sve velike događaje i taj prate mnoga pitanja i tajne, on je predmet neprekidnog naučnog istraživanja i obične narodne radoznalosti. Sticajem društvenih okolnosti ovaj veliki šeststogodišnji jubilej Kosovske bitke dogodio se u godini u kojoj je Srbija, posle mnogo godina, posle mnogo decenija, povratila svoj državni, nacionalni i duhovni integritet. Nije nam, prema tome danas, teško da odgovorimo na ono staro pitanje - sa čim ćemo pred Miloša. Igrom istorije i života izgleda kao da je Srbija baš ove 1989. godine povratila svoju državu i svoje dostojanstvo da bi tako proslavila istorijski događaj iz daleke prošlosti koji je imao veliki istorijski i simbolički značaj za njenu budućnost”, reči su kojima je Milošević počeo govor.

Nakon toga Milošević postaje nacionalni srpski lider i uskoro smo videli raspad zemlje.

“Vekovima se koriste elementi kosovskog mita. Za svakog junaka se kaže da je Obilić, za izdajnika da je Branković. Nije Milošević sam u tome, vreme postkomunizma oživelo je sve prekomunističke tradicije pa i ovu. Kod njega, i kod svakog drugog političara, sve je u službi političkih ciljeva. Naravno da se kosovski mit može zloupotrebiti u šovinističke svrhe, ali se ne može izbaciti iz dubokih slojeva srpskog identiteta”, navodi Marković.

Foto: Screenshot

“Kosovski zavet“ su od tog trenutka koristili mnogi, čak i oni koji su prema Markovićevim rečima “sasvim suprotni kosovskim vitezovima“. I tokom ratova devedesetih pričalo se o “osveti Turcima“ – Bošnjacima.

“Svaku veliku priču upropaste pokvarenjaci. Ali da li treba da odbacimo ideju o vrednostima demokratije zato što se ta priča zloupotrebljava u ratovima po Avganistanu, Iraku, Siriji i Libiji”, ističe Marković.

Marković je ranije izjavio da je Kosovski boj prvi događaj u kojem je počeo da razmišlja u kontrafaktualom pravcu. Šta bi bilo da je Lazar ostao živ? Ili da su Srbi izašli kao pobednici?

“Osmanlije su bile istorijski cunami. U nekoj sledećoj rundi bi nas porazili. Primer za to je Ugarska. Sjajne pobede Janjoša Hunjadija samo su odložile njen pad. A Ugarska je bila veća i bogatija od Srbije”, navodi Marković.

Imajući to u vidu, možda se može reći i da je Marička bitka iz 1371. godine neopravdano zapostavljena. Srpsku vojsku su tada predvodili kralj Vukašin Mrnjavčević i njegov brat despot Jovan Uglješa. Obojica su poginuli, a ističe se da Bitka na Marici predstavlja početak osmanlijskih osvajanja teritorija kojima je vladao car Dušan.

Tako, na primer, Markovićev kolega istoričar Čedomir Antić ističe da je Marička bitka “najvažnija u istoriji Balkana u srednjem veku“.

“Istorijski, veće je posledice imala Marička bitka od Kosovskog boja. Tako kaže veliki istoričar Ostrogorski jer su posle Marice dva hrišćanska carstva, bugarsko i vizantijsko, postali vazali. Kosovski boj je samo Srbiju doveo u položaj vazala”, navodi Marković.

Statua kneza Lazara na severu Kosovske Mitrovice. Foto: EPA / Ðorðe Saviæ

Kosovskih mitova imamo i danas – od toga da tabloidni portali prikupljaju klikove na lažnoj priči da je Albanac koji je tokom martovskog pogroma 2004. uništavao crkvu u Podujevu i lomio krst nakon toga umro od raka, preko redovnog skandiranja “Kosovo je srce Srbije” na stadionima, do stalne navike traženja nekog Brankovića koji je kriv za sve.

Marković kaže “sve to pokazuje koliko je kosovsko predanje duboko u nama”:

“Naravno da ono ima i vulgarnu upotrebu, kao kod navijača. Ali zanimljivo je da i ti polusvesni nesretnici i vrhunski umetnici i naučnici imaju nešto zajedničko u svom kulturnom kodu. Ali često se i ljudi koji kritikuju srpski nacionalizam ponašaju provincijalno. Na primer, kada kažu ‘mi Srbi smo zarobljeni u svojoj nacionalnoj mitologiji‘. Provincijalizam takvog stava je u tome što ne znaju da skoro svi narodi imaju neke mitove kojima se ponekad, rukovode“.

Na kraju smo došlo do 2018. godine i obeležavanje deset godina proglašenja nezavisnosti Kosova. Na pitanje da li je kosovski mit danas prepreka u odnosu sa Albancima, Marković navodi da “treba biti precizan i kosovsko predanje razdvojiti od priče čije je Kosovo”.

“Inače, u samom boju na srpskoj strani je bilo raznih balkanskih hrišćana, pa i Albanaca”, ističe on.

A da li je ukoliko gledamo u budućnost srpskom narodu potreban manji ili veći otklon od kosovskog mita, svojevrsno “otrežnjenje” i racionalniji pogled?

“Svakako da kosovsko predanje ne treba da se zloupotrebljava u svrhu političke manipulacije ili negovanja mržnje prema drugima. Ali šta je to što sprečava naš napredak u pesmama i legendama o Banović Strahinji, Milošu Obiliću, caru Lazaru, braći Jugović, Jevrosimi majci? Da li ćemo ako izbrišemo iz sećanja sve priče o Kosovskom boju postati bolji Evropljani? Ko je to uradio?”, zaključuje Marković.

Slobodan Maričić