"Očekujemo promenu, ali i strahujemo"

Nepuna četiri meseca otkako je "El Komandante" fizički napustio svoje sunarodnike, na prvi pogled je uočljivo da su glavni grad Kube Havanu opsele horde stranaca koji su pohrlili u ovu karipsku zemlju kako bi "uhvatili poslednji voz“ da se upoznaju sa jedinstvenim narodom, njihovim načinom života, kulturom i nasleđem. Mnogi od njih su požurili jer smatraju da Kubu u narednom periodu očekuje munjevito uključivanje u globalne tokove i gubitak autentičnosti.

Sami Kubanci, pak, brinu o nečem drugom.

"Posle Fidelove smrti nije se ništa značajno promenilo, ali očekujemo promenu nakon isteka mandata njegovom bratu Raulu Kastru 2018. godine. Međutim, nije pitanje ko će Raula zameniti na mestu predsednika države, zabrinuti smo drugih faktora i ako promena dirne u tekovine revolucije i slobode kubanskog naroda, može da nastane haos“, kaže Kubanka Kristina.

Zaposlena je u državnoj službi, ali ne otkriva čime se tačno bavi. Jedna je od retkih koju sam upoznala u Havani, koja dobro govori engleski jezik. Objašnjava da nije taj jezik učila u školi, već ga je savladala tokom saradnje sa Amerikancima koji su dolazili na Kubu sedamdesetih godina prošlog veka.

„Nekoliko godina zaredom grupe od po oko stotinak Amerikanaca dolazilo je da radi sa nama“, objašnjava.

O trenutnim odnosima Kube sa Sjedinjenim Američkim Državama i Rusijom kaže kratko: „Videćemo“.

Kako žive Kubanci

Foto: Radmila Ceniæ

I dok su Kristinini odgovori o budućnosti šturi i sa grčom na licu, o životu svog naroda govori mnogo opširnije.

"Plate i penzije su ovde male – 30 dolara, ali država sve obezbeđuje“, navodi ona.

"Namirnice i potrepštine za kuću dobijate od države, obrazovanje je besplatno, zdravstveno osuguranje takođe. Bukvalno sve je besplatno, čak i estetske operacije. U obrazovanje se mnogo ulaže i sistem je takav da se redovno testiraju sposobnosti učenika i studenata i oni se usmeravaju ka poslovima koji im najviše "leže“. Posle završetka školovanja, srednjeg ili visokog, država obezbeđuje praksu i zaposlenje svima koji se dobro pokažu na testovima“, naglašava Kristina i dodaje da postoje i slučajevi koji ne žele da rade i žive od socijalne pomoći.

"Država i njima sve obezbeđuje, ali oni jednostavno ne žele da rade. Uživaju u porocima, za koje ne znam gde pronalaze novac. Ali takvi postoje svuda u svetu“, konstatuje ona.

Od drugih saznajem da se Kubanci za dodatne prihode „snalaze“ na razne načine. Osim što izdaju kuće i stanove strancima, rentiraju i automobile i taksiraju po gradu, ima i onih koji kradu iz fabrika, prodavnica i hotela i to preprodaju. Policajci stoga imaju pune ruke posla i možete ih sresti, maltene, na svakom ćošku kubanske prestonice.

Mediji i internet

“Svi mediji na Kubi su državni”, saopštava sagovornica sa Kube i dodaje da je uvek moguće pronaći i alternativne načine informisanja. Kaže, mnogi Kubanci sada imaju satelitske antene i prate inostrane programe, to nije zabranjeno.

“Postoji osam državnih televiziskih kanala. Među informativnim i zabavnim, postoje dva koja su u potpunosti obrazovna. Uz njih se može naučiti sve ukoliko ste iz nekog razloga sprečeni da pohađate redovnu nastavu u školi”, objašnjava ona i posebno ističe da su rijaliti i komercijalni programi strogo zabranjeni.

“Jedine reklame koju su dozvoljene su edukativno-informativnog karaktera – o bezbednosti u saobraćaju, kada voda mora da se prokuva pre konzumacije i slično”.

Kada je reč o internetu, kaže da je Kuba mnogo bolje pokrivena nego što stranci misle.

“Oni misle da mi skoro i da ne znamo šta je internet, ali pokriveni smo bolje nego što misle”, zagonetna je ona.

Foto: Radmila Ceniæ

Ipak, iako postoje mesta (pojedini parkovi i svi hoteli) na kojima je moguće “prikačiti se“ na internet ukucavanjem šifre sa kartice koja košta od evro i po do 10 evra i koristi se sat vremena, na Kubi cveta biznis “preprodaje internet sadržaja” na USB-ovima.

“Traže ljudi sve –strane filmove, serije, muziku, čak i rijaliti programe”, otkriva šapatom Kristina.

Možda se promena već ušunjala kroz kubanski prozor.

Radmila Cenić