Imaju li mladi pojma o 9. martu?

Uzorak nije reprezentativan, ali daje veoma jasne rezultate – dana kada je načet režim Slobodana Miloševića setimo se samo na godišnjicu, kada se, kao po pravilu, iz naftalina izvlače snimci uličnog rata, vraća se sećanje na stradale, ponavljaju se izjave aktera, a većini mladih nije sasvim jasno o čemu se tačno radi.

U nasumičnoj anketi obraz generacije sačuvali su Jovan, 23-godišnji student medicine iz Priboja, i Milena, godinu dana starija diplomirana komunikološkinja. U grupi manje ili nimalo informisanih bili su i srednjoškolci, građevinski tehničar, medicinska sestra, čak i jedan student novinarstva.

Od zbunjenih pogleda do pokušaja šaljivih odgovora, svako od njih se u tom momentu osetio nemoćno, neobrazovano, nesvesno... Ili je to bar tako izgledalo.

Generacija koja u narednih nekoliko decenija treba da preuzme kontrolu nad državom nema znanje o tome kako je sve počelo i kako se došlo do situacije da žive u stvarnosti u kakvoj žive, a upravo su mladi poput njih bili pokretači bunta i kritična masa koja je dovodila do promena.

"Vrlo je indikativno za tu generaciju da tako malo znaju o događajima koji su se desili za njihovog života. Kada govorim o socijalističkoj Jugoslaviji osećam se kao dinosaurus, tako me gledaju... Mi ne učimo iz najmodernije političke istorije, ne umemo da uzmemo dovoljno demokratskih vrednosti i demokratskog deficita iz istorije. Nikada nismo prihvatili da je istorija učiteljica života i to je trajno obeležje. Svakih 20, 30 godina na sopstvenom primeru učimo šta su greške, za razliku od drugih", kaže profesor Fakulteta političkih nauka Zoran Stojiljković.

Istorije su puna usta, 14. vek je onima koji sebe smatraju “pravima“ blizak kao da su lično prisustvovali svemu tome, međutim, dan koji im je negde odredio, možda nije, a verovatno je mogao, dalju sudbinu im je stran, toliko da ga mešaju sa trenutkom izbijanja rata u bivšoj Jugoslaviji ili “onom utakmicom na Maksimiru“.

Uzrok problema je višeslojan.

Sve kreće od zajednice u kojoj odrastaju, činjenice da roditelji često izbegavaju da uđu u ozbiljne priče sa svojom decom, da li zbog nezainteresovanosti, da li u želji da ih zaštite od crnila kroz koje su prolazili, da li zbog toga što ne žele da im se nešto slično desi pred očima...

“Preko svega toga je prošao jedan crni val i razočarao građane u efekte onoga u šta su oni uložili energiju. Prethodne generacije imaju odnos između sentimentalnog osećanja i cinične reakcije, zavisno od trenutka. Najjednostavnije se to može izraziti onim grafitom "Džabe ste krečili". Te ranije generacije donose cinizam neisplativosti angažmana po popravljanje položaja običnih ljudi. To je nešto što je dovelo do stanja da ljudi ne žele da se investiraju. Sigurno je, 9. mart neće biti jednoznačno pozitivno biti obeležen u političkoj istoriji", kaže profesor Stojiljković.

Dok na red na časovima istorije stignu poslednje godine 20. veka odavno već veliku većinu učenika taj predmet ne interesuje, obično novija istorija stiže na dnevni red pred kraj školske godine, uglavnom poslednje u osnovnom obrazovanju.

"To bi negde kritičkije trebalo da se uči u srednjim školama, ali je i to zapravo farsa. Gledao sam programe građanskog obrazovanja koji su fantastični, koji bi na fakultete doveli mlade ljude sa iskustvom, koji znaju šta su oblici participacije i uticaja na vlast. Postoji samo jedan problem - ta nastava se ne izvodi, a gde se izvodi, izvode je nastavnici koji imaju manjak časova. Umesto da nauče šta je zelena patrola, da odu na sednicu skupštine, da se pojave u sudu, da nešto nauče i da na fakultete dolaze uvežbane demokrate po opredeljenju", dodaje profesor Stojiljković.

Ukoliko bi se ova dva faktora zanemarila, dolazi se do trećeg koji je, kako vreme odmiče, sve manje zaslužan za to sa koliko znanja o bliskoj prošlosti mladi ulaze u nekakvu budućnost. Želja za samoobrazovanjem je iščezla negde između društvenih mreža i lake zabave, sve kako bi se, navodno, bilo u skladu sa vremenom, jer, bože moj, svi tako rade.

"Sve zavisi šta je prioritet i koliko je ta stvar in. Od mojih dana, sa nekih desetak, 15 godina, bilo je reči da mlade ništa ne interesuje, da su pragmatični, hedonistički orijentisani. Međutim, uvek su tu ti senilni teoretičari bili razuveravani posle nekoliko godina ili vrlo brzo, pobunom mladih. Jedna stvar je hoće li mladi to vežbati i podići se ili će ih režim pokupiti za neke položaje. Ne bih izostavio mogućnost da se mladi, kada propadne plan da diplomiraju pa emigriraju i kada budu ostali ovde, neće pobuniti", ističe profesor.

Iako starije generacije često izbegavaju teške teme u razgovorima sa svojim naslednicima, postoje osobe koje nisu krenule linijom manjeg otpora, već su decu upoznale sa stanjem stvari u veoma malim godinama, ali dovoljno velikim da razumeju o čemu se radi.

Zorica Cvetković je tog 9. marta u poodmakloj trudnoći u Ulici gospodara Vučića gledala strahote koje se događaju svega nekoliko kilometara od njenog iznajmljenog stana. Tada je politika nije previše zanimala, nikada nije posedovala bilo kakvu člansku kartu, niti je imala mnogo poštovanja za tadašnju vlast.

Smatra da je 9. mart 1991. godine odredio sudbinu njenog sina, koji je, kako kaže, sa manje od dve godine netremice gledao Dnevnik i “prepoznavao ko su komunjare“.

“Prva asocijacija mi je strah... Kada kažem “strah“ govorim o stanju u kom sam se tog trenutka našla. Prirodno je da je trebalo da uživam u svemu što donosi materinstvo, ali nažalost, taj blagosloven osećaj zamenio je strah, u momentu kada su počeli da se ređaju vesti o nezapamćenim neredima u centru grada. U prvom momentu sam pomislila da su kadrovi filma, nisam verovala da se to nama dešava. Mračne slike i scene su se smenjivale, sada i uvek ću se sećati, za mene najpotresnijih prizora – haotični pokreti i izrazi lica, pre svega mladih ljudi koji traže način da ne budu pregaženi i traže način da se zaštite od bezličnih, možda isto tako mladih ljudi u uniformama i šlemovima, koji su bili sve samo ne ljudi. Još veći bes i ogorčenje kod mene izazvala je scena – na balkonu Narodnog pozorišta glavni akteri sa visine, zaštićeni i bezbedni, gledaju gladijatorsku arenu i pozivaju u napad. Rođenjem deteta započela sam jedan novi život, jedno novo odrastanje uporedo sa tom generacijom u godinama koje su usledile i donosile neke nove mračne filmove za koje znam da imaju kraj i da se svetla posle toga pale.“

Sa dvoje male dece u rukama Svetlana Anđelković je stigla iz Prokuplja u Beograd, kaže da je rešila da kaže “ne“ životu pod Miloševićem i da je želela da se priključi borbi za neko lepše i pravednije društvo. U tome toga dana niko nije uspeo.

“Deca su mala, zbunjujuće im je to što vide toliko ljudi, kod nas u provinciji toga nema. Mnogo zastava, pesmi iz naroda koje režim ne voli da čuje. Ljudi se guraju da bi bolje čuli govornike, deca piju sok, a ja sigurna u to da stvaramo neku novu istoriju, već zamišljam kako će sve biti bolje, kako ću moći svojoj porodici jednog dana da kažem da sam i ja bila deo te velike revolucije. Čuju se aplauzi, zvižduci pri pomenu Miloševićevog imena i njegove ekipe... I onda taj lep, po mnogo čemu svečani dan postaje crn, sa svih strana kordoni policije se razilaze, propuštaju vodene topove i počinje ludilo. Narod u prvom naletu vode, suzavaca, pendreka, počinje da se gura, nastaje komešanje, ljudi se sapliću, padaju, skaču jedni na druge, počinje stampedo koji traje... Deca su uplašena, ja zbog njih još više... Moji ideali i vera da će se nešto promeniti ostali su na ulicama Beograda tog 9. marta...“

Ogorčenost je takođe stanje na koje upozorava profesor Stojiljković. Ističe da su događaji iz 1991. godine dali vrlo ograničene rezultate i da je to razlog zašto je priča o tome ostala u zapećku i što se svodi na "fleš" vest na dan godišnjice.

"Ako ne naučite iz prethodnog iskustva i protest ne postane pokret onda imate osećaj da stalno otkrivate toplu vodu i da sve počinjete od početka. Socijalizacija i politička memorija su pretpostavke da imate političku kulturu i da vidite šta nije valjalo, a šta je bilo dobro. Cinično društvo je u velikoj meri površno društvo, znate šta je cinizam kod Oskara Vajlda? To je čovek koji zna cenu svačega, ali vrednost ničega, za njega ništa nije vredno... Mislim da mladima treba osećaj da moraju nešto da promene, osećaj političke važnosti, kompetencije, ako hoćete i potencije..."