Progovorih i spasih dušu. Da li ću spasti i život?

Posle ratova nije bilo snage unutar novinarske profesije kao ni pogodne društvene klime da se dođe do suočavanja s onim novinarima i medijima koji su prikrivali istinu i podstrekivali mržnju.

I sada, kad se novinarima i medijima koji su igrali ulogu beskompromisnih profesionalaca razotkrivaju profesionalni zločini iz prošlosti, kosturi ispadaju iz ormara.

Na takvim temeljima građene su medijske kuće i sistemi u posleratnim godinama.

S druge strane, stara matrica percepcije nezavisnih medija i istinski profesionalnog istraživačkog novinarstva kao neprijatelja – ostala je ista do danas.

Nažalost, u posleratnim godinama, ovakav odnos prema medijima se zadržao u svim zemljama proisteklim iz bivše Jugoslavije. Evo karakterističnih primera koji o tome govore:

- Ubistva novinara – ubice neotkrivene: Dada Vujasinović, Slavko Ćuruvija i Milan Pantić u Srbiji; Ivo Pukanić i Niko Franić u Hrvatskoj; Duško Jovanović u Crnoj Gori; Bardil Ajeti na Kosovu…

- Atentat na Željka Kopanju u Bosni i Hercegovini; Željko je ostao bez obe noge i danas vodi Nezavisne novine;

- Neuspeo bombaški napad na srpskog novinara Dejana Anastasijevića i njegovu porodicu u Beogradu;

- Nasilje nad novinarima, prebijanje i pretnje: Dušan Miljuš u Hrvatskoj, Željko Ivanović i Mladen Stojović u Crnoj Gori; Goran Gavrilov u Makedoniji, Teofil Pančić u Srbiji… ;

- Novinari pod policijskom zaštitom: Brankica Stanković, Vladimir Mitrić i Veran Matić u Srbiji; Duško Miljuš i Berislav Jelinić u Hrvatskoj…;

- Zastrašivanje medijskih kuća čestim najavama postavljanja bombi ili pretnjama da će se zapaliti zgrada ili čestim okupljanjima koja bi mogla da budu nasilna prema medijima – B92 u Srbiji;

- Suđenja po tužbama za klevetu, velike novčane kazne i visoka dosuđena obeštećenja koja novinari i mediji moraju da plate što vodi ka ekonomskom iscrpljivanju i gašenju kao u slučaju dnevnika Danas u Beogradu;

- Pokušaji da se preko poreskih organa blokira rad medija i kroz finansijsko iscrpljivanje ugrozi njegova egzistencija kao što je to slučaj sa TV A1 u Makedoniji …

Istraživačko novinarstvo je najčešći uzrok napada na novinare i potrebe da budu fizički zaštićeni 24 sata. Takva policijska zaštita nas praktično istovremeno čini zarobljenicima. I pored toga, svaki od kolega koje znam i dalje radi svoj posao uprkos velikim ograničenjima slobode kretanja I komunikacija.

Na B92, odakle ja dolazim, moja koleginica Brankica Stanković i ja smo pod 24-satnom policijskom zaštitom. Zgrada je već više godina pod policijskom zaštitom. Pa ipak, proširili smo istraživačke timove, formiramo školu istraživačkog novinarstva, a istraživačke novinarske priče ubacujemo u dnevne informativne programe, a ne samo u specijalne tematske emisije.

Slično je i sa kolegom Duškom Miljušem u Zagrebu koji je takođe pod policijskom zaštitom posle brutalnog premlaćivanja.

Uprkos svemu, mi nastavljamo da radimo naš novinarski posao, te istražujemo i same pretnje.

No neobično je da se u delu naše profesije sada već normalnim smatra da postoje pretnje i nasilje nad onim kolegama novinarima koji se „usuđuju“ da istražuju tabu teme u koje „niko ne sme da dira“.

Istraživačko novinarstvo je ostalo svetla tačka naše profesije iako ga silovito potiskuju brze, kratke, površne i senzacionalističke priče. Mnogi ga ne vole, a posebno ga ne vole državni moćnici i tajkuni koji su nelegalno stekli svoja bogatstva, a sada nastoje da ga upotrebe upravo protiv onih koji su spremni da raskrinkaju njihove nezakonite radnje, monopole i pokušaje da ovladaju čitavim državama.

Često ni sami vlasnici medija ne vole ovu vrstu novinarstva jer im, po njihovom sudu, samo donosi glavobolje. Međutim, istraživačko novinarstvo obavlja izuzetno važnu ulogu u našim društvima.

U Srbiji, posle svake naše istraživačke priče dolazi do podizanja optužnica i velikih sudskih postupaka. Ponekad, pak, ne dogodi se ništa na kraju zbog slabosti sistema, ali smo makar glasno progovorili o tome, upozorili javnost, prezentovali dokaze i dokumente u našim istraživačkim emisijama.

Ekonomski pritisci na medije su još jedna alatka koja se koristi da bi se emiteri i štampani mediji prisilili da „budu poslušni“, pogotovo u vreme teške ekonomske krize. Velike kompanije u rukama svemoćnih tajkuna uskraćuju oglašivačke ugovore medijima, bilo direktno, bilo putem agencija. Pritisak se takođe vrši kroz selektivno oglašavanje državnih institucija i službi čime se favorizuju jedni mediji nasuprot drugih jer nikad ne uskomešaju javno mnenje raskrinkavajući zloupotrebe i korupciju u državnim organima.

Visoke kazne u kombinaciji sa dosuđenim odštetama su dovele do gašenja jednog od najboljih nedeljnika u Evropi – Feral Tribune-a u Hrvatskoj.

Česte i restriktivne promene medijskih zakona, za koje se posle određenog vremena utvrdi da su neustavne, nanose puno štete medijima i prisiljavaju novinare na samocenzuru.

Nedostatak otvorene debate o slobodnom informisanju, položaju medija i novinara sputava i sprečava donošenje strategije medijskog razvoja i modernog zakonodavstva kojim bi se stvorili mehanizmi da novinarstvo obavlja svoju ključnu ulogu u društvu.

To bi morao biti jedan od ključnih uslova za sve države u procesu evropskih integracija.

Svetska ekonomska kriza pogodila je naravno i medije i novinare u regionu Jugoistočne Evrope. Prve na udaru su upravo bile informativne redakcije jer su se njihovi budžeti za istraživačko novinarstvo smanjivali ili ukidali, a novinari su otpuštani. Svi sad prelaze u PR sektor, i to ne samo metaforično, već sve više i sadržinski i doslovno.

Zbog toga mislim da je potrebno ustanoviti fondove na evropskom nivou koji bi pomogli očuvanje i razvoj istraživačkog novinarstva. Ovi fondovi bi pomogli medijima da što bolje dočekaju tranziciju u novo doba, tranziciju koju iziskuju nove tehnologije, društvene mreže i nove ekonomske realnosti.

Rad našeg istraživačkog tima emisije Insajder ne bi bio moguć bez donacija različitih organizacija posvećenih razvoju novinarstva, borbi protiv korupcije i drugih boljki naših društava.

Potrebno je da i strani vlasnici medija u Srbiji pokažu solidarnost i odgovornost prema društvu u kojem posluju.

Ukoliko se želi stabilnost, mir i demokratija u ovom delu Evrope, moraju se obezbediti sredstva i mehanizmi podrške razvoju istraživačkog novinarstva koje ne bi zavisilo ni od države, ni od milosti pojedinih tajkuna.

Kao što industrija mora da poštuju standarde Evropske unije o očuvanju životne sredine, isto tako i mediji moraju poštovati standarde odgovornog, profesionalnog i nepristrasnog izveštavanja i slobode izražavanja koji važe u EU.

Inače, ponovo ćemo vam poslati dva miliona izbeglica!

Ako se bavite novinarstvom u Turskoj, onda bi lako mogli biti optuženik u jednom od 700 do 1.000 krivičnih postupaka koji su trenutno u toku, a koji bi se mogli završiti izricanjem zatvorske kazne.

Štaviše, prema nedavnom izveštaju Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), u Turskoj se trenutno najmanje 57 novinara nalazi u zatvoru – više nego u bilo kojoj drugoj zemlji!

Ovaj izveštaj je usledio nakon analiziranja slučajeva više od 70 novinara koje je sproveo OEBS zajedno sa Erolom Onderogluom, glavni i odgovornim urednikom BIANET-a, nezavisne komunikacijske mreže iz Istanbula.

Većina utamničenih novinara su uhapšeni po osnovu odredbi turskog zakona za borbu protiv terorizma kao i krivičnog zakonika.

Neophodno je da uložimo svaki napor kako bi pomogli da se naše kolege puste iz zatvora kao i da tražimo hitne promene zakonskih propisa u regionu kojima se grubo ograničava sloboda izražavanja, veroispovesti i udruživanja i koji za posledicu imaju drastične kazne, uključujući one zatvorske, za naše kolege novinare. Treba da udružimo snage u okviru jedne široke koalicije i izborimo se protiv nepravde.

Govor Verana Matića tokom konferencije PROGOVORI! Sloboda izražavanja i medija na Zapadnom Balkanu i u Turskoj, održane u petak, 6. maj 2011, u Šarlmanj zgradi u Briselu.