Ljiljana Smajlović: Od Tadića do Vučića, i nazad

Čitam na Sputnjiku kako Srbija, kao suvlasnik Politike, još ima mogućnost da otkupi preostalih pedeset posto vlasništva nad kompanijom koja izdaje najstariji i najugledniji list u Srbiji. To sam jedino zapamtila iz zamršenog pravnog tumačenja posledica toga što su Rusi iz privrednog registra zbog neplaćanja poreza izbrisali Ist medija grupu, fantomsku firmu koju je Miroslav Bogićević u Moskvi osnovao pre četiri godine sa kapitalom od 250 evra i zadatkom da pod tuđim imenom, ali po nalogu Borisa Tadića, od nemačkog VAC-a otkupi pola Politike.

Zar opet? Zar će se Politici istorija ponoviti u tako kratkom razmaku, pod vlašću dva tako različita srpska vladara? Hoće li i Aleksandar Vučić počiniti kardinalni Tadićev greh?

Prvu priliku da otkupi drugu polovinu Politike Srbija je propustila potkraj 2011.godine, kada se VAC na brzinu evakuisao. Tada je država, čije interese je u Politici u to vreme zastupala Sonja Liht, odbila da iskoristi pravo preče kupovine od Nemaca. Rok je istekao u tišini, a Tadić je za to vreme Politiku krišom nameštao Bogićeviću - i to našim parama.

Kao što i sada ćuti, Politika ni tada o svojoj sudbini zucnula nije. Tajna transakcija između Nemaca i tadašnjeg prvog DS-ovog tajkuna, a danas optuženika, obavljena je u strogoj konspiraciji još u januaru 2012, da bi bruka pukla tek kada je Tadić izgubio izbore. Nije se jedino Lihtova klela da nije znala: i Bogićević je isprva poricao svaku vezu sa misterioznom Ist medija grupom a neveštom se pravila i Politika, koja je bogobojažljivo citirala njegovu izjavu Tanjugu. Nije kupio Politiku, ni na koji način nije uključen u taj posao, ti koji „poturaju takve informacije“ nemaju pravo da maltretiraju njega i njegovu porodicu, a kao novog vlasnika Politike ga možda pominju zato što je „lep i pametan“.

Takve informacije je, dabome, „poturao“ sam Aleksandar Vučić, ali ne zato što je Bogićević bio lep i pametan, već zato što su bile proverene i pouzdane. Toliko proverene i pouzdane da je posle odlučio i da u Politici i u Tanjugu zadrži iste, proverene Tadićeve direktorke.

Dobro pamtim to vreme, iako mi nije bio potreban Vučić da uvidim da su se podatni mediji Borisu Tadiću razbili o glavu: njega i njegovu vlast pojela je korupcija, stigla osveta cenzurisanih medija, potkupljenih analiza i lažiranih anketa. Niko nije bolje od Vučića bio pozicioniran da uvidi korene Tadićevog poraza, kom nisu pomogli ni Politika ni Blic, ni NIN ni RTS. A za prvog predsedničkog mandata, u vreme “kohabitacije”, Tadić je i meni delovao nekako bezazleno, kao važan korektiv izvršnoj vlasti, maltene savest nacije. Da bi mu onda savetnici, oni isti koji će mu posle proreći 16 procenata prednosti nad Tomislavom Nikolićem, rekli da mora potpuno da ovlada i Politikom i RTS-om, jer “ako ne umeš da rešiš problem, onda makar možeš da promeniš percepciju problema”. To je logika po kojoj je nezadovoljstvo građana nebitno ako se ne vidi u medijima.

Pametna vlast neće žuriti da upadne u istu klopku, rezonovala sam. Tadić je probao sa kontrolom medija, vreme je da srpska politika proba nešto drugo: da ne sakriva istinu o najvažnijim nacionalnim temama, ni marifetluke koji će joj jednog dana doći glave.

Nisu, dabome, direktorke Politike i Tanjuga jedino što je Vučić u oblasti medija preuzeo iz Tadićevog modela vladanja (uz Nebojšu Krstića koji ga hvali besomučno kao nekada Tadića). Ali se srpskom premijeru prvo mora priznati da je priveo pravdi ubice Slavka Ćuruvije, čime je pokazao da ima više morala i kuraži od svih političara DOS-a. Služi mu na čast i ako je u tome našao političku korist za sebe kao predlagača drakonskog medijskog zakona iz 1998. To što Vučićevim neprijateljima ne pada na pamet da mu tu zaslugu priznaju, delegitimiše, po meni, njihovu kritiku Vučića kao cenzora. Pa neka sam i pristrasna, kao urednica Ćuruvijinog Evropljanina.

Zabrinjava me svaka podudarnost u sistemu vladanja Tadića i Vučića, ali za Politiku po svemu sudeći još ima vremena, iako premijer četiri godine kasni sa otkrivanjem tajni njenog vlasništva. Ne poštujem to što je naknadno otkrio toliko vrlina kod najjačih stubova Tadićeve bivše moći, ali još nije kasno da uradi ono što Sonja Liht i Nebojša Krstić nisu hteli. Da pokrene konzorcijum, osnuje fondaciju, da nađe formu da otkupi Politiku od belosvetskih prevaranata, da sačuva ključnu ustanovu srpske tradicije i kulture i da joj nađe urednika nezavisnog duha koji nije bio saborac Hadži Dragana Antića.

Šta bi inače Aleksandar Vučić sa svojom ogromnom vlašću? Nije valjda rušio Borisa Tadića da bi produžio njegovim stopama.