Kakve to vojnike Putin stvarno ima u Nemačkoj?

U intervjuu za Dojče veleautor Boris Rajčester objašnjava o čemu se tu radi. Rajtšuster je nemački novinar i autor naučno-popularne literature. Napisao je više knjiga o modernoj Rusiji. Od 1999. do februara 2015. bio je šef moskovskog dopsiništva časopisa "Fokus".

Neki mediji u Nemačkoj, u vezi s Vašom nedavno objavljenom knjigom, govore o "Tajnoj Putinovoj vojsci". Kako se to može razumeti – direktno ili indirektno?

Direktno, iako mi se reč "vojska" ne sviđa. Vojska je nešto veliko, a ovde se ne radi o vojsci, već više o jednoj jedinici. Prema procenama tajnih službi, ta jedinica u međuvremenu broji između 250 i 300 pripadnika. Ona nastaju na osnovu škola za borilačke veštine u kojima se podučava takozvana "Sistema", neka vrsta borilačkog sporta koja ima dosta dodirnih točaka s ruskim specijalnim jedinicama Specnaz. Takve škole na Zapadu niču poput pečurke posle kiše. Ali moram da kažem i da 99,99 odsto onih koji treniraju u takvim školama nemaju nikakve veze s gerilskim grupama. Ne smeju se svi dovoditi pod generalnu sumnju da su tajni ruski borci. Ali, neke ipak vrbuju. Šalju se u Moskvu pod izgovorom daljeg obrazovanja. Tamo se obučavaju prema metodama Specnaza. Obučavaju ih ne samo u borbi prsa u prsa, već i kako da koriste bombe, vatreno oružje i sabotažu. Nakon toga se vraćaju u Nemačku i čekaju na naredbu iz Moskve. Neki od njih rade u policiji, neki u Bundesveru. Kada je pokrajinski služba za zaštitu ustavnog poretka uhapsila dvojicu takvih muškaraca, oni su rekli: "Mi smo ruski oficiri i tražimo da se na odgovarajući način ponašate prema nama."

Da li su ti borci ruski ili nemački državljani?

Većina njih ima nemačko državljanstvo ili oba pasoša: nemački i ruski. Većina govori ruski. Ovde u Nemačkoj živi oko četiri miliona ljudi iz bivšeg Sovjetskog Saveza. Većina njih su lojalni građani i to se mora naglasiti.

Ako ćemo stvari da nazovemo pravim imenom, onda možemo da kažemo da se radi o 250 do 300 ruskih sabotera koji čekaju da kucne njihov čas, da li je tako?

Da, tačno. Kada sam ja to čuo, kada sam video dokumenta tajne službe, bio sam šokiran i nisam u to odmah mogao da poverujem – sve dok nisam proverio iz drugih izvora. Kada sam se time ozbiljno pozabavio, shvatio sam da to nije ništa novo. Isto se događalo i za vreme DDR-a. Nije to nikakav novi Putinov izum, već nastavak starih KGB-ovih metoda. Što se tiče današnjih borbenih trupa, iako nema informacija o njihovim ulogama u konkretnim slučajevima, nije nimalo ugodno znati da bi negde mogla da se krije bomba. Šta ako je kucnuo njen čas?

Sovjetski major Oleg Ljalin prešao je 1971. na stranu Engleza. On je bio u KGB-u i bio je uključen u takav jedan program. Velika Britanija tada je proterala iz zemlje više od sto saradnika KGB-a i sovjetske vojne obaveštajne službe GRU. Zašto nemačke vlasti ne urade to isto kada tajne službe imaju informacije koje su Vama pokazane?

Prvo, nije mi nemačka tajna služba pokazala ta dokumenta, bila je to jedna zapadnoevropska tajna služba u kojoj, uzgred, nisu bili zadovoljni time što su Nemci te informacije dugo zapostavljali. Moram da kažem da me formiranje takvih „Putinovih trupa“, treniranje boraca i delovanje ruskih agenata u Nemačkoj, manje iznenadilo od naivnosti i lakovernosti Zapada. Imamo suviše slabo istorijsko pamćenje. Zaboravili smo kako je to bilo za vreme Hladnog rata, kako je delovao Sovjetski Savez, s kojim metodama. Ali vremena Hladnog rata se vraćaju i takve opasnosti bi ozbiljno trebalo uzeti u obzir.