Život pod policijskom zaštitom: "Ako se sretnemo, mrtva si!"

One imaju „simpatije“ neonacista, ultradesničara, bosova i sitnih kriminalaca, postsocijalističkih ekonomskih oligarha iz sive zone, bogataša prevaranata, verskih fanatika, navijača brutalno naloženih na nasilje, krv i ženske suze. Simpatije iz pakla srpske demokratije.

U društvu koje trpi teror, a ignoriše njegove žrtve, koliko vredi pitanje da li osećaš kako je kada ideš ulicom i osvrćeš se da vidiš ko ide iza tebe? Koliko možeš biti ponižen i nemoćan kada prete tvojoj deci, a nisi siguran koliko država može da ih zaštiti. I, hoće li.

O tome kako izgleda život pod 24-časovnom policijskom zaštitom, nakon pretnji smrću: „Ako se sretnemo, mrtva si!“, kao Jeleni Milić, direktorki Centra za evroatlantske studije; „Kučko, nećeš još dugo“, Svetlani Lukić, urednici Peščanika; „Seko, krenula si na ljude i igru gde život mnogo malo vredi. Žao mi te je, ima da boli!“, Brankici Stanković, urednici Insajdera i foto-montaže leševa sa njenim portretom Aidi Ćorović, aktivistkinji Urban ina iz Novog Pazara, govore za NIN ove žene pokretne mete.

Jedan snajper i bezbroj brutalnih pretnji rezervisani su za Brankicu Stanković već sedam godina. To je 2009. stavilo na listu ljudi koji su 24 sata pod policijskim obezbeđenjem u zemlji izašloj iz rata pre dve decenije, koja se isto toliko bori s večitom tranzicijom i serijom beskrajnih reformi, lutajući od potpunog društvenog sunovarata do bede.

Pa? Koga briga? Ništa za reći? Tih kao hladnokrvnost? Sama je tražila?

„Policijska zaštita za mene je isto što i ograničena sloboda kretanja“, kaže Stankovićeva za NIN. Nije joj zabranjeno da ide bilo kuda, ali svaki izlazak iz stana podrazumeva posebne procedure. Ako bi otišla do prodavnice u trenutku kada joj nešto zatreba, to podrazumeva dodatne komplikacije, mora da pozove ljude iz obezbeđenja, najavi da bi išla do prodavnice i zatraži njihov dolazak i pratnju. U takvim situacijama uglavnom odustaje od toga da uopšte izađe. „Nisam bahata i ne mogu da maltertiram ljude. Ima i gore, zamislite da hoćete da izbacite đubre ispred zgrade a da to ne možete dok ne organizujete dolazak obezbeđenja“, kaže ona.

Marta prošle godine zvanično i pismeno je zatražila ukidanje obezbeđenja na ličnu odgovornost, uprkos predočenim informacijama o ugroženosti. U policiji su rekli da, posle takvog zahteva, država nema izbora nego da joj shodno bezbednosnoj proceni dodeli „tajnu pratnju“ kud god da krene, angažovanje mnogo većeg broja ljudi, dežuranje po smenama. „Ovo je bezizlazna situacija sve dok država sistemski ne reši problem, dok ne pokaže snagu u pravom smislu te reči”, kaže Stankovićeva.

Tokom 2009. pomislila je da je policijska pratnja zapravo držanje pod kontrolom, ali vrlo brzo je to razmišljanje odbacila smatrajući nelogičnim da država sedam godina troši novac na obezbeđenje neke osobe koja nije bezbednosno ugrožena. „Da li je sada država odlučila da Jeleni Milić dodeli obezbeđenje da bi je stavili pod kontrolu?! Ili zato što joj je, zbog pretnji, realno ugrožena bezbednost, a svi smo svedoci toga. Drugo, šta znači stavljanje pod kontrolu? Ne radim ja u NASA da bi me špijunirali, već radim javni posao, sve objavimo, ne radimo ništa tajno” , objašnjava Stankovićeva.

Nadležne institucije koje rade procenu bezbednosti uvek su donosile odluku da joj je bezbednost ugrožena, a 2009 obezbeđenje joj je dodeljeno odlukom načelnika UKP-a Rodoljuba Milovića, tadašnjeg direktora BIA Saše Vukadinovića i ministra policije Ivice Dačića.

„Svaki put kada Insajder uradi neku temu koja se nekome ne sviđa, menja se teza u javnosti, i glavno pitanje postaje koliko košta obezbeđenje Brankice Stanković. Evo ja ću po ko zna koji put da kažem, puno košta i to je činjica, ali da li sam ja osoba koja to treba da reši ili to treba da reše nadležne institucije? Isto tako ne razumem pitanmje koliko košta obezbeđenje ako je neko stvarno ugrožen, pa život nema cenu i glupo je uopšte o tome raspravljati“, kaže.

Konstatujući da su se tri vlade promenile od tada, postavlja pitanje takođe da li je moguće da su sve nadležne institucije tri različite vlade izmišljale podatke donoseći uvek istu odluku da mora da ima obezbeđenje zbog ugrožene bezbednosti.

„Ako se kojim slučajem ispostavi da su državni novac trošili na osobu kojoj bezbednost nije ugrožena, to je zloupotreba za koju će kad-tad morati da odgovaraju svi koji su donosli odluku da mora da ima obezbeđenje. Prva ću se baviti tom temom jer su mi takvim odlukama uništili život ako su lagali i izmišljali. A ako su mi sačuvali život, moraće da snose posledice svi koji su to osporavali. Tako bar ja zamišljam pravnu državu”, kaže.

Ova novinarka samo je jedan od dokaza da niko u državi ne pokušava sistemski da reši problem nasilnika i kriminala. Ali, kako veruje i sama Brankica, taj obračun biće stavljen pred vlasti, kao i bezbednost novinara kroz poglavlja 23 i 24 EU u junu. Ono što je posebno boli je novinarska nesolidarnost.

„Nije ih zanimalo, niti ih zanima to što se desilo jednom novinaru. Poražavajuće. I onda sam ja problem kada kažem da novinari kleče. Ubeđeni su da se to njima neće dogoditi. Kroz sve što se dešavalo, mi iz Insajdera prolazili smo sami, bez ikakve podrške. Posle napada huligana na mene 2009. godine, da su svi mediji radili priču o huliganima, a ne o njihovim pretnjama meni, šta bi se desilo tada? Da li bi policija dala zaštitu svim novinarima, svih redakcija? Da li bih samo ja bila meta? Pa naravno da je to onda potpuno drugačija situacija”, kaže ona.

Podseća na poslednji primer od pre dve nedelje, kada je u roku od dva dana uhapšena osoba koja je na mejl redakcije Insajder.net slala eksplicitne pretnje. Za nju to jeste odgovoran potez nadležnih institucija jer se na takav način šalje poruka da u ovoj državi niko nikome ne sme da preti.

„Ali šta je sa svim ostalim slučajevima kojih ima dosta? Ništa ne znači hapšenje ako i dalje vlada atmosfera nasilja", pita Brankica.

Istina je da je u Srbiji bilo još novinara sa obezbeđenjem koji o tome nisu želeli da govore, kao što o novonastaloj situaciji odbija da govori i Jelena Milić. Za atmosferu u kojoj su žene, novinarke, aktivistkinje primorane da se kreću uz policijsku pratnju, strahujući za članove svoje porodice odgovorna je isključivo država i predstavnici sudske i izvršne vlasti, koja ostavlja kriminalce i huligane nekažnjene.

Jelena Milić je za Radio Slobodna Evropa rekla da je apsurdno da ona dobija policijsku zaštitu, a da medijsko i državno pokriće dobijaju oni koji kreiraju takvu atmosferu. Uverena je da tu vrstu nasilja generišu proputinovske organizacije i posledica su, po njenom mišljenju pojačanog ruskog uticaja.

Pretnje Aidi Ćorović, aktivistkinji Urban ina, kulminirale su pre dve i po godine, posle niza intervjua u kojima je govorila o regrutaciji mladih iz Sandžaka za potrebe ratovanja u Siriji i Iraku. Aida od pre mesec dana nema policijsku zaštitu, na osnovu procene policije da neposredna opasnost više ne postoji. Ali kaže da to ne znači da se država obračunala sa kriminalom.

„Tokom raspada Jugoslavije kriminal i politika bili su čvrsto, ključno povezani. Ne mogu da verujem da je neko dovoljno naivan pa da očekuje da će se dojučerašnji pajtosi i saradnici okrenuti tek tako jedni protiv drugih. Sukobi unutar tih formacija se dešavaju samo oko podele plena. Ne sumnjam da se kriminalci i dalje čuvaju kao potencijalni saradnici, nikada ne znate gde i kako mogu da budu ’upotrebljeni’, pa im se u nešto mirnijim vremenima daju odrešene ruke za malo ’sofisticiraniji kriminal’, trgovinu narkoticima, oružjem, ljudima, automobilima, kao i čitav spektar sitnijeg kriminala, poput pljački i drugih razbojništava. Dakle, državi nismo, uglavnom, saradnice Brankica, Jelena ili ja, već oni koji mogu da urade važne ’posliće’ za one koji se nalaze na mestima odlučivanja“, kaže.

Opisujući državu kao sistem sasvim slabo funkcionalan, tu vidi razlog zbog kojeg niko ne podnosi ostavku zbog toga što nije u stanju da zaštiti svakog njenog pojedinca.

„Tek malo više od godinu je prošlo od pogibije sedmoro ljudi u padu helikoptera, a svi znamo epilog. Potpuno odsustvo želje nadležnih da se ukaže na stvarnu ili simboličku odgovornost minstra Gašića u ovom slučaju, najbolji je primer odnosa vlasti prema odgovornosti za ono što rade”, navodi.

Urednica Peščanika Svetlana Lukić jedna je od onih koji su uprkos policijskim procenama o ugroženosti odbili policijsku zaštitu, smatrajući je apsurdnom, ako policija istovremeno odbija da istraži ko joj preti.

„Da, ponuđenu zaštitu shvatila sam kao kućni pritvor”, kaže za NIN.

Pre desetak godina, na insistiranje tadašnjeg urednika B92, policiji su prijavljena preteća pisma. Ponuđena joj je pratnja, koju je odbila. Posle pet minuta razgovora dežurni inspektor, koji se pre svega bavi nasiljem u porodici, zatražio joj je da imenuje potencijalne osumnjičene, a zatim je rekao:

„Policija nema načina da pronađe te ljude“. Bilo je jasno da oni neće ništa ni istraživati. „Policijska

pratnja mesecima, ako ne i godinama, bila bi mi pred vratima, navodno me štiteći od njima nepoznatih ljudi, žena i dece, a ja više ne bih bila u stanju da normalno radim svoj posao“. Ubeđena je da je policiji, odnosno njenim pravim šefovima, cilj da novinare na taj način onemoguće da rade.

Dokaz za to vidi u javnim tribinama Peščanika. Mnoge su nasilno prekidali pripadnici Dveri, Nacionalnog stroja, Nomokanona, Nove Srbije…

„Umesto da sankcioniše nasilničko ponašanje, policija je ili podnosila tužbe protiv naših sagovornika na tribinama, kao što je Biljana Srbljanović, ili je slala kordone koji su stajali ispred sale, a potom nas patrolnim kolima sprovodila van grada. Tako nas je tadašnji ministar policije Dačić i ’štitio’ i onemogućavao da organizujemo tribine“.

Besmislen je za nju svaki razgovor o zaštiti kada su ispred vrata kordoni policije, a u sali pola publike policajci u civilu.

„Sigurno je da su pretnje kojima su bili, ili su još uvek izloženi Brankica Stanković, Nataša Kandić, Sonja Biserko, Miroslava Milenović, sada Jelena Milić, Stevan Dojčinović, organizatori Parade ponosa i mnogi drugi, ozbiljnije i učestalije, ali je princip isti – godinama vam neko od visokih predstavnika vlasti crta metu na leđima proglašavajući vas ’plaćenikom’, ’izdajnikom’, ’srbomrscem’… a onda vam nudi ’zaštitu’ od pripadnika paradržavnih i paracrkvenih organizacija koje ili direktno plaća i podržava, ili ih u najmanju ruku toleriše“, kaže, pitajući kakvu poruku nam je poslao Viši sud u Beogradu kada je pre mesec dana oslobodio svih optužbi nekadašnjeg vođu inače zabranjenog Obraza, Mladena Obradovića. „Godinama traje i proces Ivanu Ivanoviću iz organizacije `Naši`, koji je objavio spisak nas 30 ’najvećih srbomrzaca i izdajnika’.“

I dok se njima navodno sudi, da bismo mi navodno bili zaštićeni, predsednik države, predsednik Vlade, ministri, poslanici vladajuće stranke demonizuju svakoga ko ima primedbe na njihov rad: zaštitnik građana je verovatno ubica, neki novinari sa stranim ambasadorima kuju zaveru za rušenje ustavnog poretka, toliko mrzimo svoju zemlju da ne možemo da podnesemo nijedan njen uspeh, spremamo puč... pa, to nije rečnik samo onih od kojih nas policija navodno štiti, nego upravo onih koji tom policijom rukovode”, kaže.

Nije rešenje, kako kaže Lukićeva, da Srbija postane mesto u kome jedna trećina stanovništva preti drugoj trećini, a treća je angažovana da je navodno štiti. Niti solucija treba da bude da ljudi poput nje pretnje prihvataju kao da je o nekome drugome reč, o čemu roditelje, porodicu niti bilo koga ikada obaveštavaju. Ali svoj posao rade kako im moralna, intelektualna, profesionalna savest nalaže. A sad, kako Lukićeva kaže, koja je cena, spremna je da plati.