Anđeo sa Đevđelije

Prvi put je ovakve scene videla pre dve godine, kada su stranci tek počeli da prolaze pored njene kuće, nekoliko metara od šina koje povezuju sever i jug Makedonije.

Lenče Zdrakin, menadžerka upravljanja i finansija na lokalnoj televizijskoj stanici, živi sa mužem i dva sina u Velesu koji se nalazi na sredini nečega što mnogi nazivaju „Balkanska ruta“ – put koji sve veći broj migranata koristi na odiseji od Grčke, preko Makedonije i Srbije do Mađarske.

Kada je prvi put sa tim ljudima pričala o njihovim razlozima za put, odlučila je da mora da im pomogne.

„Gledajući ih tako ispred svoje kuće, onesvešćene, sa zaleđenim nogama punim rana, uradila sam ono što sam morala. Svako drugi u mojoj poziciji bi uradio isto. Ljudski život nema cenu“, ističe Lenče.

Prvo im je davala vode, čaja i nešto hrane. Međutim, kako je grupa postajala sve veća, morala je da počne da kupuje dodatni hleb, a počela je da im da je i hranu koju je njena porodica čuvala za zimu.

Kada su temperature počele da rastu i Lenče je počela da kupuje vodu, a kada je kupovina velike količine hleba svakog dana postala previše skupla, počela je da ga pravi sama.

„Svakog dana sam razmišljala kako da preguram dan i kako da im pomognem. Pokušavala sam da održim nizak budžet i da budem praktična“, navodi ona.

Prošlo je godinu i po dana dok njeni saborci, organizacije i mediji nisu saznali za to šta ona radi. Nakon toga njena kuća je dobila ime – Kuća nade.

Sve to je dovelo do građanske inicijative koja se preko društvenih mreža ubrzo raširila širom zemlje.

„Odmah sam osetila olakšanje jer je pomoć pristizala sa svih strana. Za kratko vreme hodnici moje kuće su postali magacin“, navodi Lenče Zdrakin.

Ubrzo je i UNHCR čuo za nju, posetio je i ponudio pomoć.

„Videli su da mi je potrebna pomoć i ubrzo su osnovne namirnice poput vode, peciva i higijenskih paketa dostavljne u moju kuću“, dodaje ona.

Preko Crvenog krsta Makedonije UNHCR je takođe iz lokalne pekare obezbedio dnevnu dostavu hleba.

Makedonije je kako bi se izborila sa sve većim brojem izbeglica donela Zakon o izbeglicama kojim se njima 72 sata od ulaska u zemlju dozvoljava da se legalno kreću, koriste sredstva javnog prevoza i traže azil.

Izbeglice više ne moraju da se kriju i koriste opasne rute u kojima su bili izloženi lokalnim kriminalcima i zbog kojih su se često dešavale saobraćajne nesreće. Zbog svega toga, 28 njih je izgubilo živote od prošlog novembra.

Iako više ne prolaze pored kuče Lenče Zdrakin, to nije promenilo njenu motivaciju da pomogne ljudima kojima je to potrebno. Skoro svakog dana putuje do Đevđelije, grada na granici sa Grčkom koji je od njenog Velesa udaljen 110 kilometara.

Taj grad je izbeglicama prva stanica nakon ulaska u Makedoniju i tamo ona šeta kroz masu ljudi i deli im vodu, hranu, odeću, higijenske pakete i pelene za bebe.

„Nakon svega što smo prošli ova žena je za nas kao anđeo“, kaže jedan od izbeglica.

Međutim, Lenče ne vidi ništa posebno u svojim delima.

„Svako od nas to može. Ponekad, novac nije neophodan kako biste pomogli nekome. Ponekad, samo treba mahnuti, osmehnuti im se i tako im dati malo snage“, zaključuje Lenče.