Naomi Klajn o interesima američkih gasnih kompanija u ukrajinskoj krizi

Kako kaže Kori Gardner, republikanski kongresmen koji je predložio jedan od zakona, onaj koji se usprotivi "kao da je spustio slušalicu prijatelju ili savezniku koji zove hitnu pomoć". To može biti tačno - ako vam prijatelji i saveznici rade u "Ševronu" ili "Šelu", a hitna je samo potreba da se sačuva profit. Da bismo se na ovaj mamac upecali važno je da ne obraćamo pažnju na detalje.

Na primer, da veliki deo gasa verovatno neće stići u Evropu - jer nacrt zakona predlaže da se proda bilo kojoj zemlji članici Svetske trgovinske organizacije. Ili da je godinama ova industrija gurala priču kako Amerikanci moraju da prihvate rizik po svoje zemljište, vode i vazduh usled hidrauličnog lomljenja kako bi pomogli zemlji da ostvari "energetsku nezavisnost".

Sada je, na brzinu i lukavo, cilj preimenovan u "ekonomsku sigurnost", što očogledno znači da će se stvoriti privremena zasićenost na svetskom tržištu i nova energetska zavisnost. Iznad svega, važno je primetiti da izgradnja potrebne infrastrukutre za izvoz gasa ovih razmera može da traje godinama. Jedan terminal može da košta i do sedam milijardi dolara, mora da ide uz mrežu gasovoda i kompresovanih stanica i zahteva sopstvenu elektranu. Dok ovi kolosalni industrijski projekti budu gotovi, Nemačka i Rusija bi mogli da postanu prijatelji. Ali do tada će se malo ko sećati da je kriza oko Krima bila izgovor gasne indsutrije da ostvari davnašnje snove o izvozu, bez obzira na posledice za zajednicu i planetu.

Ovu upotrebu krize za privatnu korist nazivam doktrinom šoka, a svi znamo kako deluje: u vreme krize, stvarne ili proizvedene, naše elite su u stanju da izguraju nepopularne mere jer su navodno hitne. Naravno da ima protesta - od klimatologa koji upozoravaju na to da metan potencijalno zagreva planetu, do lokalnih zajendica koje ne žele visokorizične izvozne luke na svojim lepim obalama. Ali ko ima vremena da polemiše. Hitno je! Prvo usvoji nekoliko zakona, posle misli o njima. Mnoge indsutrije su u ovome vešte, ali nijedna nije veštija da iskoristi krizu od globalnog gasnog sektora.

Poslednje 4 godine gasni lobi je korisito ekonomsku krizu u Evropi da zemljama poput Grčke kaže da je izlaz iz duga i očaja da počne da prodaje svoju divnu obalu. Ne treba zaboraviti, kakve ironije, da je gasna industrija najbolje iskorisitla krizu oko klimatskih promena. Njeno jedino rešenje bilo je da dramatično poveća proces ekstrakcije hidrauličnim lomljenjem pri čemu se oslobađa metan, a on 34 puta više zadržava toplotu od uglejn-dioksida. Mi čak i ne znamo koliko je metana oslobođeno ovim bušenjem i lomljenjem i svom pratećom infrastrukturom. Industrija se hvali emisijom uglejn-dioksida "manjom nego kod uglja", ali nikad anije sistematski merila curenje metana koji se dešava u svakoj fazi procesa.

Upotreba krize u Ukrajini da se proširi tržište pod parolom "energetske sigurnosti" mora da se posmatra u kontekstu ovog konstantnog kriznog oportunizma. Samo što ovog puta više nas zna gde leži prava energetska sigurnost. zahvaljući istraživačima Stanforda, znamo da će svet do 2030. biti u stanju da se snabdeva energijom u potpunosti iz obnovljivih izvora. Imajući to u vidu, Evropljani bi trebalo da svoju želju za emnacipacijom od Rusije pretvore u težnju da ubrzano pređu na obnovljive izvore energije. Takva tranzicija - na koju se Evropa obavezala protokolom iz Kojta - može lako da bude sabotirana ako se tržište preplavi jeftinim fosilnim gorivom iz SAD.