Kako biti siromašan ali seksi

Prolazio sam pre par nedelja opasno blizu Berlina. Kad god me put nanese tamo, prevari me neka neuhvatljiva euforična nostalgija. To je moćno sećanje na par produženih trenutaka iz prošle decenije u kojima se moje tadašnje mladalačko buntovništvo ukrstilo sa plodnim tlem okruženja da stvori veru u neko sasvim drugačije, izvanredno sutra. Pored Berlina, još me jedino za Petnicu vezuju takva sećanja – na trenutke u kojima mi se pred očima, sasvim neočekivano isplela čitava jedna neslućena životna priča. Slučajnost ili ... ?

Berlin i Petnica imaju više zajedničkog nego što bi se možda isprva učinilo – Berlin tu dođe kao neki stariji brat jedne Provincijalke koji se, kad je sazreo, odselio u veliki grad. Istkali su sličnu životnu priču za svoje svoje obožavaoce – od više-manje izolovanog bastiona pravih vrednosti koji je odoleo svakolikim sankcijama, preko zasluženog i dobro okasnelog fejslifta, do, u slučaju Berlina, evropske prestonice cool-a i novog centra evropskog preduzetništva. Petnica je ovog proleća tamo gde je Berlin bio početkom dvehiljaditih i pravo je vreme da sebi postavi pitanje šta bi joj valjalo činiti da tamo neke 2020. ima jednako zanimljivu i uspešnu priču.

Arm, aber sexy – siromašan, ali seksi – to su tri reči kojima je gradonačelnik Berlina uspeo da 2003. duhovito obuhvati sve njegove osobenosti koje već petnaestak godina privlače slobodne i kreativne tipove iz svih delova sveta. Sa preko četristo umetničkih galerija, sto četrdeset muzeja i petinom svog BDPa u kreativnim granama, kao i posebnim kapricom za modernu umetnost, Berlin važi za evropsku prestonicu alternative. Drugačiji je od ostatka Nemačke, ali i od Pariza, Londona i Beča, i kao takav organski se razvio u centar evropskog tehnološkog preduzetništva sa nekoliko stotina start-up-ova i oko 120 miliona evra venture kapitala investiranog samo u 2011. godini (što je skoro dvostruko u odnosu na prethodnu godinu). Po tome je Berlin skoro izvesno prestigao London i stao rame uz rame sa Njujorkom (iza, svakako nenadmašive Silikonske Doline).

Imao sam sreće da provedem u Berlinu skoro šest meseci u par navrata od 2006. na ovamo, što na kakvim stipendijama, što u posetama nekolicini prijatelja koji su upravo pokrenuli svoja preduzeća. Sam budući oslobođen kvazi-okupacije pre dvadesetak godina, Berlin je danas oslobađajući za svoje stanovnike i posetioce. Onaj duh da pravila postoje da bi se “masirala” dok se ne spoji kraj s krajem – koji je kroz istoriju bio svojstven kako komunističkom Istočnom, tako i zidom opasanom Zapadnom Berlinu – ne jenjava ni danas. Obilato urbano nasleđe te pomalo sumorne istorije Berlina služi kao adekvatna osnova na koju “Berlineri” danas nadgrađuju svoju kreativnost: od nekadašnjih omraženih graničnih prelaza prave muzeje, od bunkera klubove, a od samog Berlinskog zida jedinstvenu galeriju grafita. Rečima jednog mladog preduzetnika (vidi http://business.blogs.cnn. com/2012/03/13/berlin-poor-but-sexy/), Berlin je grad kontra-kulture, gde svako stvari radi na svoj način, ne obazirući se iole da li sa strane to možda deluje sumanuto. A mantra start-up-ova je upravo ta – nađi svoj, novi način da unaprediš ono što smatraš da ne funkcioniše. Sve ovo uzev u obzir, valjda i ne treba da čudi da je start-up zajednica našla tako plodno tle upravo u Berlinu.

Petnica ima sve predispozicije da prati razvojni put Berlina, sve ako i na mnogo manjoj skali. Petnica je oduvek bila izuzetak od konstantno deteriorirajućeg državnog obrazovnog sistema u nas, i kao takva – skoro alternativna stvarnost u tom domenu. Oduvek je privlačila svakolike čudake poput nas, među kojima su se, kao po pravilu, nalazila imena danas prepoznatljiva na mnogim uglednim mestima od Beograda do Brizbejna. Za ovu priliku ne škodi ni da se mi najzagriženiji u nju vraćamo redovno, tražeći način da produžimo neku svoju priču i pomognemo mlađima da ispričaju svoje. Da stvari budu bolje, od ne baš tako nedavno, u valjevsku provinciju svraćaju i đaci sa celog Zapadnog Balkana, a PI pod Petničare beleži i neke klince sa mnogo egzotičnijim pasošima. Kad na sve ovo dodate i brzi internet koji ovih dana ne ide samo od sedam do devet naveče i nove kapacitete koji konačno niču iznad pokrova onih ne tako davno-prošlih teških vremena, svi sastojci su tu da Petnica krene putem Berlina.

Sa otvaranjem novih kapaciteta, pravi je trenutak da Petnica neobavezno prožme svoje programe idejom preduzetništva, tek toliko da se ovo „primi“ ukoliko za njega ima interesovanja među polaznicima, ali i mlađim i stručnim saradnicima. Ideja nije da se od Petnice pravi novi grad ili poslovni inkubator (tek smo i ovu fazu izgradnje završili), ali jeste da se oko nje stvori mreža potencijalnih mladih preduzetnika i onih koji bi, nešto stariji, mogli da budu od pomoći da tome daju krila. Iz laičkog posmatranja stvari koje funkcionišu na drugim mestima, čini mi se da postoje četiri jednostavna i konkretna koraka koja bismo brzo mogli da učinimo u ovom smeru. Prvo, valjalo bi da ohrabrimo polaznike da već sa početkom godišnjeg ciklusa razmišljaju da li oko teme koju su izabrali postoji prostor za njenu praktičnu implementaciju ili komercijalnu primenu. Ovo ne znači da bi teme trebalo birati u skladu sa tim koliko su “komercijalne”, ali svakako znači da treba podstaknuti polaznike da aktivno razmisle o eventualnim praktičnim primenama svog rada. U okviru onih tema koje se protežu u prostor komercijalnog, polaznike bi trebalo usmeriti da potencijalnu implementaciju svojih ideja obrade u obliku skromnog biznis-plana. Primera radi, ukoliko neko odluči da se na seminaru informatike ili matematike bavi modelom linearne optimizacije transportnih maršuta, zašto ne uzeti u obzir da li bi iz tog projekta mogla da proizađe aplikacija koja bi bila korisna nekoj od transportnih kompanija u Srbiji? Na kraju teorijskog dela, koji će možda obuhvatati i algoritam ili radnu verziju softvera, zašto ne uključiti i razmišljanje o tome šta bi bilo potrebno da se taj rad dovede do eventualne komercijalne primene (koliko vremena, koliko resursa – ljudskih i materijalnih, i u kom roku)? Uostalom, zar i petnički sapun nije nastao kao proizvod jednog od polazničkih projekata? Drugo, za zainteresovane starije polaznike (i saradnike) bi valjalo organizovati predavanja i/ili radionice na temu preduzetništva (na koje se, inače, u našem obrazovnom sistemu ne obraća skoro nimalo pažnje). Slične radionice već postoje u Silikonskoj Dolini, Njujorku, a od pre par dana i u Berlinu za sve zainteresovane (vidi, na primer: http://generalassemb.ly), te ne bi bilo teško isprva i prekopirati praktičnoorijentisani kurikulum: od toga kako jeftino reklamirati proizvod, do toga kako najefektnije zapakovati ideju za potencijalne investitore. Koliko detaljno bi se išlo po svakoj od tema bi zavisilo od toga da li bi se predavanja održavala u okviru postojećih seminara ili u toku posebnih par dana izdvojenih za to. Naposletku, uzev u obzir da među petničkim veteranima ima već nekoliko mladih preduzetnika, a i da u Beogradu već postoji par udruženja entuzijasta za ovu temu, predavače verovatno ne bi bilo teško nahvatati.

Treće, na margine godišnje konferencije moglo bi se dodati takmičenje na kome bi autori onih projekata koji imaju potencijalnu komercijalnu komponentu prezentovali svoje biznis-planove. Za razliku od konferencije, u ovom takmičenju bi ravnopravno mogli da učestvuju i saradnici sa svojim idejama, što bi i saradničkom angažmanu u Stanici dodalo još jednu dimenziju – bar onima kojima je ona primamljiva. U idealnom scenariju (vidi npr. http://mit100k.org), nagrade na ovom takmičenju bi bile novčane (kako bi omogućile pobednicima da krenu sa realizacijom svojih ideja), ali može se i sa manje. Na primer, u zamenu za prisustvo u žiriju, Mreža poslovnih anđela Srbije (http://www.sban.eu) bi možda bila voljna da se obaveže da pobednike poveže sa potencijalnim investitorima i pomogne im da se za te sastanke pripreme. Četvrto, Petnica – zbog realnih i materijalnih ograničenja, a i svoje osnovne funkcije – ne može i ne treba da bude inkubator za nova preduzeća, ali svakako treba da otvori vrata takvim institucijama u Srbiji i inostranstvu. Ako je sreće,u Beogradu će se ove godine (posle dvadesetak godina praznih obećanja) otvoriti Naučno-tehnološki park “Zvezdara”, koji je koncipiran upravo kao poslovni inkubator. U međuvremenu – kako mladi koji ostaju shvataju da stvari moraju da uzmu u svoje ruke – u Srbiji se u poslednjih par godina aktivno razvija i start-up kultura (uzmimo broj TEDx događaja kao jedan jednostavan indikator). Bio bih iznenadjen da veliki broj likova na toj sceni nisu pređašnji petnički đaci, te ne vidim ni jednu prepreku da Petnica i tu zauzme vodeću ulogu. U odnosu na današnji Berlin, još neispisana petnička istorija možda kasni desetak godina, ali svi čarobni sastojci su tu, i samo tu od svih drugih mesta u kojima sam ja do sada gostovao. Ukoliko tome dodamo kuriozitet da se u Petnici nekako uvek dese one prave stvari i dokazanu prirodnu anomaliju da Petničari ne stare, imam razloga da verujem da će stvari doći na svoje i to baš u pravo vreme. Nadam se da su četiri gore navedene ideje dovoljne da počnemo da tkamo preduzetnički gen u večito evoluirajući petnički DNK i nadam se da će neke od njih zaživeti već u narednom godišnjem ciklusu.