Kako su nabildovane ubice postale simbol Srbije

Da li zato što je ovo mali grad ili zato što je on bio veliki čovek - a verovatno je i jedno i drugo - tek Fedora je poznavao ceo Beograd. Bio je jedan od onih koje možda čovek ne poznaje, ali sigurno zna nekog ko ga poznaje. Bio je jedan od onih ljudi koje kad čovek sretne ima garantovanih pet minuta smeha u najsumornijem danu. Bio je jedan od onih za koje ne moraš da znaš kako se zovu, ni gde i zašto si ih upoznao, ali ti je uvek drago kad ih vidiš. Bio je jedan od onih zbog kojih, kad ih više nema, postavljaš sebi pitanje da li život u ovoj zemlji ima smisao.

Ovo mi o pokojnom Fedoru Frimermanu - momku kojeg je na pravdi Boga takozvano obezbeđenje savskog splava Saund mučki prebilo na smrt - govori naš zajednički prijatelj, dok me podseća kad sam ga upoznao preko trećeg našeg prijatelja s kojim je Fedor trenirao "košarkaške klince" u Radničkom sa Crvenog krsta.

"Vidiš, ne možeš da živiš u Beogradu, a da ne poznaješ Feku", kaže mi dok sedimo u jednom vračarskom kafiću i čekamo da nam se pridruži Fedorov stariji brat Filip Čolović.

Smrt Fedora Frimermana je bio razlog što se u beogradskim kafićima poslednjih deset dana manje smejalo "kao što je običaj za ovo doba godine". Nema čoveka kog ovakva besmislena smrt momka koji je bio tako pozitivan nije pogodila. Ali, to što je bio pozitivan i uvek nasmejan, to je nešto što je važno za njegovu porodicu i prijatelje koji će čuvati intimna sećanja na njega. Za Srbiju je važno to što se o njemu govori u prošlom vremenu samo zato što se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. I u pogrešnoj zemlji. U kojoj vlada sistem u kojem se batinašima i siledžijama tepa da su obezbeđenje, gde se normalni ljudi plaše i osećaju nezaštićeno. To što je Fedor bio "gradska faca" doprinelo je samo masovnosti reakcija po društvenim mrežama na šta su se "upecali" mediji, pa ovaj slučaj nije prošao neopaženo.

"Važno mi je da ljudi shvate da Fedor nije bio iz tog sveta koji se bije po splavovima. Naša majka je pravnica, njegov pokojni otac je bio doktor nauka, ja se bavim režijom. Da je on poginuo nesrećnim slučajem u nekoj tuči, ne bismo se oglašavali i dozvolili tabloidizaciju ovog slučaja. Ali, ovo nije nesrećni slučaj. On je ubijen zbog gluposti. U smrti moga brata se ogledaju razne anomalije ovog sruštva i zato želimo da Fedor postane simbol koji će sprečiti da se ovakve stvari ponavljaju", kaže nam na početku razgovora Fekin brat Filip.

Kako to po običaju u Srbiji biva, u medijima je priča od ovog fenomenološkog slučaja skretala u nebitne detalje oko Fedorovog porekla i porodičnih odnosa. Pisalo se da je došao iz Kruševca u Beograd, da mu je Filip polubrat samo zato što imaju različita prezimena (Fedor je potomak ruskih belogardejaca, rođen i odrastao u Beogradu). O samom slučaju spekulisalo se da je razlog za tuču bila devojka pripadnika obezbeđenja, ko je tu koga prvi udario, ko se bahato na splavu ponašao...

Svi ti nevažni detalji razvodnjavaju osnovnu temu koju treba da pokrene Fedorova smrt - zašto u Srbiji postoje siledžijske grupe kojima je dozvoljeno da dele pravdu i budu gospodari života i smrti preko svojih pesnica. Javna je tajna da ti što sebi tepaju da su obezbeđenje pripadaju navijačko-kriminalno-policijskim krugovima i da je najam obezbeđenja neka vrsta reketa.

Isto tako je javna tajna da splavove na tom potezu čuvaju takozvane navijačke grupe, da Saund "drže" Delije, a obližnji splav Fristajler Grobari. Prema zvaničnim policijskim podacima osumnjičeni za tuču nisu registrovani kao navijači ili pripadnici kriminalnih organizacija. Ipak, ništa ne dokazuje, ali je indikativno, oni su, bar prema saznanjima Nedeljnika, angažovali "veoma dobre advokate koji inače brane navijače".

Posle svih spekulacija, kako nam kaže Filip, policija je utvrdila kako je zaista došlo do tuče. Nije bila umešana nikakva devojka pripadnika obezbeđenja. Fedor je ušao na splav s dvojicom momaka, od kojih je jedan odmah "zapao za oko obezbeđenju". Unutra na splavu je Milan M, jedan od dvojice u Fedorovom društvu zakačio ramenom pripadnika obezbeđenja posle čega je došlo do svađe. Obezbeđenje ga je izvelo ispred splava, gde je počela tuča. Fedor je išao za njiima i s podignutim rukama povikao: "Nemojte da ga bijete!" Dobio je udarac, pao na zemlju i to je bio kraj.

"To je sada konačna verzija koja je potvrđena iz više izvora. Ne znam da li da mi bude drago što on nije ništa započeo, ili da budem još više tužan što je potpuno besmisleno nastradao", kaže Filip. "

Posle Fedorovog ubistva, policija je privela dvadesetoricu "čuvara splavova", od kojih su osamnaestorica bila sa Saunda, a dvojica "sa strane". Kako smo saznali, trojicu glavnih batinaša je Milan M. identifikovao, a policija je utvrdila krivicu još jednog. Dakle, četvorica od dvadesetorice koji su učestvovali u tuči. Ta četvorica su bili inspiratori i najagresivniji u iživljavanju nad nemoćnim mladićima. Policija je ovo delo okarakterisala kao teško ubistvo. Kad slučaj bude došao na sud, u zavisnosti od umešnosti advokata odbrane i čvrstine tužilaštva i sudija koji bi mogli da se susretnu s jakim pritiscima, ovo delo bi moglo da se preinači u smrt u tuči.

"I do mene sad dolaze razne priče. Mi insistiramo na najtežim kaznama. Mi, porodica i Fedorovi prijatelji, nećemo odustati, nećemo dozvoliti da se slučaj zaboravi ili stavi pod tepih. Ne zbog osvete, nego zato što je to jedini način da Fedorova smrt dobije smisao. Bio sam šokiran kad su mi u policiji rekli koliko često se ovakva prebijanja događaju. Fedorov slučaj je poseban samo zato što je završen smrtnim slučajem, ali to su stotine ovakvih prebijanja o kojima se ćuti. Niko se ne oglašava, niko neće ni reč da kaže da je to društveni problem. Voleo bih da se ljudi stave u Fedorove cipele. Da ne posmatraju ovaj slučaj samo kao vest iz novina, nego kao nešto što se zaista dešava svuda oko nas i da je to moglo svakom da se dogodi. Ja na to gledam iz perspektive oca dva muška deteta. Kao neko ko će sutra da strepi kad mu sinovi budu izlazili uveče ili išli na utakmice ili ko zna gde. A ja ću morati da im objašnjavam koliko je to opasno i da im pričam kako je njihov stric nastradao...", priča Filip.

Filip Čolović je, inače, reditelj na RTS-u, gde snima dokumentarne i igrane filmove.

"Često sada upoređuju smrt mog brata sa slučajem francuskog navijača Brisa Tatona. Mene je taj slučaj mnogo intrigirao. Nikad nisam razumeo zašto ti ljudi imaju toliko akumulirane mržnje u sebi, i toliko agresije. Zašto su tako bahati, zašto se ponašaju kao da im je sve dozvoljeno. Ja navijam za Partizan. Imao sam ideju da snimim dokumentarac o ubistvu Brisa Tatona, da između ostalog iskažem trenutak u kom sam počeo da se stidim što navijam za Partizan. Sada ću morati da snimim film o svom bratu...", kaže nam Filip.

Ideja o dokumentarcu koji bi pružio širu sliku nasilja i mržnje u Srbiji, bio bi još jedan korak u ovoj "Borbi za Fedora", kako su je nazvali Fedorovi prijatelji, koja je na najopštijem nivou u stvari borba za normalnu Srbiju.

"Ja takve ljude kao što su ti što rade obezbeđenje ne znam. Pokušavao sam da nađem opravdanje za njih. I u svem tom trudu nisam uspeo da nađem nijednu olakšavajuću činjenicu. Prosto ne mogu da ih opravdam. Počevši od načina na koji su ga ubili, uzroka, do njihovih godina. Oni nisu oni klinci koji ne mogu da se kontrolišu. Pitam se kako takvi ljudi, sa urođenom mržnjom i agresijom, mogu da rade posao koji se zove obezbeđenje. Taj neko ko garantuje bezbednost treba da postoji zbog njih. Kako vreme prolazi, stiže me saznanje koliko je kod nas život jeftin. To je tako porazno. A mi stalno govorimo da smo po splavovima najpoznatiji. To je ironija", priča Filip.

Ubistvo Fedora Frimermana nije, dakle, samo incidentan slučaj koji će se rešiti samo sudskim presudama. Ovaj slučaj na više nivoa pokazuje gde se nalazi naše društvo. Dok je tuča trajala, nije zabeležen nijedan poziv u policiju. Niko od prisutnih nije reagovao. To je ono što - kaže nam Filip - najviše boli. U toj priči o obezbeđenjima splavova i navijačima, u njihovoj bahatosti u kojoj neko bez ikakvog razloga izgubi glavu, vidi se kako okruženi agresijom i mržnjom živimo. Ako je moguće da dvadesetorica siledžija tuku jednog momka, a da niko na to ne reaguje, to pokazuje kakvo smo beznadežno i malodušno društvo postali.

Pričam Filipu za slučaj na istom tom splavu Saund kojem sam prisustvovao, kad je obezbeđenje reagovalo na jednu tuču tako što se obrušilo na jednog od učesnika jureći i udarajući ga po celom splavu dok su oko njih gosti padali kao domine. Muzika je stala, a iz svakog separea bleštali su blicevi s mobilnih telefona nafrakanih devojčica u visokim štiklama i kratkim suknjama koje su s osmehom snimali gladijatorski užitak koji im je ponuđen. U kulturi splavova, izgleda, vidi se srozavanje društva koje je gladno krvi.

"Kako su oni postali toliko jaki? Zašto smo toliko zaplašeni? Pametni ljudi su se sklonili od budala. Verujem, kad bi svi koji su za normalan život ustali zajedno, da bismo imali snage da im se suprostavimo. Da su to veče ljudi vikali, možda ne bi Fedora tukli do smrti. To ne možemo da znamo, ali da je bar neko nešto pokušao. Najgore je što smo počeli da na sve te pojave reagujemo kao da su normalne. Fedorova majka kaže da ga je ubila Srbija. Jer, na njegovom slučaju vide se sve stvari koje opterećuju naše društvo. On je imao problem da nađe posao, iako ima završen fakultet. Da je imao posao, ne bi bio s tim ljudima celu noć. O tome sada razmišljamo. Da živimo u normalnoj zemlji, tim ljudima ne bi palo na pamet da ga udare. Da je neko odmah pozvao policiju, možda bi se tuča na vreme prekinula. Zato nam je važno da se istakne da porodica vidi jedino legalan put preko sudova za neku našu satisfakciju. Ali, to nema veze s nama. Mi tražimo smisao u Fedorovoj smrti. Insistiranje na najtežim kaznama je upravo iz tog razloga. Kao neka vrsta prevencije. Da neki nabildovani čuvar splava zna da, ako udari nekog, može da završi na robiji. Nisam idealista, znam da je nemoguće napraviti sistem u kome se ovakve stvari nikad neće događati. Ali, ako jedan život ovako spasemo, nešto smo uradili", kaže Filip.

Posebno licemerje iskazao je menadžment splava Saund koji iz pijeteta nije radio do kraja meseca. Cela četiri dana. Saund se "prao" činjenicom da tuča nije bila na prostoru splava uz još neke - pomena nevredne - ograde od tragičnog slučaja. Ako je nekom stalo do pijeteta nevinoj žrtvi, onda bi sve splavove na tom potezu trebalo izmestiti kako se ne bi pravile žurke na mestu gde je neko na ovaj način stradao.

U medijima je pokrenuta tema o zakonu o privatnom obezbeđenju koje se donosi od 2003. godine, ali nikako da se donese. I kao i svaki put kad se nešto ovako desi, o tome se priča dva-tri dana, i onda svane novi dan. A priča o zakonu čeka neki novi incident. Ili neko novo ubistvo.

Nijedna državna institucija nije reagovala na slučaj ispred Saunda, iako je fenomenološki istovetan sa slučajem Brisa Tatona, ostavljajući gorak utisak da je naš građanin manje vredan od stranca.

Kad je ogranizovano paljenje sveća na mestu pogibije, bilo je više od dvesta prisutnih koji su dostojanstveno odali poštu umrlom prijatelju. Filip je tada pomenuo borbu za Fedora.

Fedoru će podići spomen-ploču na sportskom centru Olimp, tamo gde je odrastao. Organizovaće se i memorijalni turniri u njegovu čast. Porodica i prijatelji će u narednom periodu pokrenuti niz inicijativa kako se ovaj slučaj ne bi zaboravio i kako bi se izvršio pritisak javnosti da se ne dozvoli opstrukcija procesa.

"To je jedini način da sve ovo dobije smisao. Fedorovi prijatelji su me vrlo prijatno iznenadili kako su se brzo organizovali. Sve ovo mi ne bismo mogli sami. Zato bih voleo da se uključi što više ljudi koji ga nisu poznavali. Da sve ovo prevaziđe samo jedan slučaj nasilja, da postane opšta borba za normalno društvo. To će biti Fedorova pobeda."