Srbija kao poslednji turski adut

Od izbora Tomislava Nikolića za predsednika Srbije, i pored ovog izraženog medijsko-stručnog interesovanja za Tursku i učestalih kritika, srpsko-turski odnosi nisu pretpreli nikakvu štetu. Davutogluu je, po svemu sudeći, nakon serije negativnih ocena koje je pokupio zbog fijaska u sirijskoj krizi, potreban bar jedan uspeh sa kojim će izaći pred premijera Erdogana. Možda ga nađe baš u Srbiji.

Mnogo toga ličnoga i bliskoistočnog ima u najavljenoj poseti turskog ministra spoljnih poslova Ahmeta Davutoglua Beogradu. Činjenica da je ovo prva ozbiljnija poseta jednog turskog zvaničnika visokog ranga posle dužeg vremena, kao i to da će poseta ministra Davutoglua uslediti samo nedelju dana nakon konferencije "Otvoreno o Sandžaku", mogla bi da navede na pomisao da se Turska nakon čitave godine pasivnosti, ponovo, na velika vrata, vraća na prostor Zapadnog Balkana. Ako se ovome pridoda i to da bi jedna od tema tokom ove Davutogluove posete trebalo da bude mirenje Zukorlića i Zilkića, utisak o specijalnoj misiji ministra Davutoglua postaje još snažniji. Međutim, i pored toga što je poznato da se spoljna politika Turske na Balkanu u najvećoj meri vodi, ne preko turskog ministarstva spoljnih poslova, već Uprave za verska pitanja (Diyanet), pod čijim bi okriljem verski lideri srpskih muslimana trebalo da se pomire i čiji je ovogodišnji budžet premašio budžete 11 ministarstava, čini se da ovde ipak ne radi o nekakvim Davutoglovim velikim planovima za Balkan i Srbiju.

Davutogluu je, po svemu sudeći, nakon serije negativnih ocena koje je pokupio zbog fijaska u sirijskoj krizi, potreban bar jedan uspeh sa kojim će izaći pred premijera Erdogana. Drugim rečima, nema nikakve dileme da u slučaju da zvanična Ankara u skorije vremene ponudi izlaz iz krize, Sirija preti da postane kamen oko vrata ne samo turskoj spoljnoj politici, koja se svela na haotični Bliski istok, već i pitanje političke budućnosti aktuelnog turskog ministra spoljnih poslova Ahmeta Davutoglua. Suočen sa kritikama Erdogana zbog pojedinih loših poteza koje je u prethodnom periodu povlačio, ali i sa opstrukcijama koje dolaze od strane imama Fetulaha Gulena iz SAD, Davutoglu je pre nekoliko dana jedva izbegao smenu prilikom Erdoganove rekonstrukcije vlade, čime je potvrđena verodostojnost spekulacija o mogućnosti njegove smene, koje su već neko vreme aktuelne ne samo u Ankari, već i inostranstvu.

Glasovi koji govore o "svilenom gajtanu" koji se sprema za ministra Davutoglua, postali su glasniji nakon posete predsednika Rusije Vladimira Putina Turskoj, u decembru prošle godine, i bili su utemeljenina čudnim propustima turskog protokola prilikom fotografisanja učesnika ovog skupa. Očigledno da je preokret u Siriji postao živi pesak koji preti da uvuče sve one koji pomisle da mogu da ga učine "prohodnim", kao i to da je ministar Davutoglu, postao prva turska žrtva svojih preteranih aspiracija i prekomernog vezivanja za američku spoljnu politiku. Ukoliko pak bude uspeo da konsoliduje svoj položaj nakon izvršene rekonstrukcije vlade i ubedi Erdogana u svoju nezamenjivost na spoljnopolitičkom planu, nije isključeno da će Davutoglu nastaviti sa neskrivenim ambicijama da se posle očekivanog izbora Erdogana za predsednika Turske 2014. prebaci na mesto premijera, pričemu treba imati u vidu da je još nekoliko viđenijih funkionera stranke takođe pokazalo interesovanje za ovaj položaj.

Ukoliko Davutogluove napore da ostane na mestu ministra spoljnih poslova, a potom se eventualno prebaci u premijersku fotelju prenesemo na diplomatski plan tj. iste smestimo u kontekst problema u kome se Davutoglu našao zbog Sirije, postaje jasnije da je predstojeća poseta turskog ministra spoljnih poslova Beogradu pokušaj, da se nakon niza promašaja na Bliskom istoku poentira barem na Balkanu na kome je u prethodnih nekoliko godina postigao značajne uspehe. Takođe, dolazak ministra Davutoglua ima za cilj da potvrdi prisustvoTurske, koje je dovedeno u pitanje zbog jednogodišnje pasivnosti na Balkanu. Umesto Davutogluovog projekta "2012. - godina mira na Balkanu", koji je trebalo da naglasi značaj turske diplomatije u regionu i "ozakoni" ključnu ulogu Turske tj. njen status regionalne sile, fokus turskog ministarstava spoljnih poslova u prošloj godini prebačen je gotovo u potpunosti na Bliski istok. Iako prebacivanjemna "sirijski kolosek" Turska nije nestala sa Balkana, ovaj svojevrstan vakuum, ipak je uticao na region i barem nakratko gurnuo Balkan na margine turske spoljne politike.

Kada je reč o Srbiji, defanziva Turske na prostoru Balkana u 2012, ali i činjenica da je pomenuta godina bila izborna u Srbiji, omogućili su svojevrsno preispitivanje do sada realizovanog i otvorili mogućnost redefinisanja odnosa, odnosno postavljanja odnosa sa Ankarom na nove osnove. U tom kontekstu srpskog samopreispitivanja, prošla godina je, sudeći po velikom broju tribina, konferencija, novinskih članaka, bila godina vrlo izraženog interesovanja za tursku spoljnu politiku. Da li je istovremeno održavanje konferencija posvećenih turskoj spoljnoj politici u Beogradu i Banjaluci, novembra prošle godine, izraz koordiniranijeg pristupa Srbije i bosansko-hercegovačkog entiteta Republike Srpske prema Turskoj ili samo izolovan incident u odnosima Srbije sa Republikom Srpskom ostaje da se vidi u narednom periodu.

Ako je suditi po izjavama prvog potpredsednika srpske vlade Aleksandra Vučića datih neposredno nakon dolaska na vlast, i nagoveštajima o sadržaju poruke koju će predsednik Nikolić preneti tokom predstojeće posete Turskoj u februaru, promena u odnosu na Ankaru ipak neće biti. Dosadašnja praksa potvrđuje reči Vučića. Naime, od izbora Tomislava Nikolića za predsednika Srbije i formiranja koalicione vlade naprednjaka sa socijalistima i Dinkićevim Ujedinjenim regionima u junu prošle godine, i pored ovog izraženog medijsko-stručnog interesovanja za Tursku i učestalih kritika, srpsko-turski odnosi nisu pretpreli nikakvu štetu. Intenzitet odnosa je istina smanjen, ali to nije posledica nekakve naprednjačke averzije prema Turskoj koja datira iz predraskolskih "Šešeljevskih vremena", već je pre svega posledica promene prioriteta koja je nastupila u turskoj spoljnoj politici.

Štaviše, između Erdoganove Partije pravde i razvoja i Srpske napredne stranke postoje određeni momenti koji mogu ojačati lične odnose vrha srpskih naprednjaka i turskih AKP vlasti. Dobri poznavaoci turske političke scene teško da mogu da ne primete da je Srbija sa naprednjacima dobila stranku čije formiranje, odnosno distanciranje od radikalne prošlosti, neodoljivo podseća na Erdoganovo i Gulovo uspostavljanje veza sa, najpre uticajnim političkim krugovima i jevrejskim lobi grupama u Vašingtonu, a zatim i njihov razlaz sa svojim dugogodišnjim islamističkim mentorom, Nedžmetinom Erbakanom. U svakom slučaju, ukoliko Turska ipak nekako uspe da nađe častan izlazak iz sirijske krize i ponovo pokaže interesovanje za Balkan i odnose sa Srbijom, pored stava novih srpskih vlasti, veliku ulogu u reaktiviranju Turske u regionalnim poslovima igraće pragmatičnost i odnos novopostavljenog turskog ambasadora Mehmeta Kemala Bozaja, ne samo prema srpskim zvaničnicima, nego i intelektualnim krugovima, sa kojima će, za razliku od svog prethodnika Ali Rize Čolaka, morati da uspostavi komunikaciju.

Kada je pak o srpskom ambasadoru u Ankari reč, ohrabruje to što ministarstvo spoljnih poslova nije poseglo za mehaničkim ili politički motivisanim povlačenjem Dušana Spasojevića, koji bez sumnje predstavlja nešto najbolje što je Beograd poslao put Anadolije još od vremena službovanja profesora Darka Tanaskovića. Iako su srpsko-turski odnosi vrlo često stavljani pod lupu srpske javnosti i podvrgavani kritici, rad ambasade nikada nije dovođen u pitanje, čak se ona svrstala u red retkih diplomatskih predstavništava Srbije koje je beležilo pozitivne poene kako kući, tako i u zemlji domaćinu.

Što se Davutoglua u jednom širem kontekstu tiče, ovom iskoraku u Beogradu prethodilo je nekoliko poteza koji su imali za cilj da potvrde ispravnost njegovih spoljnopolitičkih izbora.Nastojeći da obezbedi"pravnu" osnovu za zaokret u odnosima sa Sirijom i uopšte politici prema tzv. arapskom proleću, turski ministar spoljnih poslova je početkom januara ove godine na Petoj ambasadorskoj konferenciji, jednogodišnjem zalaganju za demokratiju i pravo na život u slobodi "sirijske braće" dao zvaničnu formu proglasivši 2013. godinu za godinu "humanitarne diplomatije". Isto tako, u tom humanitarnom konceptu, za Davutoglua zastava Republike Turske postaje ne samo nacionalni, već simbol koji prevazilazi uskogrude nacionalne interese jedne, u ovom slučaju turske države.

"Turska zastava nije samo simbol snage, već takođe predstavlja simbol savesti koji se vijori kako ovde, tako i na ulicama Gaze, Mijanmara i Somalije".

Ovo zalaganje Ankare za poštovanje ljudskih prava i demokratije u susednim regionima, koje je sa početkom tzv. arapskog proleća odnelo prevagu nad isto tako Davutogluovom ekonomski i politički vrlo isplativom "politikom nultih problema sa susedima", Davutoglu je pred turskim diplomatama objasnio sledećim rečima:

"I ovo ću reći! Mi poštujemo granice Turske sa Sirijom i Irakom. Teritorijalni integritet Sirije i Iraka su od životne važnosti za nas u istoj meri kao i teritorijalni integritet Turske. Međutim, kada je reč o kulturnim granicama, one neće postojati i ne priznajemo Sajks-Pikotov sporazum. Otvoreno kažem da zidove koji su podignuti oko nas, zidove podignute između nas i Bliskog istoka, zidove između nas i Balkana podignute balkanskim ratovima, zidove između Kavkaza i nas nastale Prvim svetskim ratom, ratom iz 1893. godine i ranijim ratovima, ne priznajemo. Poštujemo granice, ali kako možemo govoriti o savesti, ukoliko trn koji je zaboden u prst nekog od tamošnjih žitelja mi u Ankari ne budemo osetili u svom srcu". U tom kontekstu može se i interpretirati namera Davutoglua da posle prvog neuspešnog posredovanja, pokuša još jednom sa "vađenjem trna" koji muči muslimane u Srbiji i sruši kulturne granice koje su nastale nizom balkanskih sukoba. Ništa, međutim, ne bi bilo neobično da Davutoglu i Uprava za verske poslove, u žurbi sa preskakanjem kulturnih granica u regionu, nisu zaboravili one granice koje su povučene unutar same Turske, a koje decenijama dele većinske sunite i manjinske alevite.

U svakom slučaju, ma kakve namere turskog ministra spoljnih poslova bile, zamršena geopolitička pozicija Turske po pitanju Sirije i veliki ulozi koji se daju prepoznati u njoj, navode na to da kraj ipak nije blizu, a samim tim i ozbiljniji povratak Turske na Balkan. Drugim rečima, politikom prema Siriji, Ankara je značajno sebi ograničila manevarski prostor i konfrontirala se ne samo sa Asadom, već i državama poput Rusije, Irana, Kine i Iraka, koje imaju svoje razloge zbog kojih žele da spreče, ili barem odgode pad Asadovog režima. Čak i u slučaju da "veliki" u skorije vreme nađu neko kompromisno rešenje po pitanju Sirije ili se opredele za scenario otvorene spoljne intervencije, povlačenje zainteresovanih strana neće biti momentalno, i oni će, kao što smo videli na primerima Libije i Egipta, i dalje pomno pratiti zbivanja zbog mogućnosti prelivanja sukoba na neki novi Mali tj. Liban ili Irak. Konkretno, kada se radi o mogućnosti turskog ekonomsko-političkog preusmeravanja na druge regione, nesumnjivo da je pored krize u Siriji, najveća prepreka svakom budućem pokušaju te vrste kurdsko "čitanje" tzv. arapskog proleća odnosno njihova svest da je trend širenja "demokratije" u zemljama Magreba i Bliskog istoka, istorijska šansa koja njih kao najveće gubitnike raspada Osmanskog carstva može vrlo lako učiniti srećnim dobitnicima tzv. arapskog proleća.

Čak i da se Ankara osmeli na sklapanje neke vrste "separatnog mira", jasno je da ona neće biti kažnjena samo povlačenjem američkog blagoslova za turske aktivnosti na Balkanu i Bliskom istoku, već će takav potez dodatno ubrzati dalju eskalaciju kurdskog pitanja u regionu. Ovome je, istina, doprinela sama Ankara nizom svojih nepromišljenih poteza. Nisu potpuno neosnovana tumačenja po kojima Ankara preko svog poziva NATO-u da na teritoriji Turske razmesti "Patriot" raketne sisteme zapravo učestvuje u prikrivenom stvaranju svojevrsnog "kurdskog koridora", čiji je cilj da preko severne Sirije poveže Barzanijev Irački Kurdistan sa Sredozemnim morem. Drugim rečima, strahovanja da se Ankara ovakvom politikom rušenja diktatorskih, ali prijateljskih režima pridružila formiranju okruženja na čije buduće delovanje neće imati prevelikog uticaja, nisu u potpunosti bez utemeljenja. Naime, Turska se može suočiti sa neprijatnom istinom da se na njenim južnim granicama umesto sirijskih vijore kurdske ili zastave PKK-a, odnosno da će za susede na jugu i jugoistoku Ankara dobiti "autonomne" kurdske entitete koji će se protezati od Sredozemnog mora sve do granice sa Irakom i Iranom. Da se ova vrsta entiteta može pojaviti i u samoj Turskoj, govori donošenje zakona o velikim gradovima, koga mnogi u Turskoj vide kao uvod u tihu federalizaciju Turske, i koji je, prema nekim informacijama, posledica devetočlanog dogovora koji je još aprila 2003. godine Abdulah Gul postigao sa tadašnjim američkim ministrom spoljnih poslova, Kolinom Pauelom.

Dodatan nemir prilikom predviđanja za 2013. godinu, unosi bolest iračkog predsednika Dželala Talabanija, odnosno problem u pronalaženju adekvatnog i za Kurde prihvatljivog naslednika, kao i niz pitanja vezanih za mogućnost proglašenja nezavisnog Iračkog Kurdistana u ovoj godini, a koju je u decembru 2012, u nizu svojih tekstova, pokrenuo ugledni kolumnista turskog dnevnog lista "Radikal", Džengiz Ćandar. Da Bagdad, ali i Ankaru čekaju ozbiljni izazovi u ovojgodini, nagovestio je i tekst odličnog poznavaoca prilika na Bliskom istoku i dugogodišnjeg dopisnika "Gardijana" iz Bejruta, Dejvida Hirsta, objavljenog u libanskom "Dejli staru", koji se poziva na Malikijev bagdadski list "Al Sabah" i koji se vremenski i tematski savršeno nadovezuje na talas tekstova odlično obaveštenog Ćandara o iračkom Kurdistanu i mogućnosti realizacije nezavisnosti iračkog Kurdistana. Naime, ovaj Britanac sa diplomama Oksfordskog i Američkog bliskoistočnog univerziteta iz Bejruta, ukazao je na mogućnost da Maliki pređe sa neuspešnog "plana A" koji podrazumeva očuvanje teritorijalog integriteta Iraka u postojećim granicama, na rezervni i radikalni "plan B", tj. na davanje nezavisnosti Iračkom Kurdistanu. Može se zamisliti kakav bi odjek ovaj, zbog Kerkuka i nafte čini se nemoguć, "istorijski dogovor" Arapa i Kurda imao u Turskoj i regionu.

Ma koliko se sukob između premijera Tajipa Erdogana i predsednika Abdulaha Gula rasplamsavao sa približavanjem predsedničkih izbora 2014. godine i prognoze za narednu godinu na Bliskom istoku delovale sumorno, Tursku kao ozbiljnu državu koja itekako zna šta hoće, ipak ne treba prerano otpisivati. Iako ova najavljena poseta turskog ministra spoljnih poslova ima prevashodno za cilj poboljšavanje imidža Ahmeta Davutoglua kod kuće, ona takođe nosi sa sobom svojevrsnu poruku da bez obzira na probleme sa kojim se suočava na Istoku, Turska želi da očuva svoj politički uticaj na prilike u regionu.

Sirija može da bude Erdoganova i Davutogluova bitka kod Angore (Ankare), ali ipak nikada ne bi trebalo smetnuti s uma da kao što ni Bajazitov poraz kod Angore nije bio poraz koji je stavio tačku na Osmansko carstvo, već je predstavljao samo kratkotrajni predah koji će kroz pola veka biti zaboravljen osvajanjem Carigrada, tako i loši rezultati Davutogluove spoljne politike ne moraju da znače kraj Davutogluove "strategijske dubine". Da Tursku treba ozbiljno shvatati čak i onda kada se nalazi na kolenima dokazao je Kemal Ataturk u ratu za nezavisnost. Dakle, kao što je jednom prilikom odlično primetio ministar Davutoglu: "Oni koji ne znaju istoriju ne mogu ni da je stvaraju".

Blago onima koji imaju uši da čuju i oči da vide.

Autor je saradnik Evropskog centra za regionalnu saradnju. Magistrirao je na Institutu drušvenih nauka Ankarskog univerziteta i bavi se turskom spoljnom politikom, kao i političkim životom u Turskoj