Ratko Mladić – savršeni pčelar

Nedeljnik Špigel u najnovijem izdanju donosi opširan portret Ratka Mladića. "Onaj ko je podlegao tom hobiju, mora biti malo diktator, a malo i sluga. Mora tačno da poznaje narode koji su mu povereni. Ne sme imati skrupula ukoliko mu neko od onih koje uzgaja umre, a ne sme ni da se prenemaže ukoliko neki ubod bolno pogodi i njega samog. Ratko Mladić sve to zna. Ratko Mladić se razume u preživljavanje i umiranje, u iznuđene i dobrovoljne žrtve, u narodne štetočine i borbu protiv njih. Ratko Mladić je savršen pčelar."

"Nakon što su Ujedinjene nacije zakazale u Srebrenici u julu 1995, posle novog, zastrašujućeg udara granate na sarajevsku pijacu, NATO bombarduje Srbiju (sic!). 21. novembra 1995, uz američko posredovanje, sve zaraćene strane potpisuju Dejtonski mirovni sporazum. On cementira podelu Bosne i potvrđuje za Srbe ne tako neveseli status kvo; Republika Srpska ostaje autonomna. Mladić nije bio u Dejtonu; prilikom sklapanja mira on nema nikakvu ulogu. Moglo bi se pomisliti da ga je njegov prijatelj i tada još predsednik, srpski ratni huškač Slobodan Milošević, ostavio na cedilu. Ali, to samo tako izgleda. General nema čega da se plaši, haški nalog za hapšenje, izdat još 25. jula 1995, ne izvršava se – Mladićeva mreža prijatelja i zaštitnika očigledno seže do samog vrha. Dok na aerodromu i na graničnim prelazima visi poternica za njim, Mladić godinama neometano živi u svojoj kući u beogradskoj diplomatskoj četvrti. Traganje za njim delimično poprima groteskne crte. Najtraženiji čovek Evrope za vreme fudbalske utakmice protiv Kine sedi u počasnoj loži Partizanovog stadiona, a više puta je viđen sa prijateljima i u restoranu na Dunavu. Vojnu penziju dobija još godinama.

Farsa se završava nakon pobede Zorana Đinđića na izborima 2001. i izručenja Slobodana Miloševića. Prozapadni Đinđić želi da se otarasi Mladića i od vojske traži da ga uhapsi – užurbanost koja je verovatno dovela do Đinđićeve nasilne smrti", piše, između ostalog, u opsežnom tekstu, u kome nalazimo i mali antrfile sa rečenicom: "San o Jugoslaviji postoji samo još na jednom mestu – u zatvoru za ratne zločince".

Gadafijevi bivši prijatelji

Noje osnabriker cajtung komentariše događaje u Libiji: "Lažljive, licemerne, dvolične – mnogo je prideva kojima se može opisati ponašanje zapadnih tajnih službi prema Libiji. Neke od zemalja koje su se posle svrgavanja Gadafija tapšale po ramenu, donedavno su sa njim sarađivale. To izaziva ogorčenje, ali, nažalost, nikoga ne iznenađuje. Od početka akcije NATO u Libiji čule su se kritike da su mnoge zemlje koje se tu angažuju okretale svoje zastave onako kako vetar duva te da su se odrekle svog donedavno korisnog prijatelja Gadafija. Dokumenta tajnih službi koja su se sada pojavila to samo potvrđuju. Ona su svedočanstvo jada i bede Evrope, pre svega Velike Britanije, a i SAD, koje mnogo godina očigledno nisu imale nikakav problem sa pomaganjem diktatoru da tlači svoj narod.

Ta vrsta saradnje je u istom redu sa optužbama na račun CIA za mučenje zatvorenika u borbi protiv terorizma, ili sa optužbama za podršku drugim despotskim režimima, poput ultrakonzervativnog sunitskog kraljevskog režima Saudijske Arabije. Zapadna politika, koja voli da se diči svojim zauzimanjem za moral i vrednosti, ne bi smela da se odriče svojih principa iz realnopolitičkih interesa – ništa nije štetnije za kredibilitet."