Prosvetiteljstvo na optuženičkoj klupi

Ružne debate o religiji i nauci obično se vezuju za Sjedinjene Države. Poslednjih meseci, međutim, takve debate počele su da se šire - prvo u Evropu, a potom i širom sveta. Nauka se, izgleda, suočava s političkim opasnostima kakve nije iskusila još od vremena pre prosvetiteljstva.
Evropa je započela svoju debatu u američkom stilu o poreklu života kada je bečki kardinal Kristof Šenborn izjavio da ljudi koji sebe smatraju vernim rimokatolicima moraju posumnjati u prihvatljivost darvinizma i teorije evolucije. Kardinal je tvrdio da je evolucija božje delo i da teorija evolucije stoga može biti tumačena samo u tom i nijednom drugom svetlu.
Ovom intervencijom kardinala Šenborna izgleda da je iznenada bio prekinut mir između nauke i religije koji se u staroj Evropi održavao gotovo od vremena prosvetiteljstva - ili bar u najmanju ruku od istorijskog i teško stečenog izbacivanja crkve iz politike krajem 19. i početkom 20. veka. Istina Otkrovenja, izgledalo je da kaže kardinal Šenborn, mora imati primat nad istinama koje nauka otkriva kroz razum.
Ovo ne znači da religiozna osećanja ili, u slučaju Nemačke, gorka istorijska iskustva iz ere nacizma, nisu uticala na druge evropske debate, kao što je, na primer, etičnost genetskog istraživanja ćelija. Zaista, religiozni entiteti u evropskim zemljama jasno su se odredili prema različitim evropskim zakonima o takvim istraživanjima, pa su tu Ujedinjeno Kraljevstvo i Švedska bili najliberalniji, a Italija, Austrija i Poljska najrestriktivnije. Ali, nijedna od ovih debata nije direktno uputila izazov ulozi nauke u društvu ili postavila ideju, kao što je to učinio kardinal Šenborn, da su religija i nauka potencijalno inkompatibilne.
Nakon ove izjave kardinala, mnogi su ukazali na Sjedinjene Države kao upozoravajući znak na opasnosti što ih donosi politiziranje nauke kroz religiju. Primetili su da se predsednik Buš otvoreno stavio na stranu onih koji žele da teorija evolucije postane izborni predmet u naučnim školskim programima.
Razlog zbog kojih je ovakva pseudonauka odnela prevagu u toliko mnogo američkih škola direktno je u vezi s izuzetno decentralizovanim školskim sistemom u Americi, koji omogućuje posvećenim lokalnim grupama religioznih ljudi da preoblikuju nastavni program. Moć pokreta zasnovanih na veri u SAD ne može se poricati, a raste i njihov uticaj u drugim oblastima gde se nauka i politika dodiruju, uključujući mogućnost pribavljanja izvesnih lekova - na primer, takozvanih pilula "jutro posle".
Nije verovatno da evropske škole mogu doživeti invaziju "kreacionizma", pre svega zbog njihove strukture. Ipak, Evropa ne treba da misli da je imuna na ovaj problem.
Kad dogmatska vera stupi u politiku, postaje teško ostvarivati kompromise o kontroverznim pitanjima koja su neodvojivi deo demokratije. To je zato što se fundamentalne vrednosti - nasuprot, recimo, distribuciji materijalnih resursa - vide kao nešto o čemu se ne može pregovarati. Opasnost je u tome što naučne odluke s naučno-tehničkom komponentom više nisu predmet za proučavanje ili racionalnu raspravu, već se umesto toga oko njih bore različite interesne grupe, od kojih neke isključivo tvrde da se njihov poreski novac može koristiti za finansiranje samo onih istraživanja koja su u skladu s njihovim uverenjima.
Debate o prirodi i koristima nauke nisu ograničene na SAD i Evropu. Kada je Nacionalni univerzitet Južne Koreje saopštio da je izvršio prvo u istoriji uspešno kloniranje psa, ova vest pokrenula je rasprave o nauci i društvu širom Azije. Iako jezik religije nije bio otvoreno korišćen, debata u Aziji odražavala je iste strahove da je nauka nekako "izvan kontrole" i da je suviše moćna. Jedan od ključnih razloga za to je činjenica da Kina ulaže ogromne resurse u istraživanje i razvoj. Između 1995. i 2002. ona je udvostručila procenat svog rapidno rastućeg BNP koji investira u istraživanje i razvoj, a u kome najviši prioritet imaju biotehnologija i druga polja visoke tehnologije. Nauka, izgleda, postaje partner u uznemirujućem razvoju jedne nove globalne supersile.
Nauka danas pripada jednom svetu koji se rapidno globalizuje. Ona se doživljava kao motor ekonomskog rasta, ali i kao pretnja našoj bezbednosti i verovanjima. Kulturni pogledi na svet i religija će, naravno, nastaviti da oblikuju opšti kulturni i vrednosni kontekst u okviru kojeg će međusobno delovati nauka i tehnologija. Ali, vrednosti su podložne promenama, često kao odgovor na iskustva iz prošlosti i strahove zbog budućnosti.
Nauci su bili potrebni vekovi da iskleše svoju sferu autonomije koja je, u odnosu i na politiku i na religiju, oduvek bila relativna. Ova autonomija je nauci dobro poslužila, a nezavisna i odgovorna nauka dobro je poslužila društvu i ekonomiji. Ako se želi održati ovaj uzajamno korisni odnos, naučnička nezavisnost - u odnosu i na religiozni dogmatizam i na vladine intervencije - mora biti odbranjena. Ko bi mogao da pomisli da će, u zoru 21. veka, stare debate o prosvetiteljstvu i dalje biti toliko moćne?

Autorka je profesor naučnih studija na švajcarskom Saveznom institutu za tehnologiju (ETH) iz Ciriha, i predsedavajuća Saveta za evropsko istraživanje