"Rat nije izgledan, teško je zamisliti gde će biti EU..."

To ocenjuju za Dojče vele Aleksandra Štiglmajer i Dejvid Mekalister.

Polemika predsednika Evropske komisije Žan-Kloda Junkera i predsednika Francuske Emanuela Makrona o neophodnosti proširenja Evropske unije na Zapadni Balkan i uslovljavanje tog procesa reformom EU, uzburkala je javnost i izazvala mnoge reakcije u regionu. Predsednik Evropske komisije je, zalažući se za “otvorena vrata“ Unije za zemlje Zapadnog Balkana, upozorio na mogućnost “povratka rata“ u region, sličnog onome iz devedesetih godina prošlog veka.

Da se rat “uvek može dogoditi, ali nije izgledan“, kaže generalna sekretarka Evropske inicijative za stabilnost (ESI) Aleksandra Štiglmajer.

“Ne smatram da je rat na Zapadnom Balkanu izgledan. Mir je preovladao, a građani regiona koji su iskusili ratove devedesetih apsolutno ne žele da se to ponovi. Međunarodna zajednica, na prvom mestu EU, sada je mnogo prisutnija u regionu i zajedno sa NATO bi sprečila sukob čim bi se pojavile prve naznake“, kaže Štiglmajerova za DW.

Ona ocenjuje da je predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker pominjanjem rata želeo da naglasi važnost proširenja i upotrebio najgori mogući scenario.

“Mislim da su drugi scenariji verovatniji ako Zapadni Balkan izgubi EU-perspektivu. To bi drugim akterima – Rusiji, Turskoj, pa i Kini – dalo otvoren put na Zapadni Balkan i okrenulo region od EU. Posledice bi mogle biti ekonomska stagnacija i odliv mozgova sa Zapadnog Balkana“, objašnjava Aleksandara Štiglmajer.

I Francuska za proširenje

I dok u Evropskoj inicijativi za stabilnost smatraju da bi Evropske unije i zemlje-članice trebalo još više da se angažuju i budu prisutnije u regionu, predsednik Spoljnoplitičkog odbora Evropskog parlamenta Dejvid Mekalister kaže da je EU i članstvo u evropskoj porodici zemalja, ono što povezuje sve zemlje regiona Zapadnog Balkana.

“Šest zemalja Zapadnog Balkana ima jedan zajednički cilj – pridruživanje EU. Evropska unija podržava zemlje u svojim naporima i promoviše regionalnu saradnju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi. To je ključno za obezbeđivanje političke stabilnosti i ekonomskog prosperiteta“, kaže Mekalister za DW.

I pored različitih prioriteta iznetih u poslednjim stavovima predsednika Evropske komisije i predsednika Francuske, Dejvid Mekalister smatra da ne postoji veliki jaz između država-članica i EU-institucija kada je reč o politici proširenja. “Nemačka se zalaže za buduće članstvo zemalja Zapadnog Balkana u EU, uz snažno uverenje da zemlje u regionu moraju da ispune kriterijume u celosti. Štaviše, nemačka vlada će nastaviti da podržava regionalnu saradnju, naročito kroz Berlinski proces. Francuska je takođe uvek bila posvećena politici proširenja Evropske unije“, podseća Mekalister.

Aleksandara Štiglmajer ipak ocenjuje da razlike u stavovima Brisela i vlada zemalja-članica po pitanju proširenja definitivno postoje. “Evropska komisija je, posle dužeg razmatranja, odlučila da dâ svoj maksimum kako bi pomogla Zapadnom Balkanu da sprovede reforme i pripremi se za članstvo u EU. To je i formulisano u novoj Strategiji. Istovremeno, zemlje-članice su zatečene ovim novim dinamizmom. Neke od najskeptičnijih zemlja-članica nisu srećne zbog nove Strategije i mišljenja su da bi proces proširenja trebalo da bude usporen kao što je i bio do sad“, kaže Štiglmajerova.

Sedam godina – dug period

Kada predsednik Francuske Emanuel Makron kaže da se može založiti za proširenje tek pošto se obavi reforma sistema uprave Unije, takvo “unapređeno“ funkcionisanje EU, prema rečima Aleksandre Štiglmajer, može da bude pravi razlog za Francusku i Nemačku da budu oprezne prema mogućim novim članicama. Druge zemlje-članice, smatra ona, imaju drukčije kombinacije faktora i problema zbog kojih proširenje nije popularno među njihovim građanima i vladama koji su svesni da do proširenja mora da dođe, ali misle – ne mora baš sad i ne tako brzo.

“Makron je proširenje jasno povezao s reformom EU, ali mnogo je rano za tako nešto. U najboljem slučaju, prvo proširenje može da bude 2025. godine, a teško je zamisliti gde će EU tada biti i koliko će biti reformisana. Zato ne vidim svrhu takve njegove izjave koja može samo da oslabi želju vlada na Zapadnom Balkanu da nastave s reformama i da ih opet razočara, što ne vodi ničem pozitivnom“, objašanjava Aleksandra Štiglmajer.

I ona i Dejvid Mekalister složni su u oceni da procesi proširenja i unutrašnje reforme EU mogu da idu paralelno i da ne zavise niti ugrožavaju jedan drugi.

“Naša Unija“, kaže Mekalister, “mora biti jača i čvrsta, pre nego što na kraju može biti veća. Zbog toga će Komisija tokom ove godine izložiti niz inicijativa usmerenih na poboljšanje demokratskog, institucionalnog i političkog okvira za Uniju 2025. Taj proces nije u suprotnosti s usvajanjem i sprovođenjem neophodnih reformi u zemljama Zapadnog Balkana. Vrata EU su otvorena za dalje pristupanje kada pojedinačne zemlje ispunjavaju kriterijume“, zaključuje Dejvid Mekalister.

I za kraj, Aleksandra Štiglmajer dodaje da – “za sedam godina možemo videti da prva zemlja sa Zapadnog Balkana uđe u već reformisanu Uniju“.