"Pitanje molitve u Skupštini je političko, test države"

On traži da sve vere zastupljene među narodnim poslanicima dobiju svoje mesto za molitvu.

“U nedostatku molitvenog prostora ja kao građanin i vernik suočavam se sa dilemom da li da žrtvujem molitvu ili da žrtvujem zastupanje građana”, kaže Zukorlić.

U Kraljevini Jugoslaviji to što traži Muamer Zukorlić bilo je neotuđivo pravo svakog poslanika, pa su graditelji Skupštine 1936. predvideli mesto za molitvu sve četiri velike zajednice - pravoslavne, katoličke, muhamedanske i Mojsijeve.

Međutim, danas se tamo ne može ući, a vrata gde se ulazilo u kapelu krase kontejneri.

“Kada sam prvi put došao u ovo zdanje jedna gospođa mi je pokazala gde je bio poseban deo restorana sa halal hranom i gde je bio deo za pranje muslimana pred molitvu, sa posebnim lavaboima i da još zapravo i postoji kao takav”, ističe Zukorlić.

Međutim, posle Drugog svetskog rata drugovi i drugarice ukidaju verski kutak.

“Prvoga dana kada sam ušao u ovo zdanje dočekala me je predsednica Parlamenta i ja sam kazao da će to biti naša potreba i ona je rekla, pa to je vaše Ustavno pravo, zašto ranije muslimanski poslanici nisu postavili to pitanje”, dodaje Zukorlić.

Ipak, istoričar Momčilo Pavlović kaže da treba odvojiti tehničko pitanje prostorije za molitvu od političkog pitanja verskih prava.

“To je političko pitanje, čisto testiranje države. Ne vidim da će položaj Bošnjaka biti bolji ili gori ako njihovi poslanici budu imali prostor da klanjaju”, ocenjuje Pavlović.